Априлски рат (кодни назив "Директива 25") је назив за инвазију Сила Осовина на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године. Ова операција означава почетак Другог светског рата на територији југословенске краљевине који је трајао пуне 4 године.

Агресија је извршена копненим, поморским и ваздушним путем из више праваца. Немачке трупе су продрле за северозапада на територију Краљевине Југославије из правца Аустрије (тада већ у саставу Трећег рајха), италијанске трупе су продрле са крајњег запада, преко Далмације, мађарске трупе са севера преко Бачке, Барање и Славоније, а на истоку су напала Бугарска. Албанске трупе заједно са италијанском војском на југу, преко Косова и Метохије и Црне Горе. Док је Румунија уступила немачким јединицама своју територију.

Немачке трупе су користиле румунску територију на североистоку преко Баната. Тешко је бомбардован Београд и остали србски градови: Сплит, Сарајево, Бања Лука, Приједор, Бихаћ, Чачак, Крагујевац, Шабац, Ниш, Подгорица, Куманово, Скопље и др. У исто време отпочео је и немачки напад на Грчку под кодним називом "Операција Марита".

Априлски рат је завршен 17. априла 1941. године капитулацијом, односно окупацијом и поделом Краљевине Југославије. Карађорђевићи, краљевска породица и поједини представници Владе отишли су у избеглиштво у Лондон. Тамо су били буквално у притвору од стране британске обавештајне службе, која их је и након Другог светског рата и даље држала под присмотром. Био им је забрањен повратак у Југославију.

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.

Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.

Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".

Стање у југословенској краљевској војсци

Југословенска краљевска војска је још увек била углавном опремљена оружјем и материјалом из тог доба, иако су извршене понеке модернизације чехословачком опремом и возилима. Потпуно мобилисана, југословенска краљевска војска је могла да размести 28 пешадијских дивизија, 3 коњичке дивизије и 35 независних пукова. Од независних пукова, њих 16 је било на граничним утврђењима, а 19 је било организовано у одреде, снаге ојачане бригаде. Сваки одред је имао један до три пешадијска пука и један до три артиљеријске батерије, а три одреда су организована као брдске јединице.

Међутим, немачки напад је затекао југословенску војску још увек у процесу мобилизације и само око 11 дивизија је било на њиховим планираним положајима на почечтку напада. Проценат попуњености тих јединица је био између 70 и 90%, пошто мобилизација још увек није била завршена, тачније хрватски и словеначки регрути су одбијали да се одазову мобилизацији. Бројност Југословенске краљевске војске је био око 1.200.000 војника у тренутку напада Сила Осовине.

Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је имало 450 борбених авиона домаћег (најпознатији ИК-3), немачког, италијанског, француског и британског порекла, од којих су половина били модерни типови. Ваздухипловство је било организовано у 22 бомбардерске и 15 ловачких ескадрила.
Југословенска краљевска ратна морнарица је била опремљена једном застарелом бившом немачком лаком крстарицу (погодном једино за обуку), једног великог разарача Дубровник британског порекла, 3 модерна разарача класе Београд француског порекла (два израђена у Југославији и још једним у изградњи), једним носач хидроавионаносача хидроавиона, 4 модерне подморнице (2 француске и 2 британске) и 10 модерних ноторних торпедних чамаца и од старијих пловила, ту је било 6 бивших аустроугарских средњих торпедних чамаца, 6 минополагача, 4 велика оклопљена речна монитора и бројна помоћна пловила.

Душан Симовић	Милан Недић

Југословенска ратна команда израдила је план одбране од Немаца под шифрованим именом „Р-41“. Целокупна војска била је распоређена дуж граница према Румунији, Бугарској, Албанији, Аустрији и Мађарској. Читав југословенски фронт је требало да бране 7 група армија и то:

1. Армија под командом генерала Милорада Петровића је требало да брани Јужну Србију, заједно са Трећом армијом.

2. Армија генерала Милутина Недића (брата Милана Недића), на северозападу према Словенији и Загорју.

3. Армија генерала Милана Недића, затварајући правце око Вардара и онемогућавајући Немце да продру у Србију из Бугарске.

4. Армија генерала Петра Недељковића, је била на југоистоку код Космета и Рашке. Имала је задатак да у случају пропасти свих армија, од својих војника оформи четничку (герилску) групу која је требало да отпочне герилски начин ратовања.

5. Армија генерала Владимира Чукавца је имала задатак да буде за испомоћ 4. Армији.

6. Армија генерала Димитрија Живковића, на северозападу према Словенији и Загорју, као испомоћ 2. Армији.

7. армија генерала Душана Трифуновића, је била на северу према Мађарској.

Душан Трифуновић	Милорад Петровић

За врховног заповедника југословенских снага одређен је армијски генерал Душан Симовић (који је вршио и улогу председника југословенске Владе). Из пензије је враћен војвода Петар Бојовић и постављен за помоћника врховног команданта младог краља Петра II Карађорђевића.

Нови председник Владе Душан Симовић покушао је хитним дипломатским путем да умири разјареног Хитлера, уверавајући га да ће Југославија остати неутрална. Он је заправо покушао да добије на времену не би ли припремио какву-такву одбрану, али за то мало времена ништа се озбиљније није могло учинити по питању војне ангажованости у одбрани земље. Берлин није чекао и први је покренуо ратну машинерију.

Баш на дан венчања Симовићеве ћерке, Немци су без објаве рата напали Краљевину Југославију.
 

ПРИПРЕМА НАПАДА

Немачка је при нападу потпуно изненадила југословенску војску за кратко време, тако да је ова могла да мобилише само 66% свог борбеног капацитета, од тога 28 пешадијских и 3 коњичке дивизије. Ратно ваздухопловство Краљевине Југославије је располагало са само 300 авиона.

Немачки план инвазије је био следећи: Друга армија генерал-пуковника Максимилијана фон Вајкса је имала задатак да наступи према Загребу, а одатле кроз босанске планине према Сарајеву. Истовремено је имала једна ударна оклопна група из Мађарске да се пробије ка Београду. Главни удар је имао да се изведе из Бугарске где се налазила Дванаеста армија под командом фелдмаршала Вилхелма Листа који је имао задатак да након пробијања Вардарског фронта напредује према Нишу и нападне Београд из правца југа, а истовремено крене у северну Грчку и у јужну Србију, распоређен у два крила лево и десно.

Пошто пребројавање Друге армије још није било завршено, Дванаеста армија је без подршке Друге армије прва напала Југославију 6. априла 1941. док је Друга армија је тек 8. априла почела напредовање.

Мађарска је 10. априла 1941. године на Југославију послала своју Трећу армију са 80.000 војника, која је била сврстана:

НАПАД

У ноћи између 5. и 6. априла 1941. Немци се заузели Сип на Дунаву. Београд је бомбардован у рану зору 6. априла 1941. Хитлер је бацио на Београд разарајуће бомбе од 1.000 kg, а сама операција бомбардовања Београда имала је симболичан назов "Казнена одмазда". Већ у првом налету погођен је први цивилни објекат у граду - хотел Авала где је погинуо и министар југословенске Владе Фрањо Куловец. У току бомбардовања 6. и 7. априла 1941. погинуло је 10.000 Београђана. Бачене су велике количине бомби на стамбене четврти, а порушена је и Народна библиотека Србије у којој је изгорео највећи део материјала од непроцењиве вредности (културни геноцид). Нападом на Београд лично је заповедао немачки генерал-лајтнант Александар фон Лер, чија је Трећа ваздухопловна флота извршила бомбардовање града.

Немачка авијација је напала веће градове попут Ниша, Лесковца, Крагујевца, Новог Сада, Сарајева, Мостара, Бања Луке и тако у потпуности изненадила поспане грађане који су тражили склоништа по подрумима или где год се могло побећи од немачких бомби. Немци су нарочито прецизно погађали циљеве јер су им то фолксдојчери омогућавали.

Пре самог рата, из југословенског ваздухопловства је побегао капетан Владимир Крен (који ће касније постати припадник ратног ваздухопловства НДХ) са плановима распореда војног ваздухопловства у читавој земљи.

Борбе у ваздуху

Допринос одбрани Београда дала је Прва ваздухопловна ловачка бригада ЈКРВ чији су се припадници изнад Београда сукобили са авионима Јункерс Ju-87 („штукама“), које су пратили Месершмити. Но, први ратни дан је био запамћен и по томе што је југословенска противаздушна одбрана оборила немачки извиђачки авион близу села Доњег Душника у Јужној Србији, а пилоте који су се спасили искакањем, жандарми се спровели у Ниш. Југословенска Влада издаје прокламацију о почетку рата са Немачком и одлуку о општој мобилизацији, али она је стигла сувише касно. Са војно-стратешког положаја, Земун је представљао значајан фактор пошто се ту налазила Команда ратног ваздухопловства, Команда ратне морнарице и аеродром испод Бежанијске косе.

Југословенско краљевско ратно ваздухопловство се прво супротставило бројчано надмоћнијем непријатељу. Југословенски пилоти који су бранили небо изнад Београда показали су изузетну храброст и пожртвовање што је изазвало дивљење и код самог непријатеља. Бомбардерски пукови су у више наврата успешно бомбардовали немачке оклопне колоне које су напредовале из правца Бугарске као и на неколико непријатељских аеродрома на територији Бугарске, Мађарске па чак и Аустрије. Упркос издајству дела хрватских и словеначких пилота које није заобишло ни ЈКРВ, летачко особље састављено од официра и подофицира свих националности извршавало је беспрекорно своју дужност гинући у неравноправној борби са надмоћнијим непријатељем. Мало је позната чињеница да су самоубилачки напади на противничке авионе, који су иначе у току Другог светског рата првобитно били приписани руским пилотима, први пут извели југословенски пилоти током Априлског рата. Несебичан допринос одбрани неба над Краљевином Југославијом дала је и против-авионска одбрана.

Иако херојски, отпор ЈКРВ је брзо утихнуо. Захваљујући издајству и петој колони која је са земље наводила немачке авионе, помоћна летишта наше авијације су постепено уништавана. Оно мало авиона што је преостало уништиле су њихове посаде да не би пали непријатељу у руке. Неки од ваздухопловаца покушали су да прелете у СССР и Грчку не би ли наставили борбу, али је највећи део изгинуо у авионским несрећама због изузетно лоших временских услова. Они који су успели, наставили су са борбом у склопу савезничких ваздухопловних снага.

Позната имена погинулих југославенских пилота:

1. Милош Жунић, погинуо 6. априла код Панчева
2. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
3. Добрица Новаковић, погинуо 6.априла код Београда
4. Душан Борчић, погинуо 6. априла - пао у Сарајевску улицу
5. Живица Митровић, погинуо 6. априла код Шида
6. Михо Клавора, погинуо 7.априла код манастира Крушедол
7. Владимир Горуп, погинуо 7. априла.
8. Бранислав Тодоровић, погинуо 7. априла
9. Јован Капешић, погинуо 7. априла код Бешке
10. Миливоје Бошковић, погинуо 7.априла код Ковиља
11. Милутин Петров, погинуо 7.априла код ушћа Тисе у Дунав

Борбе на земљи

Кључни продор извршила је немачка Дванаеста армија из Бугарске. Она је већ била претходно концентрисана ради напада на Грчку. Напад на граничном фронту код Криве Паланке до планине Беласице, извршен је на трупе југославенске Треће армијске области (Моравска, Шумадијска и Брегалничка дивизија и Струмички одред). У нападу немачке Дванаесте армије учествовали су 40. моторизовани корпус, 9. оклопна и 73 пешадијска и моторизована СС бригада и делови 18. корпуса, 2. оклопна дивизија, уз јаку подршку авијације.

Већ у прва два дана немачке снаге решиле су главни задатак: пресекле Моравско-Вардарску долину и тиме одсекле Југословенску војску од сваког евентуалног наслона на савезнике, а уједно избиле на грчку границу у позадину грчког фронта у Тракија. Напад је организован из три правца: Ћустендил-Крива Паланка-Куманово. Дванаеста армија се брзо пробијала и већ 7. априла 1941. ушла у Скопље. Једна оклопна дивизија сјурила се на запад и ускоро ступила у контакт са Италијанима у Албанији, док је главнина Дванаестае армије наставило наступање у Грчку против грчке армије и британског експедиционог корпуса. Ниш је бомбардован 8. априла 1941. и том приликом је погинуло 600 грађана. Следећег дана у њега су ушле копнене јединице немачке војске.

Издаја Хрвата

Главни немачки удар са северозапада извршен је из два правца: из рејона Клагенфурта (Целовца), Граца и Нађ Кањиже, где се још вршила концентрације јединица Друге армије заједно са 11. дивизијом, под командом генерал-пуковника Максимилијана фон Вајкса. Тако се 46. оклопни корпус Друге армије сјурио са северозапада на Београд наилазећи на слаб отпор. Пред овим корпусом су се углавном налазили Хрвати који ништа нису чинили да би зауставили немачке војнике, већ су их поздрављали и тиме починили издају. Једна од оваквих епизода догодила се у војном гарнизону у Сињу када су хрватски официри и војници подигли побуну и певали песму „Вила Велебита“.

На фронту код Сарајева, начелник 2. армије, генерал Богдан Маглић, под изговором да је болестан и да одлази на лечење у Сарајево, је напустио линију одбране, да би се по устоличењу усташке државе појавио као усташки генерал. Сличан се десило у Шибенику када је командант Јадранске дивизије Петар Кватерник (рођени брат Славка Кватерника) наредио да се преда оружје и похапсе сви србски кадрови.

Немачке јединице су ушле 10. априла 1941. у Загреб где је, у име поглавника Анте Павелића, пензионисани пуковник Славко Кватерник прогласио Независну Државу Хрватску. Влатко Мачек, који је одмах по нападу Немаца напустио и окривио већ уздрману југословенску владу, а преко радија је позивао чланство своје Хрватске сељачке странке да буде лојално Трећем рајху.

Напредовање у Србији

Без велике борбе, југословенска војска се 13. априла 1941. повукла ка Чачку, а у Краљево су из правца Крушевца уз мањи отпор ушле немачке дивизије.

Напад је у координацији са Немцима вршила италијанска армија. Тако је Друга италијанска армија под командом генерала Амброзија, која је била концентрисана дуж копнене границе, продрла из Истре и Словеначког приморја, а Девета армија под командом генерала Кавалера, напала је из Албаније, с леђа. Југоисточни фронт којим је командовао Милан Недић се распао. На нишавском правцу Једанаеста оклопна дивизија пробила је слабу одбрану на Плочама и у 9 часова заузела Ниш, у подне Алексинац који је бранио пешадијски батаљон из резерве и Први артиљеријски дивизион, а затим је пао и Ражањ. Клајст је дакле ушао са својим снагама у Ниш и тако се испунило Хитлерово наређење да се пресече пут југословенској војсци ка Грчкој и на тај начин спречи формирање новог Солунског фронта.

9. априла 1941. Немци гоне јединице 5. армије које су биле на нишком сектору. Оне су се у потпуном хаосу повлачиле долином Нишаве и Кутинске реке. Дринска дивизија ЈКВ повлачила се под налетом немачких тенковских јединица правцем Бабушница-Свође-Власотинце. Немачке моторизоване јединице су јој пресекле одступницу код села Љуберађа. На том терену вођена је жестока борба уз обостране губитке. Дринска дивизија, претрпевши огромне губитке повлачила се у правцу Лесковца. Како су немачке јединице продирале долином Кутинске реке, главном саобраћајницом према Нишу, то се разбијена југословенска војска кретала ван главних праваца, држећи се планина.

10. априла 1941. код јединица на Косову појавила се дезорганизација, а командант 3. армије наредио је да се уз помоћ импровизованих одреда затворе правци ка Метохији и Рашкој. Настављајући и своју операцију у долини Јужне Мораве, јединице Једанаесте оклопне дивизије су заузеле Параћин, Ћуприју и Јагодину, продужавајући ка Крагујевцу. Врховна команда је издала директиву број 120, за повлачење трупа на линију Бојана-Метохија-Косово-Копаоник-Крагујевац-Београд-Сава-Уна. По тој наредби 5. армија је требало да се повлачи и даље, али за реализацију ове директиве није било реалне основе. Реалнији је био позив Врховне команде ЈКВ издат исте вечери да се војници боре са Немцима где год се нађу. Немачка команда је наредила да се 12. армија оријентише ка Грчкој, а 2. армија, ојачана 1. оклопном групом да заузме Београд и доврши разбијање југословенске војске.

На левом крилу војска није ни постојала, већ само мали одреди који су се у тоталном хаосу предавали Немцима. Сам војнички пораз значио је и расуло саме Симовићеве владе. Тако је потпредседник Владе др Влатко Мачек напустио владу 8. априла 1941. а друштво су му чинили и остали поједини други хрватски министри: Јосип Торбар, Бароша Смољан и Иван Андрес. Док су они отишли у Загреб, радикалски лидер Муслимана Џафер Куленовић одлази у Сарајево. Напуштање владе, у ствари бекство министра, био је посебан пример Априлског рата.

Позивом својим војним присталицама да изразе лојалност новој власти (Усташкој) 10. априла Мачек је осигурао легитимност преноса власти, фактички потврдио сепаратизам и разбијање Југославије као државе. Остале су празне речи др Ивана Шубашића да потпредседник југословенске Владе неће дезавуисати своје другове.

КРИЗА ЈУГОСЛАВЕНСКЕ ВЛАДЕ

Од првог дана рата, Врховна команда Југословенске војске није контролисала ситуацију. На министарским седницама у Севојну, где се Влада налазила, генерал Душан Симовић се жалио на лоше везе у командовању, а нарочито је оспоравао то што он мора преко поште да издаје наређења јединицама. Оценио је ситуацију као тешку, али не и трагичну и веровао је да се фронт може стабилизовати. Да би спречио потпуно расуло, не само војсци, већ и у влади, 12. априла 1941. изјављује да има пуно поверења у моралну снагу војске и народа и да верује у пријатељство са Совјетским Савезом. Све је било изгубљено и пропаст је све брже и брже текла.

Делови Осме немачке оклопне дивизије без борбе су ушле у Земун 12. априла 1941. Већ наредног дана управу у Земуну преузело је Градско поглаварство. Успостављање Немачке окупационе власти довело је до значајних промена. Земун је одвојен од Београда. Немци су 13. априла 1941. пробили последњу линију одбране код Коњарника и умарширали у Београд где су испред Народне скупштине организовали парадни дефиле. Убрзо је стигао и фелдмаршал Евалд фон Клајст и Максимилијан фон Вајкс. Рачунајући улазак Аустроугарских трупа 1914. и њихов заједнички улазак са Немцима 1915, био је то трећи улазак Немаца у Београд у 20. веку.

Ову информацију је Душан Симовић добио на Палама од свог ађутанта у основној школи где је био смештен Генералштаб ЈКВ. Тражио је хитну везу са енглеским послаником, али је уместо везе добио писмо генерала Дила да Енглеска нема могућности да у датим околностима организује евакуацију југословенске војске преко морнаричке базе у Боки. Симовић је затим рекао да ситуација ништа не ваља и сазвао ново заседање у поноћ 13. априла 1941. Поред војног слома, почела је и криза владе.

На југословенској страни почела су међусобна трвљења и испитивања ко је крив за тако муњевити слом. Неки министри, међу којима и др Слободан Јовановић, Богољуб Илић и Марко Даковић оптуживали су Хрвате за издају. Последње саветовање југословенска Влада имала је на Палама. Седница Владе је одржана на католички Ускрс, 13. априла 1941. Душан Симовић је поднео извештај о војној ситуацији коју је представљао као веома тешку, али не и безизлазну. Говорило се о продужетку борбе на новом фронту Сава-Дрина. Ипак, на крају је одлучено да се влада, ради веће сигурности, премести одмах у Никшић. Симовић је потом предложио генерала позадине Данила Калафатовића за начелника Врховне одбране. О могућности евентуалне капитулације није било ни помена, иако су поједини министри закључили да је војна ситуација много тежа него што ју је представаљао Симовић.

ЕВАКУАКЦИЈА КРАЉА ПЕТРА

Влада је без Симовића стигла у Никшић сутрадан и прва ствар која се чула била је та да је краљ Петар II Карађорђевић већ одлетео за Грчку. Приликом утовара транспортних авиона златом учествовало је и више стотина војника на импровизованом аеродрому на Никшићком пољу. Међутим, приликом евакуације погинула су два врло позната имена. Приликом транспорта злата бојним бродом у Егејском мору, брод се преврнуо и погинули су министар Симовићеве Владе Марко Даковић и историчар Владимир Ћоровић.

Млади краљ Петар II Карађорђевић

На последњој седници Владе у Никшићу 15. априла 1941. закључено је да Југославија неће капитулирати као држава, већ да само војска капитулира, док Влада и краљ иду у иностранство да одатле наставе да се боре. Тај нацрт је саставио др Слободан Јовановић и предао га Симовићу, а овај Калафатовићу. Душан Симовић је истог дана издао наређење Данилу Калафатовићу да закључи примирје са Немцима из два разлога: први разлог је био тај што је било немогуће даље пружање отпора на изабраној линији Дрина-Сава и због догађаја који су се догодили у Хрватској.

Краљ Петар II Карађорђевић је са Владом 14. и 15. априла 1941. већ одлетео из земље. На аеродрому Агренион у Атини дочекали су га британски генерали: Дил и генерал Вилсон, а затим су се преко Јерусалима и краћег задржавања у Каиру обрели у Лондону.

ЈУНАШТВО ПОЈЕДИНАЦА

Иако потпуно војнички сломљени, поједини војници и официри нису показивали тежњу за капитулацијом и наставили су да воде борбу. На Рапај Брду су двојица млађих резервних старешина самоиницијативно организовала отпор и водили са Немцима 12. априла 1941. читавог дана борбу.

У области Шапца до сукоба је дошло 12. априла 1941. када су немачке мотомеханизоване јединице напали војници разних јединица Прве армије. Све до немачког уласка у Шабац, војници су држали Мишарско брдо и бранили град. 13. априла 1941. године 60. коњички пук југословенске војске извршио је напад на Шабац, у намери да га преотме од Немаца, али је био десеткован и повукао се.

Такође су и делови 2. армије пружали жилав отпор према Ужицу. Немци су бомбардовали град 15. априла, а затим га тукли тешком артиљеријом. Командант војног гарнизона није желео да преда град Немцима у руке и убио се. Сергеј Машера и Милан Спасић су 17. априла 1941. у Боки которској потопили разарач „Загреб“.

Начелник Оперативног одељења 2. армије, пуковник Дража Михаиловић је избегао заробљавање у Сарајеву и водећи борбе са Немачком оклопном групом 13. априла 1941. код железничке станице Шеварлије и код Петровог Села, пробијао се према Добоју. Наредник југословенске војске Божа Петровић је у последњи час успео спасити заставу 41. пешадијског пука у Осијеку и понео је са собом, да би каснија иста застава била и застава Југословенске војске у отаџбини.

Дане Станисављевић Цицвара, иначе резервни пешадијски поднаредник југославенске краљевске војске је 12. априла 1941. окупио једну мању групу устаника, чланова предрадног Соколског удружења (Раде Гаћеша, Раде Цвјетковић, Јово Ђекић, Дмитар Растовић, Васо Терзић, Дане Мандић...) и заједно са њима напао жандармеријску станицу у Грачацу (Лика), коју су два дана раније запоселе усташе. По ослобођењу из магацина је подељено 200 пушака борцима који су одмах формирали одред, који је био спреман за борбу.

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Има много питања која никад неће добити одговор, а пре свега шта је радила Влада од 27. марта до 6. априла 1941. а шта војска и њени команданти. Остаје као чињеница, да је мобилизација била неефективна и да је само 11 дивизија било распоређено пре офанзиве на њиховим дефанзивним позицијама, да је план одбране био недовољно организован, да Влада није успела да сачува јединство у инвазији, и да су Хрвати (већина), одустали од борбе и предавали своје јединице снагама Нацистичке Немачке. О томе говори податак да се у Новооформираној Хрватској војсци од којих су се, убрзо по оснивању Павелићеве НДХ, нашли: 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника Југословенске краљевске војске.

Генерал сумњивих намера Боривоје Мирковић	Вицепремијер сумњивих намера Влатко Мачек

Генерал Милан Недић, кад је под Немцима ступио на чело Владе народног спаса, у свом првом обраћању србском народу, 1. септембра 1941., рекао је: „Шести април није србска, већ југословенска срамота”. Већина јединица, упркос жељи да пруже отпор, није било опремљено да се супродставе Немачкој војној сили. Војска Краљевине Југославије није имала одговор на Немачке тенкове и штуке.

Остаће као светли пример подвиг пилота који су се, упркос чињеници да су били слабији, како у бројевима, искуству и авионима, дигли са својим авионима у небо, и пркосили својим херојством далеко надмоћнијем непријатељу.

Бомбардовање Београда 1941. који је у складу са одредбама међународног ратног права био проглашен за „отворени град“, што је значило да неће бити брањен, само је опет исказало чињеницу колико су Фашисти слабо марили за сва та права међународног ратовања и сврстали Београд на листу градова који су претрпели огромну штету због њиховог бомбардовања. На тој листи, која почиње од Гернике, налазе се и Ротердам, Париз, Лондон и још многи други. Резултат Немачког бомбардовања био је колапс у инфраструктури и врховне команде, али и губитка Народне Библиотеке, у којима су се налазили многобројни списи и документи. Њихов губитак је непроцењив.

Тим бомбардовањем, у ствари, решен је цео рат, јер је већ првог дана, све што је имало било какав тактичко – стратегијски карактер, и у војном и у цивилном погледу, било разорено и уништено, тако да је држава била потпуно паралисана. Има доказа да су плакати о мобилизацији, која је проглашена тек 7. априла, лепљени у неким градовима, као у Сарајеву, тек 12. априла 1941.

Дезорганизација је била таква, да нико није знао докле су Немци стигли, а Влада није знала чак ни да је капитулација потписана. Симовић је на неколико ужурбаних седница, са којих не постоје ни записници, обавештавао владу о стању на фронту, све док им није било речено да се евакуишу за Никшић, одакле ће се авионима пребацити до Савезника.

Патријарх СПЦ Гаврило Дожић у својим Мемоарима тврди да се више „мислило на спасавање Владе и својих породица, него о спасавању државе и народа”.

На крају ипак, крах Југославије био је неминован. Држава је била жестоко подељена, армија није била спремна да се сукоби са Немцима, мобилизација није стигла на време, а све планове који су постојали за одбрану земље пореметили су побуне хрватских армија и генерала. Већ у првим данима, захваљујући расулу у врховном штабу, јединице више нису знале шта да раде, нису имале повезаност међу собом, нису имала никаква одређена наређења, већ су на терену доносиле одлуке за борбу против Немаца, но остаје чињеница да је и сама армија била изненађена брзином и снагом непријатеља, који је, пошто је сломио Пољску и западну Европу, имао врло мало проблема са Југославенском краљевском војском. План за одбрану који је обухватао одбрану читавих граница био је површан и осуђен на пропаст од почетка, јер армија није имала никаква средства за одбрану дуж целих граница. Југословенска армија и Влада пукле су по свим шавовима, који су ионако били већ лабави. Једини достојан отпор, ЈКВ пружила је против Италијана у Албанији.

ОКУПАЦИЈА

После Априлског рата, југославенска територија је била подељена међу силама Осовине. Хитлер је окарактерисао Србе као главне кривце за рат и поделио Србију на више окупационих зона. Хрвати су добили независну државу и њихова држава се простирала од Словеније па до самог Београда и од Драве до Јадрана. Обухватала је Славонију, Загорје, Кордун, Банију, Лику, један део Далмације, Дубровник, Горске Котаре, Босну, Босанску Крајину, Херцеговину и Срем.

Словенију су поделили Италијани и Немци (то је била једина територија коју су Немци директно окупирали), Бачку и Нови Сад добили су Мађари, Бугари су добили већи део источне Србије, као и Јужну Србију, Италијани су добили Косово и Метохију и преостали део око Вардара и припојили тзв. Великој Албанији. Црна гора постала је италијански протекторат. Преостали део Србије је био организован у тзв. државу Србију под генералом Миланом Недићем. Ова држава била је Немачка марионета и била је слабо поштована од стране окупационих снага Немачке.

На територији Краљевине Југославије ће убрзо букнути два покрета отпора:

• четнички, који је предводио пуковник ЈВуО, Драгољуб Дража Михаиловић
• партизански који је предводио Ј. Б. Тито и комунусти.

Ова два покрета отпора ће имати кратку сарадњу у јесен 1941. у Шумадији, али су се разишли из идеолошких убеђења и постали љути противници после 1941. године. Четници су желели останак монархије, а комунисти су у рату видели шансу за извођење социјалистичке револуције.