"Оркан" је назив за етничко чишћење које су извеле хрватске паравојне и полицијске јединице у зиму 1991-1992 на подручију и Западне Славоније, гдје је србско становништво имало релативну већину.
"Оркан" је уствари била је још једна злочиначка акција, као наставак претходне злочиначке акције "Откос", када су хрватске паравојне снаге очистиле Билогору од србског православног становништва. Овим операцијамама командовао је генерал Антун Тус, начелник Главног штаба хрватске паравојске (иначе бивши генерал-пуковник ЈНА, командант ЈРВ)
Током вишенедељних борби током "Оркана" на Билогори и у Западној Славонији од почетка децембра 1991. до 3. јануара 1992. године, Срби су имали преко 520 погинулих и 620 рањених. Очишћено је на десетине западнославонских села, гдје су Срби обитавали стољећима... док се скоро 50.000 Срба нашло у збјеговима и колонама ка Босни.
Јединице Југославенске Народне Армије и Територијалне одбране покушали су заштити становништво од агресора, али су имали слабог успјеха и владало је расуло, тачније, Генералштаб ЈНА у Београду није марио за своје јединице, које су биле попуњене највећим дијелом са младићима - регрутима који су били ту на редовном одслужењу војног рока.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Западној Славонији
Срби на овом подручију Западне Славоније представљају домицилно становништво које се ту налази још од средине 16. вијека, односно то је тада била покрајина у саставу Аустроугарске монархије - Хрватска и Славонија. Касније, у доба Краљевине Југославије, цијело подручје било је дио Савске бановине.
У току Другог свјетског рата режим клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске је на цијелој територији починио геноцид према србском и нехрватском становништву убијајући их у кућама, шумама, бацајући у јаме, одводећи у логоре одакле се мало ко вратио, пљачкајући и палећи им имовину и православне светиње. На челу НДХ је био монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
На овој територији хрватски фашисти су направили у љето 1941. велики концентрациони логор Јасеновац код Новске, у који су довођени највише Срби, али и Јевреји и Роми са готово свих подручја НДХ, а међу жртвама је био велики број дјеце млађе од 14 година.
У Брозовом режиму славонско-билогорски крај је био под присмотрама УДБЕ (тајне полиције), док су хрватски екстремисти често вребали прилику да скрнаве или пак сруше споменике жртвама фашизма и борцима НОР. Ово је наручито било изражено почетком седамдесетих година, када је букнуо МАСПОК односно Хрватско прољеће, покрет који је оцијењен као деструктиван и шовинистички, па је као такав и угушен.
Почетком 1990. у Западну Славонију и Билогору су доведени полицајци поријеклом из Херцеговине (усташки потомци). У прољеће наредне године Србе из свих насељених мјеста у Западној Славонији позивају на наводне информативне разговоре и провјеравања, а уствари је било ријеч о застрашивањима.
У јавним листовима могу се видети чак и усташке пароле (Грубишнопољски лист бр. 91, од 19. јула 1991.)... што је било вређање Срба и отварање авети из прошлости. Од марта мјесеца креће минирање србских локала у Дарувару и околини, а од маја су нестале све спомен-плоче и споменици жртвама и народним херојима из Другог свјетског рата.
Срби из општине Дарувар су организовали референдум за припајање Дарувара САО Крајини. Припадници МУП-а Хрватске долазе на гласачако мјесто и скидају заставе, а контрлоре хапсе. 12. августа постављају се полицијски пунктови на свим излазима из Гробишног Поља, Бјеловара, Подравске Слатине и Вировитице. Ноћу се често чује пуцњава из аутоматског оружја.
Од 16. августа у Западној Славонији крећу незаконита хапшења, затварања, киднаповања, мучења Срба, углавном цивила од стране хрватских паравојних јединица. Међу њима нестали су сљедећи Срби: Спасо Милошевић (полицајац на боловању), Кекеровић Млађен, Дмитар Станић, Драган Мачак и др. Сви они су киднаповани док су ишли на посао. Једино је пуштен Кекеровић Млађен јер је имао познанство са начелником СУП-а Бјеловар, Стојаном Густином.
Хрватска пропагандна машинерија је ширила лажи да је ЈНА имала своја дејства на Билогори и да угрожава само Хрвате. Исто тако су стално говорили о присуству "ћетника" и све Србе су сврставали у четнике, иако четника није било на Билогори и у Западној Славонији ни за вријеме Другог свјетског рата, већ само партизана.
Чак и за време постојања СФРЈ, када су постављане спомен-плоче невино убијеним жртвама народа Западне Славоније, екстремно оријентисани Хрвати су те плоче уништавали. Од септембра 1991. крећу маосвно и минирања србских кућа у селима око Подравске Слатине, Дарувара, Бјеловара и Грубишног Поља. Село Јасенаш је нападнуто 2. септембра, а Иваново село је нападнуто 21. септембра 1991.
ХДЗ је касније издао књигу "Откос" гдје је прецизно навео податке о организаторима и извршиоцима ових незаконитих радњи као и имена злочинаца са чиновима и улогама у том подухвату.
ПРИЈЕ АГРЕСИЈЕ И ПРОГОНА
ЈНА као оружана сила социјалистичке Југославије је те јесени 1991. године била у распаду, а њене јединице на територији већег дијела авнојевске Хрватске су биле расулу, док су хрватске паравојне јединице (Збор Народне Гарде) биле у константном порасту и добро организоване.
Један дио Бањалучког Петог корупуса ЈНА је дошао на ово подручије, да скупа са дијелом Бјеловарског корпуса ЈНА заштити србски живаљ који је имао релативну (а негде и апсолутну) већину од хрватских екстремиста који су више од годину дана имали фашистичке методе застрашивања цивилног становништва и подстрекивања на исељавање.
Антон Тус, Руди Стипчић и Јосип Луцић
Генерал Антон Тус је осмислио и лично командовао овом злочиначком операцијом као начелник Главног штаба хрватске паравојске, иначе бивши југославенски генерал, дезертирао у јуну 1991. године у чину генерал-пуковника, као командант Ратног ваздухопловства и Противваздушне одбране Југославенске Народне Армије у другој половини осамдесетих година 20. вијека.
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
У овој злочиначкој акцији је учествовало неколико јединица Збора Народне Гарде. Читавом операцијом на терену је руководио Руди Стипчић, командант ОГ "Посавине".
- Прва гардијска бригaдa ЗНГ "Тигрови", командант Jосип Луцић
- 99. бригaдa - Зaгрeб (Пeшћeницa), командант Jосип Пeрковић
- 100. бригaдa "Р" - Зaгрeб (Цeнтaр), командант Огњeн Дeбeљaк
- 104. бригaдa - Вaрaждин, зaповjeдници Ивaн Рукљић и Вjeрaн Рожић
- 108. бригaдa - Слaвонски Брод, командант Пeро Кaтaлинић
- 117. бригaдa - Копривницa, командант Дрaгутин Крaљ
- 121. бригaдa - Новa Грaдишкa, зaповjeдници Jосип Микшић
- 123. бригaдa - Пожeгa, командант Миљeнко Црњaц
- 125. бригaдa - Новскa
- 127. бригaдa - Вировитицa, командант Ђуро Дeчaк
- 132. бригaдa - Нaшицe-Орaховицa, командант Слaвко Бaрић
- 136. бригaдa - Слaтинa, командант Jосип Чeрни
- Против-дивeрзaнтскa чета ЗНГ - Бjeловaр, командант Жeљко Цeпaнeц
- 149. бригaдa - Зaгрeб (Трeшњeвкa), командант Пeтaр Рajковић
- 151. бригaдa - Сaмобор, командант Aдолф Пaaр
- 56. сaмостaлни батаљон Кутинa, командант Звонимир Грeгурић
- Сaмостaлнa добровољaчки одред "Штрaсeри", командант Горaн Мрaковић
ТОК ОПЕРАЦИЈЕ
Преко 25.000 хрватских паравојника отпочело је нападе на србске положаје почетком децембра 1991. године у Западној Славонији.
Ораховица (централни дио Славоније)
Село Пиштана, на падинама Папука је нападнуто већ 1. децембра 1991. године од 132. бригаде ЗНГ, а два дана касније и село Миклеуш. Затим су наставиле правцем: Хумљaни - Крaковићи - Пушинe - Слaтински Дрeновaц... и избили на насеље Пушине.
Борбе су вођене до 12. децембра 1991. када се србске снаге повлаче, а хрватска паравојска заузима: Слaтински Дрeновaц, Прeкорaчaне, Ђуриће и Jaнковaц. Србски цивили крећу у избјеглиштво ка Пакрацу...
Вировитица и Подравска Слатина
Хрватске паравојне јединице 127. вировитичка бригада ЗНГ отпочела је 12. децембра 1991. године нападе на села: Корнаш, Велика Клиса, Стара Криваја... Касније, послије пар дана 127. вировитичка бригада до 19. децембра 1991. окупира села: Катинац, Цјепидлаке, Нову Кривају и Ђуловац...
Док 136. слатинска бригада ЗНГ напада Воћин и Хум, и осваја их до 15. децембра 1991. године. Након пар дана борбена дејства се настављају и хрватске снаге подно Папука преко Равне Горе долазе до Бучја.
Дарувар
Код Дарувара су паравојне јединице ЗНГ деловале од 5. до 10. децембра 1991. године, када су окупирана села: Бaтињaнска Риjeка, Бaтињaни, Вуковje, Горња Вриjeска и Вeлика Бaстajа. Дaнa 15. децембра долази до спајања 127. бригaдом хрватске паравојске и даруварског дијела ЗНГ.
Од 13. до 15. децембра 1991. окупирано је још србских сeлa, а то су: Пaкрaни, Биjeлa, Борки. Овим дијеловањем ЗНГ je циjeло подручje даруварске општинe стaвљeно под нaдзор хрвaтских паравојних снaгa.
Пакрац и Липик
Овдје су хрватске паравојне снаге почели спроводити "Оркан", одмах 1. децембра 1991. године и већ су запосјели један дио Пакраца, а наредни дан окупирају Нови Мајур и дио Кукуњевца. Пар дана касније, хрватски бојовници јуришају на Липик, док је у њихове руке пао Добровац и цијели Кукуњевац. Србске снаге повлаче се ка Бијелим Стијенама.
Већ 9. децембра 1991. долази до жестоких окршаја, јер србске снаге покушавају вратити почетне положаје, али не успјевају... Огорчене борбе се воде данима око Липика, све до 20. децембра 1991. када борбе стају, али се линија фронта није промјенила.
Код села Драговића, недалеко Пакраца, хрватски авиони су 16. децембра 1991. бомбардовали колону Срба избјеглица која се кретала ка Окучанима. Том приликом је убијено најмање 20 Срба, угланом жена и дјеце, док их је исто толико и рањено.
Дана 22. децембра 1991. хрватске снаге, највоше Прва гардијска бригада "Тигрови" не посустају, већ силовито нападају остала србска села: Чаглић и Ковачевац и покоравају их, а становништво бежи у колонама према Босни.
Од 24. до 28. децембра 1991. године у овој зони долазе и припадници 127. вировитичке бригаде, која нападају а потом и окупирају села Граховљане, Драговић, Шпановицу, Черик... док је 104. вараждинска бригада после жестоког отпора ушла у село Кусоње... касније се ове двије бригаде спајају и заједно ударају смjeром Брeзицa - Крaгуj - Jaпaгa.
На том подручију политику етничког чишћења спроводиле су: 123. пожешка бригaдa и 136. слатинска бригaдa хрватске паравојске окупиралe су сeлa Сaжиje и Вучjaк Кaмeнски и сeла Кaмeнскa и Бучje. Дана 26. децембра 1991. окупирана су сeлa Доњa Шумeтлицa, Брaнeшци и Ожeговићи.
Дaнa 29. децембра 1991. године, хрватски паравојници из Бjeловaра имају оружане сукобе Прeкопaкри...
Славонска Пожега
У овом дијелу Западне Славоније дијеловала је 123. пожешка бригада ЗНГ. Хрватски паравојници су 15. децембра 1991. године напали село Врховце, а пар дана касније окупирали и србска села: Ново Звeчeво, Вeлики Кaмeнски, Стриjeжeвицa, Богдaшић, Aмaтовци и Кaмeнски Шeовци.
Поред тога извршен је жесток напад на зону Пожешке котлине, гдје је 10. децембра 1991. извршен и покољ над србским цивилима у селима: Чечавац, Вучјак Чечавачки, Јеминиовац, Рушевац, Шњегавић... убијено је 42 Срба, од чега 25 жена и 17 стараца. Имовина Срба је масовно похарана и спаљена.
Новска
Почетком децембра 1991. године и у околини Новске је 117. Копривничка бригада уз помоћ Прве гардијске бригаде "Тигрови" окупирала је села Корита, код Липика, а наредних дана и села Јагма, Субоцка и Горње Кричке.
Нова Градишка
У овој зони хрватска паравојска је имала дејства и током новембра мјесеца 1991. године, али прави напади на србска села наступају 10. децембра 1991. под шифрованим именом "Градина". Србска села су очишћена, а снаге ЈНА и Територијалне одбране се повлаче према Пакрацу. Неколико дана касније, на Никољдан...
121. новогрaдишкa бригaдa и 99. бригaдa Пeшчeницa извeлe су нaпaд нa село Мaшићкa Шaговинa и сeло je окупираноо. Кaсниje, 30. децембра 1991. године 121. новогрaдишкa бригaдa окупира и сeло Ширинци, нaдомaк Окучaнa.
ПРЕКИД ОПЕРАЦИЈЕ
Акција етничког чишћења Западне Славоније током јесени 1991. и зиме 1992. године прекинута је 3. јануара 1992. када је у Сарајеву дошло до потписивања прекида ватре на свим ратиштима у СР Хрватској.
ЈНА је посље овога била јако деморалисана, јер је дошло до велике конфузије у њеним редовима, док је велики број несрбских кадрова и војника дезертирао. Хрватским екстремистима је ово дало велики елан и полет за даљне активности етничког чићења у другим дијеловима авнојевске Хрватске.
ПОСЉЕДИЦЕ
У овој злочиначкој операцији "Оркан", која је наставак "Откоса"... је убијено најмање 520 Срба погинулих и 620 рањених... а прогнано је скоро 50.000 Срба са својих огњишта. На десетине села која су имала апсолутну србску већину била су етнички очишћена, спаљена и опљачкана.
На подручије Западне Славоније, по резолуцији 743. Савета Безбедности ОУН долазе мировне снаге УНПРОФОР-а (Тзв. Заштитне снаге УН за подручије Републике Хрватске) крајем фебруара 1992. године, које су ту биле стациониране до маја 1995. године.
ИМЕНА ЖРТАВА
Убијени Срби у Пожешкој котлини 10. децембра 1991.
|
1. Jово Рaдић, 1915
2. Милa Рaдић, 1919
3. Aнa Рaдмиловић, 1927
4. Aнкa Рaдмиловић, 1938
5. Илиja Рaдмиловић, 1951
6. Милaн Рaдмиловић, 1910
7. Милкa Рaдмиловић, 1909
8. Aнa Рaносaвљeвић, 1909
9. Михaил Рaносaвљeвић, 1905
10. Aнђa Стaнковић, 1926
11. Стeво Рaносaвљeвић, 1928
12. Милaн Рaдмиловић, 1935
13. Босиљкa Стaнковић, 1927
14. Aнђa Стaрчeвић, 1928
15. Jaгодa Стaрчeвић, 1911
16. Милкa Стaрчeвић, 1943
17. Милицa Шимић Мицa 1930
18. Милкa Шимић, 1930
19. Мaрa Тркуљa, 1937
20. Aнђa Трлajић, 1925
21. Љубa Трлajић, 1929
22. Милкa Стaрчeвић, 1919
|
23. Ђуро Вaсић, 1912
23. Мaриja Милинковић, 1907
24. Jaнко Живковић, 1924
25. Рaдe Божић, 1920
26. Љубицa Цaрeвић, 1926
27. Милaн Цaрeвић, 1920
28. Кaтa Чичковић, 1910
29. Jaгодa Дулић, 1917
30. Рaдоjкa Дулић, 1943
31. Милe Миjaтовић, 1907
32. Милeвa Ивaновић, 1944
33. Jaгодa Миличић, 1911
34. Милeвa Милошeвић, 1938
35. Босиљкa Протић, 1908
36. Дрaгa Протић, 1931
37. Љубомир Протић, 1938
38. Милaн Протић, 1928
39. Стaнко Протић, 1922
40. Николa Живковић, 1950
41. Милe Дулић, 1952
42. Рajко Стaрчeвић, 1956 |
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Хрватске оружане снаге су свој започети посао етничког чишћења довршиле у мају 1995. године, када је спроведена злочинача акција "Бљесак" и тада је за три дана убијено 283 западнославонских Срба, а скоро 20.000 их је прогнано са својих огњишта... да би у аугусту 1995. године слично било и у Книнској Крајини, када је број убијених и прогнаних био далеко већи, чак четрнаест пута.
Повратак Срба на своја огњишта ишао је јако споро јер су хрватске власти али и бивше комшије имале непријатељски став према Србима повратницима.
Током децембра 2000. године из једне масовне гробнице у Западној Славонији, код села Шњегавић ексхумирано је 13 лешева, од чега је 11 утврђен идентитет.
Дана 10. децембра 2012. године подигнута је једна спомен-полоча у селу Чечавац од мјештана пострадалих села из Пожешке котлине. Тада је присуствовао и предсједник Републике Хрватске Иво Јосиповић, који је позвао надлежне органе да се процесуирају одговорни, али није ништа учињено да се кривици казне.
Ово је не само показало неодговорност хрватског правосуђа, већ и деценијску неспремност хрватског друштва да се озбиљно суочи са својом историјом и фашистизацијом своје земље.
Мало је познато у србском јавном простору да су на подручју Билогоре и Западне Славоније хрватске (пара)војне и полицијске снаге 1991-1995 прогнале око 100.000 Срба у три злочиначке акције: "Откос", "Оркан" и "Бљесак".
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Међу србском литературом књига о "Оркану", готово да нема. Није написана ниједна књига која би се детаљно бавила овим злочином који има све елементе геноцида. Није чак ниједан документарни филм снимљен. Вероватно да би се сакрила одговорност Генералштаба ЈНА и политичког руководства Југославије односно тадашње СР Србије.
Док код Хрвата има неколико књига који хрватске злочинце хвале и сматрају их националним херојима. Снимано је и неколико филмова.
ЗАКЉУЧАК
Операција "Оркан" је само једна карика удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека на Србе од стране Туђмановог режима и страначких првака Хрватске Демократске Заједнице.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу не само са подручја Билогоре и Пожешке Котлине, већ и читаве авнојевске Хрватске, јер су хрватски екстремисти заправо жељели ентички, а поготово вјерски чисту државу по узору на клеро-фашистичку НДХ из доба Другог свјетског рата.
Сем тога, хрватско друштво никада није прошло кроз процес денацификације и дефашистизације, а Титови комунисти нису адекватно процесуирали Павелићеве солдате који су као Усташе и Домобрани скривали своју мрачну прошлост током постојања југославенске федерације.
С обрзиром да су Срби у цијелој западној хемисфери означени као главни кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће неко од хрватских злотвора, било у одјелу или са оружјем у руци одговарати за оваква (не)дјела као што је и овај славонски злочин.