Злочин у Добровољачкој улици је назив за масовни злочин над колоном ЈНА који су извршиле су муслиманске паравојне формације "Зелене Беретке", "Патриотска Лига БиХ" и припадници МУП-а Босне и Херцеговине  3. маја 1992. године у сарајевској Добровољачкој улици.

Колона ЈНА се повлачила према касарни у Лукавици, у складу са раније постигнутим договором између команде Друге армијске области ЈНА и Предсједништва БиХ. У тим нападима 3. маја убијена су 42, а рањена 73 војника ЈНА, официра и цивила различитих националности међу којима је највише Срба.

У нападу на Дом ЈНА у Сарајеву и команду Друге армијске области дан раније, односно 2. маја 1992. године убијено је 14 припадника ЈНА. За ове злочине нико није никада одговарао, напротив, злочинци су награђивани.

Хашки Трибунал није желео овај злочин да преузме.

Ово је био догађај који је најавио крваве сукобе не само у Сарајеву, већ и читавој Босни и Херцеговини. За муслиманску јавност ови злочини представљају "патриотски чин и ослобођење".

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Сарајеву

Сарајево се налази у самом географском средишту Босне и Херцеговине и заузима површину од 142 км². Смјештено је у композитној Сарајевској котлини, која се пружа од истока према западу, у плодном Сарајевском пољу.

И док су централни дијелови града углавном смјештени у низини Сарајевског поља. Најстарији дијелови града (Вратник, Бистрик, Хрид, Ковачи, Алифаковац) су на падинама околних брегова. Просјечна надморска висина Сарајевског поља је 500 метара. Град окружују високе планине које досежу и до 2.000 метара надморске висине: Бјелашница, Јахорина, Игман, Трескавица и Требевић, на којима је током већег дијела године хладно и под снијегом.

Сарајево има трагове људске културе још у праисторијском добу. Касније у ове крајеве долазе Илири, Келти, Римљани... Док Јужни Славени на Балкан стижу у 6. стољећу. У доба Немањића, Босна је била саставни дио средњовјековне србске државе, а њени владари и великаши су зидали православне светиње. Босански краљ Твртко I Котроманић уздигао је Босну на ниво краљевине, а крунисан је у православном манастиру Милешева 1377. године.

Најездом Турака Османлија на Балканско полуострво, пропадају све хришћанске земље, а Турци доносе у ове крајеве исламску религију и зидају џамије. Они су у својим крвавим походима ишли све до Беча, када су поражени 1683. године.

Након тог пораза, траје њихово двовјековно повлачење ка Азији. У Босни су Османлије спроводиле више од 400 година терор  (Данак у крви, Прва брачна ноћ, Потурчавање, Трећина љетине и сл.), па су се Срби често дизали на устанке (Невесињска пушка и др.)

Велике силе су дозволиле на Берлинском конгресу 1878. године Аустрији да окупира Босну и Херцеговину, а тридесет година касније да је припоји што је изазвало Анексиону кризу са Краљевином Србијом. Бечки двор је наставио да спроводи терор над православним Србима, што је резултирало гневом и стварањем револуционарне огранизације Млада Босна, која је извршила на Видовдан 1914. године атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда баш у Сарајеву. То је био изговор Аустро-Угарској монархији да нападне Србију и тако је почео Први свјетски рат.

Ослобађањем Краљевине Србије и србских земаља крајем 1918. године, створена је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, па је Сарајево ушло у састав тадашње Дринске бановине.

Срби су вијековима били већинско становништво у Сарајеву,  граду где је било око 100.000 становника пред Други свјетски рат, од чега је било преко 60% становништва србске националности.

Током Другог свјетског рата у Сарајеву који је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске гдје су хрватске и муслиманске усташе починиле стравичне геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Град је буквално преполовљен. Многе Сарајлије су одведене пут логора Јасеновац и тамо мучени до смрти. Ријетки су преживили тај пакао.

Партизанске јединице ПОЈ у град улазе тек 6. априла 1945. посље вишенедељних тешких борби и ослобађају га од фашиста и нациста. Нове комунистичке (Брозове) власти након рата нису дозвољавале да се прича о страдању Срба и прогањали угледне Србе. Често су муслиманске и хрватске злочине приписивали Њемцима... све за рад идеала братства и једниства.

Сарајево је у социјализму доживјело велику експанзију и развој, постао је сјециште младих и број својих становника у многоме увећао са становницима из руралнин дијелова Босне и Херцеговине. Седамдесетих година 20. вијека Сарајево постаје град будућности Европе. А већ 1984. године постаје домаћин зимских Олимпијских игара.

У дугој половини 1980-их у Сарајево се плански насељава  велики број муслимана из Рашке области ткз. Санџаклије што је довело до поремећаја националне структуре, па су Срби у Сарајеву изгубили релативну већину...

ПОЧЕТАК НАПАДА

Команда Друге армијске области ЈНА којој је било сједиште на Бистрику у Сарајеву је нападнута минобацачима и снајперима 22. априла 1992. из правца пиваре.

Дана 2. маја 1992. године у 12 часова извршен је напад на Дом ЈНА у Сарајеву од стране ткз. Зелених беретки. Том приликом је било опкољено десет припадника ЈНА који су у тим тренуцима пружали отпор. Напад у којем је учествовало око 200 припадника муслиманских паравојних снага и  предводили су предратни криминалци Јусуф Јука Празина и Емин Швракић уз Зорана Чегара и дио Специјалне полицијске јединице Босне и Херцеговине уз Керима Лучаревића Доктора — команданта Војне полиције ткз. Армије Босне и Херцеговине.

Лучаревић је тада распоредио двије чете људи на Скендерији: од зграде Електропривреде до Народне банке и од Народне банке до Старог града. Командири чета били су Исмет Бајрамовић — Ћело, начелник ВП и Џевад Топић — Топа, командант батаљона Војне полиције.

На страни ЈНА, генерал Милутин Кукањац упутио је пуковника Милана Шупута из 65. заштитни моторизовани пук са два БОВ-а и три "пуха" уз 40 војника у помоћ ка Дому ЈНА. Упадали су у засједу и остали блокирани у Улици Ђуре Ђаковића до наредног јутра када су се предали уз 6 погинулих.

Мајор ЈНА Марко Лабудовић са санитетским возилом из Војне болнице кренули су у помоћ ка групи пуковника Шупута и били су дочекани и уништени код трамвајске станице на Скендерији уз 14 погинулих.

Истога дана, око 13 часова, извршен је напад на возило које је транспортовало храну за команду Друге војне области. У возилу су били капетан Петровић и возач. Капетан је погинуо на лицу места, а возач, тешко рањен, успео је да стигне до команде где је издахнуо. У 17 часова убијен је војник ЈНА Пелемиш у команди. Напад је престао око 20 часова.

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Дана 3. маја 1992. око осам часова одлучено је да генерал Милутин Кукањац напусти команду, међутим, војска и официри не дозвољавају. После одустајања од те одлуке вратило се поверење војске и официра.

Мапа злочина у Сарајеву маја 1992. које су извршили
припадници муслиманске ткз. Армије БиХ

Око 13 часова у разговору између канадског генерала Мекензија (први командант УНПРОФОР-а у БиХ) и генерала Кукањца договорена је размена, тада ухапшеног Алије Изетбеговића, за извлачење војске и официра из команде ка Лукавици. Размена је договорена за 15 часова.

Међутим, у команду долази лично Алија Изетбеговић са ћерком и пратњом у којој су били Златко Лагумџија, Јусуф Пушина и још неки из Изетбеговићевог врха. Како каже Маринко Милидраг уз лажни благослов и лажна обећања Алије Изетбеговића да ће конвој бити безбедан војска је напустила касарну. Покрет је почео у 18 часова.

На челу колоне која је бројила око 40 возила са око 300 људи, били су канадски генерал Мекензи, генерал Кукањац и Јусуф Пушина. Доласком колоне у Добровољачку улицу у близини Миљацке отворена је ватра на колону. Ватра је отворена из стрељачког наоружања, а кориштене су и тромблонске мине. Пуцано је и на обележено санитетско возило у којем је погинуо примаријус др. пуковник Радуловић. Убијен је и пуковник Михајловић, официр безбедности, који је у пензију отишао дан раније. Официре су извлачили из возила и хладнокрвно убијали.

- "Могао сам да видим како војници територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били део конвоја, и пуцају. Видео сам како се крв слива низ ветробране кола.... Био је то дефинитивно најгори дан у мом животу."          
- генерал Луис Макензи, из књиге „Чувар мира - пут у Сарајево“
   
Према подацима МУП-а Републике Српске у нападима који су се одиграли 2. и 3. маја 1992. било је 42 погинула војника и цивила од чега пет официра, 73 рањених, а 215 је заробљено или отето.

ЖРТВЕ

У масакру у Добровољачкој улици у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. године током напада на колону ЈНА су убијена 42, а рањена 73 војника, официра и цивила различитих националности међу којима је највише Срба. Међу убијеним војницима бивше ЈНА у Добровољачкој улици смртно је страдало и шест Хрвата, два муслимана и два Албанца.

У нападу на колону ЈНА у Сарајеву 2. и 3. маја 1992. заробљено је 207 лица (војници, официри и грађанска лица у ЈНА), који су задржани неколико дана и том приликом мучени од својих дојучерашњих колега, који су пребегли на муслиманску страну. Пушени су услед притиска представника ОУН у Босни и Херцеговини на муслиманско руководство у Сарајеву.

Убијени војници  ЈНА у Сарајеву:

1. Зоран Гајић, војник
2. Александар Глуховић
3. Миломир Јањић
4. Небојша Јовановић, војник
5. Роберт Кочишин, војник
6. НН Весна, грађанско лице у ЈНА
7. НН Чедо, резервни војни полицајац
8. Витомир Петровић, војник
9. Властимир Петровић, војник
10. Стево Ритан, војник
11. Козафер Ротић, војник
12. Предраг Нинков, војник
13. Саша Урошевић, војник

Убијени војници ЈНА у заседи на Скендерији

1.     Мирко Лабудовић, капетан ЈНА
2.     Обрад Гвозденовић, поручник ЈНА
3.     Ивица Цветковић, поручник ЈНА
4.     Нихад Кастрати, поручник ЈНА
5.     Бранко Поповић, војник ЈНА
6.     Круно Бешлић, војник ЈНА
7.     Младен Николић, војник ЈНА
8.     Радош Пајовић, војник ЈНА
9.     Александар Благојевић, војник ЈНА
10.     Срђан Николић, војник ЈНА
11.     Небојша Бојанић, војник ЈНА
12.     Драган Витковић, војник ЈНА
13.     Горан Дивовић – Дивац, војник ЈНА
14.     Миломир Мојсиловић, војник ЈНА
15.     Перица Новић, војник ЈНА
16.     Жељко Ракић, војник ЈНА

Убијени војници ЈНА у Добровољачкој улици

1. Здравко Томовић, војник ЈНА
2. НН Гвозденовић,
3. Мирко Сокић, пуковник ЈНА
4. др Будимир Радуловић, пуковник ЈНА
5. Нормела Шуко, грађанско лице у ЈНА
6. Миодраг Ђукић, војник ЈНА
7. Бошко Јовановић, потпуковник ЈНА
8. Бошко Михајловић, пуковник ЈНА
9. Градимир Петровић, пуковник ЈНА
10. Ивица Симић, десетар ЈНА

Убијени војници у Дому ЈНА:

1. Џевад Биџо, портир

Рањени војници у Дому ЈНА:

1. Богоје Божиновиски, потпуковник ЈНА
2. Војислав Дуцан, војник ЈНА
3. Петар Станишић, домар

Погинули војници РУ "Ђуро Ђаковић":

1. Срећко Јовановић, официр ЈНА
2. Слободан Јелић, возач БОВ
3. Предраг Церовић, војник погинуо у БОВ

Рањени војници РУ "Ђуро Ђаковић":

1. Верољуб Марковић, рањен у БОВ
2. Раденко Магазин, водник ЈНА
3. Бојан Јовановић, водник ЈНА

Рањени војници ЈНА у Сарајеву:

1. Дмитар Арбутина, војник
2. Гојко Гобелић, војник
3. Милован Гусак, војник
4. Александар Дошло, војник
5. Радомир Дубљевић
6. Младен Јелисавац, војник
7. Радивоје Кандић
8. Милчо Костић, потпуковник
9. Славиша Крављача, војник
10. Боро Крсмановић
11. Михајло Лалић, војник
12. Александар Малевић, војник
13. Небојша Марковић, војник
14. Симо Марковић, војник
15. Бранко Матовић, војник
16. Предраг Милијић, војник
17. Владица Нинковић, војник
18. Младен Николић, војник
19. Гавро Нинковић, војник
20. Ненад Поповић, војник
21. Теодор Рускић, војник
22. Здравко Савановић, војник
23. Раде Станојловић, војник
24. Добривоје Стојановић, војник
25. Љубинко Сушић, војник
26. Симеун Тадић, војник
27. Срђан Тешановић, војник
28. Војин Тушевљак
29. Добривоје Стојановић, водник

Рањени војници ЈНА у Добровољачкој:

1. Звездан Арсић, војник ЈНА
2. Зоран Аџић, војник ЈНА
3. Слободан Бојанић, војник ЈНА
4. Слободан Васић, пуковник ЈНА
5. Комнен Жарковић, пуковник ЈНА
6. Зоран Зрнић
7. Јосип Ивановић, пуковник ЈНА
8. Јовановић, пуковник ЈНА
9. Драган Ковачевић, војник ЈНА
10. Душан Ковачевић, пуковник ЈНА
11. Љубинко Лукић, пуковник ЈНА
12. НН војни полицајац
13. НН водник ЈНА
14. Драгољуб Павловић, пуковник ЈНА
15. Горан Пантић, војник ЈНА
16. Фрањо Патачко, потпуковник ЈНА
17. Славка Петровић, грађ. лице у ЈНА
18. Ласло Правда, капетан ЈНА
19. Глигор Стравњак, потпуковник ЈНА
20. Марко Стаменковић, грађ. лице у ЈНА
21. Симеунка Стаменић, грађ. лице у ЈНА
22. Иванка Станков, грађ. лице у ЈНА
23. Драгослав Станковић, капетан ЈНА
24. Енес Тасо, пуковник ЈНА
25. Ратко Каталина, пуковник ЈНА

Убијени у згради Команде II Војне области:

1. Перица Новић, војни полицајац ЈНА
2. Горан Дивовић, војник

Рањени у згради Команде II Војне области:

1. Жарко Пантелић, поручник ЈНА
2. Ненад Шумански, ст. водник ЈНА
3. Горан Белић, поручник ЈНА

НАЛОГОДАВЦИ

1.     Ејуп Ганић - тадашњи члан Предсједништва БиХ,
2.     Хасан Ефендић тадашњи командант Штаба Територијалне одбране БиХ,
3.     Јусуф Пушина - тадашњи замјеник шефа МУП-а,
4.     Јован Дивјак - официр ткз. Армије БиХ,
5.     Фикрет Муслимовић - официр ткз. Армије БиХ,
6.     Драган Викић - командант Специјалне јединице полиције,
7.     Емин Швракић - оснивач „Зелених беретки“,
8.     Заим Батковић - Заги - оснивач „Патриотске лиге“,
9.     Јовица Берковић,
10.     Решад Јусуфовић,
11.     Јусуф Кецман,
12.     Дамир Долан,
13.     Ибрахим Хоџић,
14.     Исмет Бајрамовић - Ћело,
15.     Џевад Топић - Топа

ПОСЉЕДИЦЕ

Након овог догађаја нико у Сарајеву није више могао нормално да се креће. Дошло је до разграничења. Муслимани су контролисали центар Сарајева, а Срби околна брда. Тако је потрајало до краја рата, односно до потписивања Дејтонског споразума 21.11.1995. године.

Двије недеље после овог злочина сличан сценарио се поновио у Тузли 15. маја 1992. године, када су припадници муслиманских паравојних јединица "Зелене Беретке" и "Патриотска Лига" са јединицама МУП-а Тузле, напале колону ЈНА на Брчанској малти, која се повлачила у складу са споразумом официра ЈНА са локалним руководством Тузле.

Босна и Херцеговина је после ових догађаја била у неповратном путу за ратни пакао који ће трајати 3.5 године, уз огромне цивилне жртве и материјална страдања.

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Министарство унутрашњих послова Србије расписало је због ратног злочина потјерницу за 19 лица осумњичених за напад на касарну и болницу у Сарајеву и војну колону у Добровољачкој улици 2. и 3. маја 1992. године.

Међу оптуженима за ове ратне злочине налазе се Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Хасан Ефендић тада командант Територијалне одбране, ТО БиХ), Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић звани Талијан, Заим Бацковић звани „Заги“, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић, Керим Лончаревић, Иво Комшић, Стјепан Кљујић. Тужилаштво за ратне злочине Србије је предмет „Добровољачка“ преузело од Војног суда у Београду покренутог још 1992. год, a предмет је заведен под бројем КИ 651/93.

1. марта 2010. године у Лондону је ухапшен Ејуп Ганић и држан у притвору 10 дана. Пуштен је уз кауцију 300.000 фунти, под неразјашњеним околностима, иако је Ганић на црвеној листи Интерпола, коју је Србија расписала још 1992. године.

3. марта 2011. на аеродрому у Бечу је ухапшен Јован Дивјак, по међународној потерници Интерпола, коју је Србија расписала, али је после 5 дана пуштен уз кауцију 500.000 евра. Аустријски суд је као разлог пуштања навео да "Суд у Србији не би био објективан".

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Породице жртава никада нису могле да одрже парастос и молитвено сјећање на мјесту страдања тј. убиства њихове дјеце, очева, мужева, браће, рођака, кумова... јер муслимански екстремисти су увјек уз подршку међународне заједнице овакве ствари блокирали и чак физички нападали озжалошћене људе, који су само хтјели да обаве вјерски обред, а не провокације или политичке митинге.

Ради се о томе што је злочин у Добровољачкој улици вјешто замаскиран у сарајевској тј. муслиманској јавности као нешто што је "патриотско", нешто што је требало учинити и да је у тој ситуацији све дозвољено.

Породице жртава не желе да се њихова мука и бол политизују, али се боре за своје људско право да на мјесту убистава војника ЈНА могу доћи, запалити свјеће и оставити букет цвијећа.

Већ годинама се у Источном Сарајеву у ентитету Републике Српске... одржавају прастоси, што је неких 12-13 км од мјеста страдања војника бивше ЈНА.

    Иако сам се увек сматрао Хрватом југословенске тенденције, моје јеврејско порекло по мајци, коју практично нисам ни упознао, као да ме је на неки мистичан начин гонило према суочавањима са предрасудама свих врста. Када је почело рушење Југославије, ради моје југословенске оријентације, многи су ме у Сарајеву сматрали „просрпским елементом“, а ја сам видео да Србе чека некадашња судбина Јевреја.

Негде у мају 1992. године, случајно сам био сведок масакра који су Алијине паравојне јединице, којима је руководио Јука Празина, извршиле над војницима ЈНА у Добровољачкој улици. Војници ЈНА су, уз то, били ненаоружани, јер је то био део споразума са Алијом Изетбеговићем о повлачењу ЈНА. Тада сам одлучио да се ангажујем на расветљавању праве истине о догађајима у Сарајеву
    — Др Емил Влајки

Први пут да су породице убијених војника ЈНА имале прилику да положе вијенце на мјесту злочина у Сарајеву било је 3. маја 2022. када је обиљежена 30. годишњица крвавог пира Алијиних бојовника.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О овом ужасном злочину који се догодио почетком маја 1992. године постоји свега пар документарних филмова, као и то да је неколико књига написано, највише од очевидаца, односно свједока тог сарајевског покоља.

Жељко Пантелић, бивши припадник ЈНА је своја сјећања описао у књизи "Ничији војници", гдје је навео мноштво интесесантних детаља у вези злочина у Добровољачкој улици, које је муслиманска пропаганда циљано прећутала. Такође, уписана су и имена погинулих југославенских војника.

Филмска кућа "Срна филм" са Пала је 2007. године  снимила документарац "Добровољачка - мјесто злочина", који потписују: Милован Пандуревић и Милован Јевтовић и Сњежан Лаловић. Драгоценост филма је и то што  је пред камере стало пуно свједока и очевидаца.

ЗАКЉУЧАК

Злочини у Добровољачкој улици маја 1992. године су најавили крвави грађански рат у Босни и Херцеговини. Ово је био уствари први масовни покољ у босанско-херцеговачкој престолници, а у наредним мјесецима муслумански и хрватски екстремисти су само појачали своја терористичка дејства, као и нападе на Србе цивиле, пљачку њихове имовине, оснивање концентрационих логора (налик на оним из Другог свјетског рата), бацање у јаме и сл.

Муслиманска страна већ деценијама покушава да сакрије све чињенице у вези злодјела у Добровољачкој улици, јер би откривање свих чињеница промјенило карактер и позадину рата не само у Сарајеву, већ и у Босни и Херцеговини. Тиме би био и срушен мит о Србима као јединим кривцима за ратове на бившем југославенском простору деведесетих година 20. вијека, пошто таква флокусула важи у читавој западној хемисфери. 

С обзиром да су у процес разбијања Југославије 1990-1992 били умјешани првенствено страни фактори из земаља Европске уније и НАТО пакта, тешко је веровати да ће у догледно вријеме муслимански и хрватски злочинци (налогодавци) бити изведени пред Суд правде и одговарати за своја недјела.