Злочин у Клечки је назив за масовно убиство десетине цивила србске националности у близини села Клечка, општина Липљан на Косову и Метохији током јула 1998. године које је албанска Окупаторска војска Косова (ОВК) киднаповала, ликвидирала стрељањем, а касније и спалила.
Ово је био један од најтежих злочина које је починила ОВК пре и током рата на Косову и Метохији деведесетих година 20. столећа.
Скоро сви представници србске власти и међународне заједнице су осудили ове злочине у селу Клечка, али нису реаговали, док су албански политичари причали да је то измишљотина, а чак су ишли дотле да су србску полицију оптужили да је логор у селу Клечка под њиховом командом.
Србско Тужилаштво је осудило само браћу Мазареку за овај злочин казном од 20 година затвора, док Хашки Трибунал 2003-2005 водио истражни поступак против три албанска зликовца, али су напослетку пуштени и у Приштини дочекани као хероји.
Суд у Приштини под комадом ЕУЛЕКС-а је 2011. године покренуо истрагу за злочине у селу Клечка, али су кључни сведоци почели да умиру или бивају убијени, па је 2013. донета ослобађајућа пресуда за 10 припадника ОВК.
Ситуација на Косову и Метохији
Срби на подручију Косова и Метохије представљају домицилно становништво и аутохтони народ, који се ту налази више векова. Још у доба Немањића читав простор Космета спадао је у србску државу. Престолница тадашње средњовековне државе био је град Призрен, а Душан Силни се крунисао за цара Срба, Грка и Арбанаса на Васкрс 1346. године у Скопљу.
Најездом Турака Османлија средином 14. века Душаново царство под влашћу цара Уроша Нејаког почиње да се урушава, а деценијама после Косовске битке 1389. године, средњовековна Србија губи простор Косова и Метохије. Пет векова су Турци спроводили терор и страховладу највиших размера и потурчавали Србе, Арбанасе и друге хришћанске народе.
Крунисање Душана Силног за цара у Скопљу
Турци Осмалније су на Косову и Метохији владали све до 1912. године, када у Првом балканском рату Срби ослобађају Космет, који је постао део Краљевине Србије. Наредне 1913. године Велике Силе стварају Кнежевину Албанију и тада се арбанашка племена спуштају са Проклетија у Косово Поље, тврдећи да је Космет албанска земља.
Пошто су били бројчано и војно слабији, морали су одустати од своје замисли. У Првом светском рату Србска војска се преко Космета и Албаније повлачила до Крфа и Грчке... да би 1918. године Космет постаје део Краљевине СХС односно Југославије јер је Краљевина Србија ушла у државно правну везу са Словенциама и Хрватима.
У Другом светском рату Косово и Метохију окупирају албански балисти, којима помаже војска фашистичке Италије. Тако је Космет постао део Велике Албаније, где су почињени стравични злочини над србским народом, његовом имовином и културно-историјским наслеђем. Албански балисти су хтели да униште све трагове вишевековног постојања Срба и Православља на овим просторима.
Комунисти су на Космету слабо деловали све до лета 1943. године Углавном су отпор непријатељу пружале четничке јединице Косте Миловановића Пећанца, који је погинуо 25. маја 1944. Касније у лето 1944. када су југославенски партизани за јединицама Црвене армије кренули у ослобађање Србије, Космет је био углавном ослобођен од арнаутских банди. Али су јединице КНОЈ-а и УДБ-е све до 1952. године ратовале са бандама албанских балиста.
Спаљена Пећка Патријаршија 1981.
Почетком 1960-их година албански народ на Космету почиње отворено да се буни против државе Југославије, тражећи да Космет постане седма република СФРЈ. Па је Косово и Метохија од аутономне области априла 1963. постало покрајина. Да би 1968. из назива Косово и Метохија, избачено "Метохија" што значи црквена земља.
Уставом СФРЈ из 1974. је додатно појачана дезинтергација СР Србије, а почео је у читавој Југославији да буја сепаратизам, који је почетком 1990-их прерастао отворене сукобе и довео до разбијања СФРЈ. Велики протести и демонстрације Албанаца на Космету су биле почетком 1980-их, када су њихови захтеви ишли до издвајања Космета из Брозове Југославије. Ове захтеве је подржало највише руководство Републике Албаније.
Албанске банде на Косову и Метохији су од 1974. do 1985. године направили више од 2.200 кривичних дела (убиства, пљачке, паљење имовине, рушење цркава и др.). Пошто је тада цивилна и полицијска власт била у рукама Албанаца, то су кривци ретко или симблично кажњавани. Најпознатији случајеви страдања Срба из тог периода су Данило Милинчић (1982.) и Ђорђе Мартиновић (1985.)... Ови злочини су само показали немоћ Републике Србије да се одупре албанском иредентизму и заштити своје грађане.
Сведок албанског порома над Србима:
Гојко Стојичевић као епископ Павле
Након завршетка ратних сукоба на простору Хрватске и Босне и Херцеговине 1995. године један део србских избеглица долази из Крајине на Космет, који бивају често нападани од албанских банди. Већ тада се створила албанска екстремна, терористичка група под називом Окупаторска Војска Косова (ОВК), коју су основали Адем Јашари, Рамуш Харадинај и Хашим Тачи. Њихову окосницу су чинили Албанци који су се добровољно борили у хрватској и муслиманској војсци западно од реке Дрине током ратова 1991-1995.
Албански терористи врло брзо добијају финансијску и логистичку подршку од Запада, па су у Републици Албанији организовани кампови за обуку терориста који су после убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, убистава и провоцирања сукоба са Полицијом Србије и Војском Југославије... што ће касније довести и до мешања НАТО пакта и агресије на Србију и Црну Гору...
ЗЛОЧИН
Припадници Окупаторске Војске Косова су у току 1997. и 1998. изводили киднаповања Срба цивила, нападе припаднике југославенске војске и МУП-а Републике Србије, као и Албанаца који су лојални држави Србији.
Терористи на делу
У периоду од 17. до 22. јула 1998. припадници ОВК су током напада на село Ораховац, киднаповали и заробили 43 цивила србске националности, које су са још око стотину других заробљених у околним местима одвели према Малишеву, а касније у Клечку где је била једна од база ОВК.
Србски цивили су мучени, а онда стрељани испред стрељачког вода или ликвидирани појединачно ватреним оружјем. Касније су тела паљена у пећи за креч, ради прикривања доказа овог ужасног злочина.
У селу Клечка албански терористи су свакодневно ликвидирали по 10-15 србских цивила и(ли) припадника србских снага безбедности које су живе ухватили.
ИМЕНА ЖРТАВА
- Синиша Благојевић, радник фирме "Србијашуме", убијен 24.07.1998.
- Исмаил Барбатовци
- Адем Краснићи
- Хасан Хоџа,
- Адем Хоџа,
- Хетем Реџај
- Љутви Ђумшити
- Веби Ђерими
- Арбен Авдулиј
- Драгољуб Танасковић
- Жарко Филиповић,
- Живота Тодоровић
- Драган Вучетић
- Бојан Цветковић,
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
Овај злочин су извршили припадници 12. бригаде ОВК.
- Фатмир Љимаји,комадант логора у селу Клечка
- Бехљуљ Љимаји
- Арбен Краснићи
- Насер Краснићи
- Неџим Краснићи
- Шабан Шаља
- Насер Шаља
- Сабит Шаља
- Бесим Шурдај
- Рефик Мазареку
- Љуан Мазареку
- Беким Мазареку
- Агим Зогај
ОТКРИВАЊЕ ЗЛОЧИНА
Полиција Републике Србије је 27. августа 1998. открила злочин у Клечки. Осим делова тела у самом крематоријуму остало је неколико делимично спаљених тела.
- „Осуђујем страшни масакр Срба цивила почињен од стране албанских терориста. Сједињене Америчке Државе су шокиране бруталностима у селу Клечка. Починиоци морају бити кажњени. САД не подржава оружане акције ОВК и осуђују сваку врсту агресије, као и киднаповање цивила.“
(Кристофер Хил, специјални изасланак САД за СР Југославију)
Скоро сви представници србске власти и међународне заједнице су осудили ове злочине у селу Клечка, док су албански политичари причали да је то измишљотина, а чак су ишли дотле да су србску полицију оптужили да је логор у селу Клечка под њиховом командом.
ПОСЛЕДИЦЕ
У акцији МУП-а Србије село Клечка је ослобођено 27. јула 1998. док су припадници Полиције Србије пронашли албански логор и кречану у коју су бацане србске и албанске жртве од стране ОВК. Том приликом су ухапшени и Љуан и Беким Мазареку 2. августа 1998. године, па су спроведени у истражни затвор у Нишу. Они су ту дочекали 2001. године суђење, а 2002. године су пуштени са 128 других албанских терориста на Космет. Од тада више нису доступни истражним органима и Тужилаштву Србије.
Истражни судија Окружног суда у Пећи, Радомир Гојковић је наредио истрагу о злочинима који су почињени у селу Клечка јула 1998. и позвао форезничаре из Института за судску медицину Медицинског факултета у Београду, да обаве обдукцију жртава. Тај тим стручњака је предводио професор Др Душан Дуњић.
Судија у рату и миру: Даница Маринковић
Осим скелета и чаура од метака, на лицу места пронађени су и делови каблова исечених, по свој прилици, са апарата за мужу крава из оближње стаје пољопривредног добра, бодљикавој жици везаној у омчу на којој је пронађен дугачак прамен црне косе и људско ткиво, жица којом је био везан један од пронађених скелета, као и око 14 прострелних рана, углавном на лобањама и у једном случају, на карлици.
Када је 24. марта 1999. отпочело бомбардовање СР Југославије, албански терористи из ОВК су поново у селу Клечка убијали Србе и бацали их у креч. Тако су 4. априла 1999. убијени србски полицајци Небојша Ђуричић и Вељко Марковић.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
По одобрењу Савета Безбедности УН 15. јуна 1999. године цело подручије АП Косово и Метохија запоседају војници КФОР-а из држава: САД, Немачке, Италије, Француске, Велике Британије и Турске. Док је Војска Југославије и Полиција Србије, скупа са државном администрацијом повучена у централне делове земље, у складу са Кумановским мировним уговором.
Представници ЕУЛЕКС-а су 2009. и 2010. вршили истраживања у рејону села Клечка са заштићеним сведоком Агимом Зогајем, који је открио истражитељима две масовне гробнице из периода 1998-1999. Агим Зогај је открио да жртве нису убијане само из ватреног оружја (пиштољ и калашњиков), већ и оштрим предметима (ножем и косом).
Агим Зогај је једном сведоку предао и своје записе из тог времена, у којима је записивао имена и податке о жртвама, а то су форезничари после ДНК анализе потврдили идентитет жртава. На Агима Зогаја је више пута током 2009-2010 покушан атентат, те је он затражио азил и побегао у Немачку.
СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
Виши суд у Нишу је 2001. године донео пресуду за браћу: Љуан Мазареку и Беким Мазареку, сваки по 20 година затвора због тероризма, учешћа у отмицама, мучењу и стрељању Срба цивила.
Тужилаштво Хашког Трибунала је 27. јануара 2003. године подигло оптужницу против Фатимира Љимајиа, Исака Муслије, Харадина Бала... Фатимир Љимаји је ухапшен 22. фебруара 2003. године у Словенији и спроведен у Шевенинген, затвор Хашког суда. Ту је Љимаји провео време све до новембра 2005. године, када га је Веће Међународног кривичног суда за бившу Југославију ослободило кривице.
Дошавши дан касније у Приштину приређен му је величанствен дочек, јер су га сматрали херојем и борцем за "слободу". Касније у Влади тзв. Републике Косова, коју је форимирао Хашим Тачи... Љимаји је постао министар саобраћаја и веза.
МУП Републике Србије је крајем фебруара 2008. поднео у Тужилаштву за ратне злочине у Београду кривичну пријаву против 23 припадника 121. бригаде албанске Окупаторске Војске Косова који су у периоду 1997-1999 деловали на подручију Глоговца, Клечке и Штимља... на централном делу Косова и Метохије.
Од априла 2009. године Тужилаштво за ратне злочине у Београду почело је да спроводи истрагу против 30-ак припадника ОВК, међу којима је Фатимир Љимаји звани "Челик" означен као једнан од главних осумњичених за овај злочин. У тој оптужници се наводи да је Љимаји са својом групом учествовао током 1998-1999 у злочиначком удруживању, пљачкању, незаконитом хапшењу и затварању, убијању србских и албанских цивила, погазивши све норме међународног ратног права.
Браћа Мазареку: Љуан и Беким
Поред Љимајиа, у оптужници као провооптужени се наводе
- Хаџи Шаља, комадант Војне полиције ОВК
- Шукри Буја, комадант II батаљона 121. бригаде ОВК
Окружни суд у Приштини 13. јуна 2011. године покреће прво суђење Фатмиру Љимајиу, Насеру Краснићију, Неџиму Краснићију, Насеру Шаљи, а онда 2. маја 2012. су ослобођени, па се тужилац ЕУЛЕКС-а жалио и суђење је покренуто испочетка.
Еулексов суд у Приштини је 17. септембра 2013. године донео ослобађајућу пресуду за Фатмира Лимајиа и још девет припадника ОВК за злочине које су починили током 1998-1999.
Тужилаштво је одбило доказе и сведочење заштићеног сведока Агима Зогаја, који је нађен мртав 29. септембра 2011. године у немачком граду Дуизбургу. Агим Зогај је имао лични дневник који је водио везано за акције његове јединице Окупаторске Војске Косова (ОВК).
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злоделима у селу Клечка није много писано. Даница Маринковић, некадашњи судија Окружног суда у Приштини (1984-1999) је написала књигу "Судија у рату и у миру", у коме је један део посветила Клечки и какве све ствари прате ово несрећно село.
Није познато да ли је икада снимљен иједан документарни филм са овом темом албанских злочина у селу Клечка.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Клечки су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека на Косову и Метохији од стране албанских екстремиста које су предводили: Хашим Тачи, Адем Јашари, Рамуш Харадинај и Ибрахим Ругова.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја општине Липљан, већ читавог Космета, јер су Албанци заправо жељели остваривање свог вишевековног сна уједињења са матицом - Републиком Албанијом, како је још дефинисано 1878. године када је формирана ткз. Призренска лига. Тек када су добили помоћ Велих сила: САД, Британије и Немачке, они су успели у свом науму.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од албанских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај липљански злочин.