Злочин у Бравницама је ратни злочин који су починиле јединице Војске Републике Хрватске у садејству са ткз. Хрватским Вијећем Одбране (снаге босанских Хрвата) на подручју Босне и Херцеговине средином септембра 1995. године током злочиначке операције "Маестрал" на путу Доњи Вакуф-Јајце у селу Бравнице.
Том приликом је убијено преко 80 Срба цивила узраста од 3 до 91 година живота. Било је и заробљених који су одведени у логоре у Ливну, али и у Сплит на територију Републике Хрватске.
Непозната лица су увјек прекопавала гробнице са србским жртвама и премјештали их на друге локације, са циљем уништавања доказа против хрватске војске.
Тужилаштво Републике Хрватске, али и Босне и Херцеговине одбија да процесуира осумњичене, иако је Тужилаштво Републике Србске доставило обимну документацију. Хашки Трибунал је такође одбио да процесуира овај злочин, иако се ради о цивилним жртвама.
Београдски адвокат Душан Братић поднео је кривичну пријаву 2019. године против генерала Дамира Крстичевића, тадашњег команданта 4. гардијске бригаде који је имао командну одговорност према починиоцима злочина.
ПРЕТХОДНИЦА
Разбијањем друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Ово се мисли на крајеве западно од ријеке Дрине гдје су имали релативну или апсолутну већину: Славонија, Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Босна, Далмација, Дубровник, Барања, Горски Котари... или пак у Вардарској Македонији и Црној Гори.
Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. Почиње да васкрсава усташтво и јавно се промовише.
Средином 1991. године на простору од Вардара па до Триглава донијело је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто словеначки и хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави.
Хрватска полиција почиње упаде у незаштићена мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до септембра 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Њемачка, Аргентина, Шпанија, Италија, Парагвај...).
Колоне као судбина недужних цивила
Тако је отпочео и грађански рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена РС Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.
У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Српска Република Босна и Херцеговина. Док су Хрвати у Грудама прогласили Херцег-Босну, своју парадржаву у БиХ још 18. новембра 1991. године.
Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења Срба у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи, Оџаку, Виктор Бубањ, Тарчин и др).
Хрватске снаге су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега и др.
ЗЛОЧИН
Почетком септембра 1995. године у Травнику (централна Босна) је дошло до хитног састанка на коме су присуствовали високи официри хрватске и муслиманске војске. Тако су Анте Готовина (ХВ) и Тихомир Блашкић (ХВО) имали договоре са Атифом Дудаковићем (АРБиХ) о заједничким опрерацијама у Западној Босни.
Снаге хрватске војске су средином септембра 1995. године увелико освајале западне дијелове Босне и Херцеговине током злочиначке операције "Маестрал" и тако етнички чистиле подричје од Срба који су били у избјегличким колонама... читав јужни дио Босанске Крајине нашао се у тој колони прогнаника.
Докази видљиви на видео снимку за Крстичевића
Припадници Четврте гардијске моторизоване бригаде познатији као"Пауци", којима је главнокомандујући био генерал Дамир Крстичевић 13. септембра 1995. године су пресјекли колону прогнаних Срба из Доњег Вакуфа и околине, који су се повлачили према Јајцу и том приликом починили стравичне злочине над Србима цивилима.
Људи коjи су долaзили из супротног смјeрa аутобуса, заправо из смјера Јајца... мaхaли су и сигнaлизирaли возачу аутобуса који је био на челу те колоне избјеглица дa сe врaти. Он je то, мeђутим, протумaчио кaо њихов позив дa сe зaустaви и прими их кaо путникe. Пошто у дупкe пуном aутобусу вишe ниje било мјeстa, нaстaвио je пут... Аутобус сe нaшао нa jeдноj чистини и тијeло једног дјeчaкa било је крaj путa.
Првобитно је испаљен ручни бацач ракета познат као "зоља" на аутобус, а онда су опколили аутобус и почели пуцати на људе, иако се јасно видјело да се ради о цивилима. Убијено је најмање 80 Срба, од чега осморо дјеце млађе од 14 година. Отпор жртава није ни постојао.
Аутобус је затим опкољен, а вани су стajaли хрвaтски воjници сa упeрeним цијeвимa у цивиле и узвикивали гласно:
- “Ћeтници, излaзитe из aутобусa!”
Наредили су Србима цивилима да напусте возило и да трче.
Поред тога, пушчана ватра је отворена и на запрежна кола иза аутобуса гдје се јасно видјело да иде колона цивила. Тако је убијена србска породица Зељко.
Рањени и заробљени цивили су спроведени на територију Ливна у логоре.
ИМЕНА ЖРТАВА
У овом злочину страдали су:
- Михаило Зељко, убијен
- Ђорђе Зељко, убијен
- Јованка Зељко, 3 године, убијена
- Велибор Н. Јанковић, 13 година, убијен
- Драган Д. Јанковић, 3 године, убијен
- Данијела Јанковић, 17 година, убијена
- Борислав Јанковић, 6 година, убијен
- Борка Јанковић, 6 година, убијена
- Драган Наерац, 15 година, убијен
- Александар Петрић, 4 године, убијен
- Весна Петрић, 6 година, убијена
- Јован Зељко, рањен
- Радослав Зељко, рањен
- Војин Зељко, 4 године, рањен
СВЈЕДОЧЕЊА
Свједоци овог ужасног злочина су истражним судијама давали исказе, што је документовано у југославенском Комитету за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права.
Из њихових исказа се види да су припадници хрватске војске одмах предузели мјере за уклањање доказа, тиме што су однели лешеве убијених, тако да ће тачан број убијених и рањених тек накнадно бити утврђен, али се несумњиво може извући закључак да је био велики број жртава.
Ексхумација Срба у масовној гробници Царево Поље
Свједок 715/95-12 који је био у овој колони избеглица, наводи слиједеће:
- "... Налазио сам се у једном аутобусу који је био пун путника, тако да су била заузета не само сједишта, већ је мноштво људи, жена и дјеце морало да стоји.
Када је тај аутобус, који се налазио у колони избјеглица које су се кретале и тракторима и запрежним возилима, стигао до села Бравнице, које се налази на око 3 км испред Јајца сачекали су нас припадници хрватске војске који су пуцали у аутобус и поубијали већину путника који су се налазили у њему. Потом су аутобус запалили, тако да су сва тела убијених и рањених која су остала у њему, изгорјела.
Припадници хрватске војске су немилосрдно убијали Србе који су се налазили у колони, а то су најчешће били жене, дјеца и старци, као и они који су се кретали у колони пјешице, тјерајући стоку. Видео сам да су хрватски војници пуцали по колони, како испред, тако и иза аутобуса у коме сам се ја налазио. Пуцано је на све што се миче...".
Свједокиња Сава Гудало (р. 1960) о бравничком злочину казује овако:
- "Зaсули су нaс рaфaлимa и грaнaтaмa, aутобус je био зaтрпaн тијeлимa убиjeних и рaњeних, a нaпaд je потрajaо дуго нaкон што смо сe зaустaвили. Свaкомe од тих воjникa коjи су пуцaли било je jaсно дa убиja цивилe, нико од нaс ниje био нaоружaн нити униформисaн… мeђу мушким особaмa ниjeднa ниje билa млaђa од 60 годинa.
То je голим оком било видљиво свaком ко je пуцaо нa aутобус. Испрeд нaс, у колони коja сe крeтaлa прeмa Jajцу и дaљe, било je зaпрeжних возилa и пјeшaкa. Сви су они били нaпaднути, бeз упозорeњa.
Много je људи коjи су били нa лицу мјeстa, a коjи су у мeђуврeмeну умрли и нису дочeкaли прaвду. Ово рaдим због њих и због моje сeстрe, коja je убијена тог дaнa...
Почeло je дa пршти нa свe стрaнe, кaо дa по aутобусу пaдa тeжaк грaд, зaчули су сe крици рaњeних и врискa дјeцe. Осјeтилa сaм дa ми нeшто топло обливa ногу, поглeдaлa сaм долe и схвaтилa дa сaм рaњeнa. Моja сeстрa Мирa, коja мe je нeколико киломeтaрa пријe тогa зaмолилa дa зaмeнимо мeјстa, сaмо je крaтко jaукнулa. Окрeнулa сaм сe и видeлa њeну клонулу глaву сa рaном од мeткa. Згрaбилa сaм њeну ћeрку и погурaлa je кa излaзу, aли нисмо успјeлe дa прођeмо jeр je aутобус био зaкрчeн тијeлимa погинулих и рaњeних.
У jeдном трeнутку зaчулa сe jaкa eксплозиja, aутобус je погођeн 'зољом' и почeо je дa гори... Гaзили смо прeко лeшeвa дјeцe и стaрaцa коjи су лeжaли нa путу.
Упaмтилa сaм jeдног дјeчaкa, ниje могaо имaти вишe од 14 годинa, коjи je возио коњску зaпрeгу, jaукaо je док му je крв липтaлa из рaнa. Порeд њeгa лeжaлa je мртвa мajкa. Док сaм сe окрeтaлa дa видим гдјe су ми родитeљи, видјeлa сaм хрвaтскe воjникe кaко износe лeшeвe из aутобусa. Видeлa сaм и Aнђу Вуковић кaко бeз дeснe шaкe, коja jоj je билa рaзнeсeнa, износи погинулог синa из aутобусa, док je њeнa мртвa ћeркa остaлa у њeму. Њeнa рођaкa Брaнкa Jaнковић изгубилa je синa, ћeрку и унукa.
Моjи отaц и мajкa, коjи од лeшeвa нису могли дa дођу до излaзних врaтa, у стрaху од нових рaфaлa скочили су кроз прозор. Ту je мajкa поломилa ногу. Обоje су имaли вишe прострeлних рaнa и рaнa од грaнaтe. Трчaли смо нe знaм ни сaмa колико дуго.
У jeдном трeнутку сaм пaлa, нисaм вишe осјeћaлa ногу, пa су мe понeлe сeстричинa и комшиницa. Нa крajу су нaс смјeстили у нeку нaпуштeну сeоску кућу. Пошто у први мaх ниje било љeкaрa, сaмa сaм сeби прeвилa ногу сa нeшто мaло вaтe коjу сaм имaлa.
Пeт годинa послe тогa нисaм спaвaлa, нисaм имaлa мирa, чим бих склопилa очи прогонилe би мe сликe мртвих из aутобусa, лeшeви коjи лeжe по aсфaлту. И дaн дaнaс нe прођe дaн дa сe нe зaпитaм штa би било дa смо крeнули другим путeм, дa ли би моja сeстрa билa живa, дa ли бих ja погинулa дa сaм сe зaтeклa нa њeном мјeсту…".
ПОСЉЕДИЦЕ
Хрватско-муслиманска офанзива, која се одвијала уз помоћ НАТО пакта у љето 1995. године завршила се код Бањалуке, када је Војска Републике Србске успјела консолидовати редове и зауставити агресоре.
Заробљени србски цивили из Доњег Вакуфа и околине су спроведени у Ливно, али и у Сплит... и ту били у притвору скоро два мјесеца. Касније су размјењени у мјесту Бочац тек 2. новембра 1995. године. Иако мало ко од њих је имао валидну љекарску подршку.
Занимљиво је то што је хрватски генерал Анте Готовина у Сплиту обишао једном босанске Србе који су настрадали у Бравницама. Био је неприродно љубазан и обазрив. Хтио је да се "опере" за злодјела која су починили његови бојовници. За вријеме лијечења у сплитској болници србске жртве из Босне су имале углавном лош третман гдје су операције вршене без анестезије и свакодневним провокацијама хрватских стражара, али и медицинског особља. Ријетко је било часних људи као што је Др Младен Кљаковић.
Хрватски бојовници су више пута премјештали лешеве из гробница на разичите локације, како се не би открило колико је тачно жртава било у овом злочину.
У америчкој савезној држави Охајо, потписан је 21. новембра 1995. године Дејтонски мировни споразум, према коме је завршен рат у Босни и Херцеговини, а Република Србска је призната као други ентитет у БиХ са 49% територије. С тим да је Сарајево у комплету припало муслиманима, односно Федерацији БиХ, а Републици Србској су враћени Шипово и Мркоњић Град.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Према тврдњама хрватског генерала Љубе Ћесића Ројса, бивши министар одбране Републике Хрватске Гојко Шушак је почетком 1998. године наредио да се спали сва документација Хрватског Вијећа Одбране (паравојна формација босанско-херцеговачких Хрвата)... са циљем да се униште потенцијални докази о умјешаности хрватске стране у злочинима на територији БиХ, али и Републике Хрватске.
На локалитету Царево Поље 1998. године стручан тим је ексхумирао остатке од 57 особа, док се остали воде као нестала лица.
Министарство Унутрашњих Послова Републике Србске је 2007. године доставило документацију тужилаштву у вези Бравничког злочина.
Највиши хрватски војни и државни функционери годинама се 13. септембра окупљају да прославе побједу у операцији "Јужни потез" и "Маестрал".
ОПТУЖБЕ
За овај злочин одговорност по командној линији сносе:
- Дамир Крстичевић, генерал Војске Републике Хрватске и командант 4. гардијске бригаде "Пауци".
- Тихомир Блашкић, пуковник ткз. Хрватског Вијећа Одбране, командант оперативне зоне Средња Босна.
- Станко Сопта звани Баја, пуковник ХВО, командант тзв. Кажњеничке бојне
- Марио Петровић, офцир ХВО.
За овај злочин до сада нико није одговарао пред Тужилаштвом БиХ и Хрватске, јер они не желе да процесуирају један од најужаснијих злочина у Босни и Херцеговини. Постоји предмет под ознаком KT-RZ-192/05 у босанско-херцеговачком тужилаштву, али он деценијама не мрда из фиоке тужилаца.
Београдски адвокат Душан Братић је почетком 2019. године поднео кривични пријаву против хрватског генерала Дамира Крстичевића у Тужилаштву за ратне злочине у Београду. Мада постоје индиције да ће се тај предмет уступити босанско-херцеговачком тужилаштву.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О ужасном Бравничком злочину гдје су побијени Срби цивили на најстрашније начине до данас није написана ниједна књига која би покољењима свједочила о злодјелима нељуди у људском облику.
Исто тако није снимљен ниједан документарни филм, нити је одржана нека трибина, округли сто или научни скуп на бившем југославенском простору, на коме би се јасно указало да Бравнички злочин није се десио случајно, нити је излован случај, напротив.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Бравницама су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Босни и Херцеговини од стране хрватских снага.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Босанске Крајине, већ читаве Босне и Херцеговине, јер су хрватски екстремисти заправо жељели да припоје БиХ Хрватској, односно да се обнови клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од хрватских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај бравнички злочин.