Масакр у Кукуњевцу је назив за ужасан ратни злочин који су средином октобра 1942. године почилине оружане снаге клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске у општини Липик, у западним дијеловима Славоније.
Хрватски фашисти су упали у ово село те су на најмонструозније начине отпочеле иживљавање над србским цивилима и за неколико сати је убијено око 250 мјештана, али и избјеглице из Поткозарја којих је било око 120. Такође, међу жртвама је био велики број дјеце млађе од 14 година. Овакав свирепи злочин је извршен као знак одмазде на уништено усташко упориште у Шпановици пар дана раније.
Иначе, током Другог свјетског рата Кукуњевац је имао демографски губитак од 800 мјештана, од чега је 763 познато именом и презименом. Највише је страдало у октобарском терору, али је добар дио њих одведен у концентрациони логор Јасеновац одакле се готово нико није враћао жив.
Брозов режим у посљератној Југославији је његовао лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали, којима је забрањивано да јавно причају о страдањима својих сународника.
Скоро пола вијека касније хрватски екстремисти односно Туђменов режим је повео нове акције етничког чишћења и прогона Срба са тог подручја. Црква и меморијални споменик су минирани, а двадесетак Срба је убијено.
Мјештани су два пута подизали споменик палим жртвама. Први пут шездесетих година 20. вијека, а други пут 2005. Посљедњих година свештенство Епархије славонске СПЦ заједно са представницима србске националне заједнице одржава молитвена сјећања.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
Ситуација у Кукуњевцу
У Кукуњевцу је у прољеће 1941. године било близу 2.000 становника, од чега је преко 92% било србске националности, а православне вјере. Бавили су се пољопривредом односно живили су од сточарства и земљорадње.
У селу је изграђена нова православна црква Св. Петке која је подигнута 1744. године, али је присуство Срба на овом простору забиљежено четири стољећа раније. Тачније, дванаест породица, укупно 200 душа је живјело још 1336. године. Они су такође имали православну богомољу, изграђену још у доба цара Душана, али је стара црква уништена током турских похода ка централној Европи.
Средином XIX вијека у Кукукњевцу је радила основна школа која је имала десетине ђака који су имали наставу на србском језику.
ЗЛОЧИН
Партизанске снаге, тачније чете XII славонске ударне бригаде су почетком октобра 1942. у селу Шпановица, код Пакраца, напале једно веће усташко упориште и нанеле им велике губитке. Ово је у пакрачкој Усташкој Надзорној Служби (УНС) створило љутњу и брзо је направљен план за одмазду.
Одмах је прикупљена једна већа група Усташа који су послати према Липику, са циљем да се уништи село Кукуњевац. Њих је предводио злогласни командант Вјекослав Макс Лубурић.
У ноћи 10. на 11. октобар 1942. године оружане снаге клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске опкољавају, а затим упадају у село и почињу свирепо иживљавање над цивилима. У том моменту у Кукуњевцу сем мјештана било је избијеглица из Босне (око планине Козаре), али и са подручје Словеније које су протјерали Њемци тј. припадници Вермархта пар мјесеци раније.
За неколико сати цијело село се нашло у пламену, куће и помоћни објекти су горијели, док су усташки зликовци пушкама, али и хладним оружјем обављали свој крвави пир. У тој октобарској ноћи је око 250 Кукуњевчана убијено и око 120 Козарчана, док је број убијених избјеглица из Словеније непознат. Такође, више стотина Срба, мјештана овог села је киднаповано и одведено пут логора Јасеновац који се налази 40 км југо-западно.
Малобројни преживјели мјештани (Ицо Јовановић и Стево Џодан) су свједочили, да су овјде хрватски фашисти око 200 Срба нагурали ту ноћ у цркву Св. Петке, а потом је извршен незапамћени покољ, сличан ономе у Глини, Драксенићу и Садиловцу.
Током четири ратне године 1941-1945 број убијених Кукуњевчана је достигао 800 жртава, при чему је посљератна Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача евидентирала именом и презименом њих 763.
Списак жртава можете погледати ОВДЈЕ.
СВЈЕДОЧЕЊА
Међу малобројним преживјелим Кукуњевчанима у овом октобарском усташком терору био је Стеван Коњевић, тада 14 година стар. О томе је казивао овако:
– "Устaшe су држaлe сeло у обручу, у опсaди… Испрeд црквe су одвajaли мушкaрцe од 15 до 50 годинa. Њих су повeли нa чeлу колонe, a зa њимa жeнe, дjeцу, стaрцe и свe другe коje су сe ту зaтeкли. Сa нaмa су билa три Jeврeja, двa Чeхa и jeдaн Рус, свeштeник у сeлу.
Ни прeмa комe нису имaли милости, a ja сaм бjeжeћи чуо пуцњe стрeљaчког строja, тупe удaрцe и jeку, смртни ропaц људских тиjeлa, коjи сe стропоштaвajу у jaму.
Устaшe су нaс из црквeног двориштa повeлe до Диклeничког потокa удaљeног нeколико стотинa мeтaрa. Ишли смо у колони, нико ништa ниje говорио, сaмо су жeнe своjу дjeцу привиjaлe уз скутe, зaклaњaлe их дa њиховe очи нe видe крволочнe устaшкe поглeдe.
Водили су нaс нa мjeсто гдje je вeћ ископaнa jaмa, нaлик оноj коjу je описaо Ивaн Горaн Ковaчић у чувeноj рaтноj поeми.
Послиje нeколико дaнa Устaшe су мeнe и мajку, зajeдно сa jош много цивилa, стрпaлe у кaмионe и вaгонe пa споровeлe у Jaсeновaц. Нeкe су одмaх, приликом излaскa из вaгонa побили. Тaко je стрaдaлa и моja мajкa, коja je мождa чaк и спaљeнa...".
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Југославенске власти које су предводили: Ј. Б. Тито, Владимир Бакарић, Милован Ђилас, Коча Поповић, Едвард Кардељ и други су његовале лажно братство и јединство. Једино су Срби у Југославији наивно вјеровали у тај идеал, мислећи да никад неће бити више рата и сукоба. Свако ко би јавно причао о страдањима Срба у рату био би хапшен, прогањан и кажњаван.
Раних седамдесетих година 20. вијека подигнуто је прво спомен обиљежје, а мало касније и меморијални центар мало даље цркве, гдје је уклесано стотине имена невиних жртава. Споменик је дјело вајара Стевана Лукетића, а направљен је септембра 1971. од нерђајућег челика.
Почетком деведесетих година, када су у СР Хрватској власт успоставили Фрањо Туђман и партија Хрватска Демократска Заједница обновљене су авети усташке НДХ и прогон Срба. Тако су банде наоружаних екстремиста рушиле мноштво споменика из времена Другог свјетског рата по читавој авнојевској Хрватској, свуда гдје су Хрвати имали релативну већину. Ово није радила нека мања групица, већ је то било системски организовано и спровођено.
Тако је и црква и споменик Кукуњевачким жртвама демолиран још у јесен 1991. када су хрватске паравојне формације ткз. Збор Народне Гарде у том рејону имали своје злочиначке активности. Конкретно специјалне јединице МУП-а Хрватске су 9. октобра поставиле експлозиве велике разорне моћи и разрушиле све то. Припадници ЗНГ су ликвидирале најмање 19-оро Кукуњевчана србске националноси.
Иначе, према попису становништва почетком 1991. Кукуњевац је имао 1082 житеља, од тога 80 процената Срба, 12% Хрвата, 2% Словака и 2% Чеха... Док је 2011. године број људи који живе у Кукуњевцу био 233.
КУЛТУРА ПАМЋЕЊА
Крајем деведесетих година србско становништво се почело полако враћати у опустошени Кукуњевац, али претежно људи старије доби. Они су дошли да сачувају своја имања и куће.
Удружења србске заједнице су почетком XXI вијека почеле да у сарадњи са Славонском епархијом СПЦ организују парастосе и молитвена сјећања средином октобра мјесеца, када дође око 150 посјетилаца.
Школе које су на србском језику организоване нажалост немају у свом програму као обавезно обилазак оваквих споменика.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
До данас није снимљен ниједан документарни филм о Кукуњевачком масакру.
Такође врло мало је написано књига које би овај злочин отргле од заборава. Колико је познато, само је 2008. године Стеван Коњевић објавио дјело "Моји погледи на фашизам, антифашизам, комунизам и Јосипа Броза Тита".
На југославенском простору никада није одржана јавна трибина, округли сто или научни скуп са тематиком овог злочина.
ЗАКЉУЧАК
Масакр у Кукуњевцу је био само једна карика геноцидног ланца који се током Другог свјетског рата обрушио на Србе у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској.
Хрватски фашисти на челу са поглавником Антом Павелићем и кардиналом Алојзијем Степинцем су имали циљ да етнички и вјерски очисте простор од Драве до Јадрана. Имали су велику помоћ Ватикана, а директиве су добијали од Римске курије. Хитлер и Мусолини су били само помагачи те идеје.
Брозов режим је имало врло чудну тј. контраверзну улогу на однос према србским жртвама, гдје се много пута показало да жели да се злочини забораве и да се Срби на тлу авнојевске Хрватске утопе међу Хрвате. Хрватско прољеће 1971. је само најавило зло које ће васкрснути двадесетак година касније.
Туђман и његови сарадници су наставили тамо гдје је Павелић стао. Овај пут су Хрвати имали помоћ САД, Велике Британије, Француске, Канаде, Шпаније, Њемачке, Аустрије и др. Тако се и десило да у новом рату 1991-1995 и пораћу своје домове у Хрватској напусти преко 650.000 Срба. Тако је број Срба сведен испод 3% што и јесте била жеља Фрање Туђмана.
Почетком 21. вијека, Хрватска је постала етнички најчистија држава у Европи.