Први злочин у Панчеву је назив за ужасан злочин које су учиниле немачке окупационе снаге 21. априла 1941. године, потпомогнуте са домаћим Фолксдојчерима (Дунавски Немци). Том приликом је 36 Панчеваца највише Срба, од чега 35 мушкараца и 1 жена обешено у близини уласка у градско гробље.

Овај свирепи злочин је учињен као одмазда за убијена дeвет припадника пронацистичке организације Културбунд из Панчева који су имали окршај 7. априла 1941. са припадницима југославенске краљевске војске, јер су ови хтели да их разоружају. Касније су немачке окупационе власти лажирали напад на једну немачку патролу и оптужили да су то урадили Срби.

Постоји видео запис што је урадио Готфриед Касел, али и слике са места злочина, које је направио немачки војни фотограф Херхард Гронефелд. Они су те слике објавили тек средином 1990-их година, тј. неколико година пре своје смрти.

За овај злочин нико није одговарао. Послератна социјалистичка Југославија имала је само колективну тужбу против Немачке, али прави злочинци су измакли правди.

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.

Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.

Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".

Панчево је град у јужном делу Баната, уз реке Тамиш и Дунав, удаљен 22 км од Београда и Вршца 73 км. По броју становника то је 4. град у АП Војводини.

Од када је познато град Панчево је припадало Ковинској жупанији, као провинција Краљевине Угарске, од 14. до 16. века. Срби у ове крајеве су дошли са Јужним Славенима неколико векова раније, али су се углавном селили на југ. Касније, најездом Турака Османлија у XIV столећу на Балканско полуострво, када је србска средњовековна држава пропала неколико деценија после Косовске битке 1389. многе србске породице нежелећи да прхвате ислам и трпе зулум, селе се на север и северозапад.

Тако су Срби долазили у Панонију, где су формирали Србско Војводство, са Стеваном Шупљикцем, средином 19. века, које су касније преименовали у Војводину (тада део Аустроугарског царства). Средиште је било у Сремским Карловцима. Панчево и читава Војводина били су део Хазбуршке монархије све до краја Првог светског рата, када се германска царевина распала као поражена страна.

Војска Краљевине Србије је у свом победничком походу са Солунског фронта у јесен 1918. ослободила јужне делове Паноније: Војводину и Славонију. Панчево је ослобођено 8. новембра 1918 године. А Народна скупштина Србске Војводине је 25. новембра 1918. године прогласила уједињење са Краљевином Србијом.
На међународној конференцији у Версају, код Париза 1919. године Банат је подељен на мањи западни део који је припао Краљевини СХС, а већи источни део је припао Краљевини Румунији. Краљ Петар I Карађорђевић је 1920-их година у панонску равницу, па и у Панчево доводио солунске добровољце, припаднике србске краљевске војске, као награду им давао земљу.

У Краљевини Југославији Панчево је припадало Дунавској бановини чије је седиште било у Новом Саду. Друга по величини, одмах иза Савске бановине. Панчево у привреди југославенске краљевине заузимало значајно место. Осниване су многе фабрике и индустријски погони, а постојећи су унапређивани и проширивани.

Почетком 1920-их година у читавој Дунавској бановини појавио се Културбунд прикривени пронемачки покрет, који је имало јавно за циљ чување немачког језика и културе, а тајно се борили за одвајање Војводине од Краљевине СХС, односно Југославије. Управо овај покрет је касније 1941. постао стожер Фолксдојчера, односно нацистичке СС јединице "Принц Еуген".

Током агресије Сила Осовине (Немачка, Италија, Бугарска, Мађарска, Румунија, Албанија) почетком априла 1941. Панчево је било бомбардовано, као и многи други србски градови. Југославенска територија је раскомадана, а Панчево је припало Банату, којим су управљали Фолксдојчери тј. Дунавски Немци.

Културбунд у Војводини 1938.

Фолксдојчери су од самог почетка окупације завели страховладу и теор великих размера, јер су желели да се освете Србима, поготово Солунцима и припаднцима Соколских покрета, за пораз у Првом светском рату. Тако да су они одмах сачињавали спискове угледних и имућних Срба за ликвидацију.

Једино у окупираној Србији и Банату је важило геноцидно правило "Убити 100 Срба за једног Немца, а 50 Срба за једног рањеног Немца".

ПОВОД ЗА ЗЛОЧИН

Поводом прославе Хитлеровог рођендана (20. април) један пијани немачки војник је убио другог немачког војника током међусобне свађе у граду Панчеву где је владао полицијски час. Како би се заташкао овај злочин исцениран је напад на немачку патролу у близини старог православног гробља. У томе су помагали чланови Културбунда, које је предводио Јакоб Авендер (Jacob Awender).

Наредни дан је освануо плакат у граду где се јавно објављује да ће се обесити 10 Срба за сваког убијеног Немца.

Прави мотив за извршење овог злочина јесте освета за ликвидацију девет припадника Културбунда од стране припадника Војске Краљевине Југославије, који су их напали и покушали да разоружају 7. априла 1941. године.

ЗЛОЧИН

Војне окупационе власти у Панчеву донеле одлуку да се ухапси већи број србских цивила за одмазду. Ухапшено је насумично на улицама 36 Срба, а међу њима и једна жена. Невине жртве су доведене су близу градског гробља и подељене у две групе, где су већ направљена вешала. Прва група је обешена, а друга група је стрељана. Наређење за изврешење злочина дао је немачки официр Фриц Банделов (Oberstlojtnant Fritz Bandelow).

Стрељање србских цивила у Панчеву извршли су припадници немачког Вермархта, тачније одред "Велика Немачка" (Gross Deutschland).  Док је чин вешања добровољно извршио један Фолксдојчер, месарски радник, са великим задовољством.

Све жртве, и обешене и стрељане, остављене су на том месту 24 часа, након чега их је родбина сахранила. Истовремено су сахрањене и четири жртве које су дан раније стрељане.

Та јавна ликвидација имала је за циљ да застраши остале грађане Панчева који би помислили да пруже отпор.

ИМЕНА ЖРТАВА

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Послератна југославенска Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача је детаљно реконструисала околности овог злочина, структуру жртава и починиоце. Злочин у Панчеву 21-22. априла 1941. вероватно је најбоље документовани ратни злочин на тлу окупиране Југославије 1941-1945.

Споменик у Панчеву за све убијене Србе, Јевреје и Роме током 1941-1944 је почео да се гради крајем тек шездесетих година 20. века, а свечано је отворен 1981. када је обележавано 40. годишњица од почетка Другог светског рата. Међутим, тај споменик није у центру града, већ на путу према насељу Јабука, удаљено 6 км од Панчева.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Сам злочин документовао је немачки војни фотограф Херхард Гронефелд (1911–2000) , који је деценијама после Дугог светског рата чувао све те слике у својој приватној архиви, а после рата се бавио сликањем природе. Пред смрт Гронефелд је објавио на једној изложби фотографија о учешћу јединица Вермархта и те своје слике... где је изјавио следеће за слику вешања панчевачких Срба:
- „Ово је фотографија која је на мене оставила најужаснији утисак до краја мог живота. Гледао сам очи тих потпуно невиних људи који су осуђени на смрт и тај њихов поглед прати ме и данас, као најстрашнији кошмар...“.

Видео запис о ликвидацији панчевачкх цивила широј јавности је постао доступан је тек 13. септембра 2010. године на Историјском каналу (History Channel) у Канади, као део емисије "Други светски рат у боји" (Second World War in Color). Тај видео запис је уствари филмском камером у боји сачувао Готфриед Касел, а први пут га је објавио 1997. године, као одговор да је војска Вермархта била витешка, и није учествовала у убијању цивила. Тиме је разбио све стереотипе.

ЗАКЉУЧАК

Вешање Срба цивила у Панчеву је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током Другог светског рата од стране немачких окупационих власти на тлу Краљевине Југославије. Заправо најава свега што их чега у наредне четири године.

Циљ Хитлерове ратне машинерије је био да се обрачуна са свима који су "угрожавали" немачку аријевску расу, а за Србе је имао посебан мотив да их сломи и уништи, јер је знао да је србска војска 1918. године однела превагу током Првог светског рата у корист Антанте.

У колективној свести Срба нажалост овај злочин није добио адекватно место у култури памћења из непознатих разлога. Брозов режим у послератној Југославији свакако злочине над србским цивилима није неговао на прави начин, многи су чак и скривани и забрањивано је да се прича о томе јавно.

Слично је било и са овим априлским вешањем... што онда и не чуди да град Панчево последних деценија нажалост нема јединствен и велики споменик који би будућим поколењима указао на ужас једне идеологије, епохе и ликова који су спроводили безумље над невиним становништвом.