Злочин у Блажеву и Бозољин је ратни злочин који су 4. децембра 1942. године починиле немачке ратне јединице током Другог светског рата у окупираној Србији, на територији општине Брус, подно Копаоника у Расинском округу на велики православни празник Ваведење Пресвете Богородице.
Том приликом је убијено тридесетак Срба цивила и 4 војника, припадника Расинског корпуса ЈВуО, још тридесет их је ухапшено, а 40 домаћинстава је заувек угашено.
Дошло је до обрачуна четничких снага мајора Драгутина Кесеровића и немачких на локацији Бугаревац... који су били у потери односно чишћењу терена од четника.
Многе породице у овим селима су завијене у црно... Немачке снаге приликом упада у ова села причинеле су огромну материјалну штету, тако што су спалиле многе куће и помоћне зграде мештана, а такође и велики број крупне и ситне стоке је украден.
Жртвама је направљен споменик после Другог светског рата, а црква Св. Илије је обновљена 1985. године.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
Ситуација у Блажеву и Бозољину
Блажево и Бозољин су планинска села општине Брус, која се налазе у Расинском округу, на падинама Копаоника, уз саму границу са севером Косова и Метохије. На раскрсници путева Брус - Лепосавић и Јошаничка Бања - Куршумлија. Удаљеност је 250 км јужно од Београда.
Надморска висина ових села је 800-850 метара. Клима на овом месту је блага, што и говори име села Блажево. Сунчаних дана на овом поднебљу Србије има на претек, преко 200 дана годишње, док такође и снега има преко пет месеци.
Поткопаоничка села су већински насељена са србским православним живљем столећима, у прилог томе говоре и храмови и цркве које су ту подигнуте у XVIII веку, заправо овај крај је добрим делом и насељаван са Србима из Херцеговине, Црне Горе и јужних делова Косова и Метохије, највише почетком XX столећа, када је Стара Србија ослобођена од Турака Османлија у Првом балканском рату...
ЗЛОЧИН
Пре овог злочина у Блажеву и Бозољину немачке и бугарске снаге су починиле у овом крају стравичан злочин у Кривој Реци средином октобра 1942. године.
Припадници немачких окупационих снага су наставили са чишћењем терена од четничких јединица, углавном наоружаних одреда Драгутина Кесеровића из Расинског корпуса ЈВуО... и тако су дошли из правца Ибарске долине до једне чете на локацији Бугаревац.
Ту је било ватрених окршаја са њима, трајало је више сати. Четири војника су погинула, док су остали успели умаћи потери.
Припадници Расинског корпуса ЈВуО
Пошто су и немачке снаге имале губитке, они су ушли у Блажево и Бозољин, као најближа села и ту начинили одмазду. Засеок Шумице је комплетан спаљен. Поред тога у Блажеву је спаљена православна црква Св. Илије, Месни дом, две продавнице и две кафане, школа... тридесетак мештана је стрељано одмах, а још тридесет их је ухапшено и одведено у логор.
Поред тога, 40 домаћинстава је тотално уништено, док су Немци украли 300 грла крупне стоке и 700 комада живине.
Миодраг Илић је у овом монструозном злочину преживео најгоре. Њему су немачки војници убили оца, мајку и три брата, а он сам је преживео тако што није био у кући када су упали Немци. Када је дошао дому, преко рођеног прага затекао је страшан призор. Пред Илића, и породица Шиндић је имала велику трагедију јер су Немци стрељали оца Апостола и његове синове Бору и Чеду.
У Копорићу је убијен Давид Поповић, четнички војник погинуо у борби... његов леш седам дана нико није смео из страха да дира. Најпосле је његов шурак Тома Јовановић то учинио и сахранио га на гробљу у Боранцима.
СВЕДОЧЕЊА
О Блажевачком злочину Смиљaнa Бургић рођeнa 1928. кaзуje следеће:
- "Свe што je било у Блaжeву зaпaљeно je. Сву имовину коjу су имaли моjи дeдa Урош и отaц Витомир су зaпaлили немачки војници. Моjу мajку Лeпосaву Нeмци су тукли и тражили дa кaжe гдe je муж Витомир, a ондa су je повeли нa стрeљaњe.
Онa je имaлa нeшто злaтног нaкитa и дaлa je воjницимa коjи су je пустили дa побeгнe...".
Пaвликa Вучковић из Рaдуњa рођeнa 1914. причa овако:
- "У Рaдуњe су дошлa три Нeмцa. Одвeли су мeнe и Микaилa Гaшићa. Мeнe су сaслушaвaли и питaли мe гдe ми je отaц Костa Вучковић. Дaли су ми тeстиjу дa донeсeм воду.
Прошлa сaм порeд пуно стрeљaних и мртвих. Прeноћилa сaм у подруму стaрe aмбулaнтe. Другог дaнa су мe пустили, a Микaилa стрeљaли...".
ИМЕНА ЖРТАВА
| СТРЕЉАНИ У БОЗОЉИНУ |
СТРЕЉАНИ У БЛАЖЕВУ И ГРАДЦУ |
- Аксентије Илић сссс
- Росанда Илић
- Милан Илић
- Илија Илић
- Милић Илић
- Апостол Шиндић
- Боривоје Шиндић
- Чедомир Шиндић
- Момир Марковић
- Недељко Марковић
- Синадин Марковић
- Бошко Петровић
- Драгутин Петровић
- Марко Петровић
- Радула Петровић
- Божа Милановић
- Радивоје Радивојевић
- Прока Максимовић
- Душко Базић
|
- Милутин Јовановић - Боранце
- Милисав Јовановић - Боранце
- Александар Станисављевић - Боранце
- Михајло Вучковић - Домишевина
- Коста Вучковић - Домишевина
- Владислав Јовановић - Домишевина
- Михајло Гашић - Радуње
- Владислав Давидовић - Иричићи
|
| ПОГИНУЛИ У БОРБИ |
- Стеван Влаховић - капетан ЈВуО
- Благоје Ковачевић - поручник ЈВуО
- Давид Поповић - припадник ЈВуО
- Будимир Здравић - припадик ЈВуО
|
ПУБЛКАЦИЈЕ
О овом злочину се мало зна, а написано је само две књиге. Документарни филм није снимљен до сада ниједан.
Једна од њих је "Сведок векова блажевачког краја", коју потписују аутори: Радољуб Јотић и Миладин Вукојичић, а објављена је тек 2014. године... а друга је "Хронологија Бруса и Копаоника", аутора Милована Матића.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Из неког непознатог разлога, мештани села Блажево деценијама после Другог светског рата нису служили помен, парастос (верски обред) за своје убијене рођаке.
Црква Св. Илије је подигнута тек 1985. односно четири деценије по завршетку рата. Један споменик за убијене мештане је подигнут, али тек седамдесетих година 20. века.
У Бозољину је у марту 2012. године сахрањен Никола Марковић, ађутант Драже Михаиловића и последњи припадник Равногорског покрета тј. сведок Трећег србског устанка 1941. године.
Занимљиво је да су мештани тек 2017. године у Блажеву подигли спомен плочу али за јунаке Топличког устанка 1917. године.
ЗАКЉУЧАК
Злочин у Блажеву и Бозољину је само једна карика геноцидног ланца који се на Србе обрушио током Другог светског рата од стране немачких нациста и бугарских фашиста.
Немци и Бугари су имали за циљ током 1941-1944 да наплате свој пораз из Великог рата, где су били на губитничкој страни. Бугари све оно што нису успели у Првом светском рату хтели су да ураде у овом. Вршена је поново насилна бугаризација и уништавање свега што има предзнак србски. Команда Вермархта је имала наређење "Убити 100 Срба за једног Немца". Они су оснивали логоре и поубијали мноштво цивила.
У послератној Југославији, Титови комунисти су бранили да се прича о злоделима над Србима, стратиштима, а свако ко би јавно потенцирао те теме бивао би хапшен, прогањан и ликвиидран. У многим случајевима где су страдали крајеви који су попуњавали четничке јединице Југославенске Војске у Отаџбини, жртве су игнорисане и занемариване.
Тек када је деведесетих година 20. столећа разбијена СФРЈ почело је мало више да се прича и пише о страдањима србског народа. Међутим, последњих година овакве теме немају адекватну пажњу међу Србима, па чак ни образовни систем није у потпуности обрадио ове теме, што намеће страх да нам се геноцид не понови.