Доља Лијеска 1992 - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Доља Лијеска 1992



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица

Јошаница - Чагаљ Кукавице - Пофалићи

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Дретељ - Силос - Виктор БубањБихаћ

Орашје - Оџак - Ураган - Челебићи

Чајниче - Ристовићи - Кнежевићи

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе

Чемерно - Фочанска Јабука - Бравнице

Сарајевска Голгота - Олга Драшко 

 

Злочин у Доњој Лијески је ратни злочин који су починиле муслиманске ратне јединице над Србима цивилима у околини Вишеграда крајем октобра 1992. године на истоку Босне и Херцеговине. Том приликом је убијено седморо мјештана Доње Лијеске, а десетак их је тешко рањено.

У овом злочину Миља Танасковић је изгубила све троје дјеце: синове Раду и Владу, и малољетну кћерку Владанку.

За овај злочин није нико одговарао, јер је Хашки трибунал одбио да процесуира злочинце, иако им је Тужилаштво Републике Србске доставило обимну документацију.

Али и Тужилаштво Босне и Херцеговине такође деценијама врши опструкцију и одбија да спроведе истрагу, те изведе злочинце пред лице правде и адекватно их казни, из простог разлога што би се открио ланац командовања и срушила верзија теорије грађанског рата у БиХ, по коме су муслимани жртве, а кривци Срби.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.



Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

 

СИТУАЦИЈА У ВИШЕГРАДУ

Вишеград је старо насеље, које се налази у босанском (доњем) дијелу Подриња, односно истоку Босне и Херцеговине, одмах уз границу са Републиком Србијом. Окружен је брдима и планинама, а клима је умјерено-континентална. Налази се на регионалном путу Ужице-Сарајево, на 300 метара надморске висине.

Вишеградски крај је од давнина насељен Србима православцима, што говори и манастир Добрун, који је ту у близини града, а саграђен је током средине XIV стољећа у вријеме цара Душана из светородне династије Немањића који је владао скоро цијелим Балканом.

Надирањем Турака у ове крајеве у XVI стољећу донијета је исламска релијига и започето насилно потурчавање хришћанског становништва и терор невиђених размјера.

Један од многих србских дјечака који су одведени из ових крајева постао је турски велики везир Мехмед-паша Соколовић. Он је 1577. године саградио мост преко Дрине у Вишеграду, што је постало обиљежје Вишеграда.

У вријеме Првог србског устанка Вишеград је био поприште крвавих сукоба између Карађорђевих устаника и босанских Турака.

Прва школа на србском језику овдје је отворена 1865. године на иницијативу попа Јевте Ђуровића. Ову школу је помагала Влада Кнежевине Србије.

Аустроугарска је од Великих сила на Берлинском конгресу јула 1878. добила дозволу да уђе са војском у Босну и Херцеговину, па је и Вишеград окупиран 4. октобра. Велика поплава је била октобра 1896. године која је нанијела велику штету.

Војска Краљевине Србије је за кратко ослободила Вишеград 14. септембра 1914. године. А послије ослобођења 1918. године, Вишеград постаје дио Дринске бановине. Током Другог свјетског рата усташе су починиле стравичне злочине у Вишеграду и околини. Један од најтежих злочина био је онај у Старом Броду 22. марта 1942. године.

Занимљиво је то да су припадници ОЗНЕ (комунистичке тајне полиције) у овом крају ухватили на превару генерала ЈВуО Драгољуба Михаиловића 13. марта 1946. године и спровели у Београд на суђење.

Вишеград је био национално мјешовита средина, који је према попису становништва 1991. године имао 7.000 становника, од чега је Срба било 43%, а муслимана 49%... док је село Доња Лијеска имало 118 становника, и сви су били србске националности.

Добар дио вишеградске хронике описао је писац Иво Андрић у свом најпознатијем роману "На Дрини ћуприја" за коју је добио и Нобелову награду за књижевност 1961. године.

 

 

ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА

Пошто су муслимани имали релативну већину 1990. године у Вишеграду, милитантна Странка Демократске Акције је брзо основана и на изборима 18. новембра добила већи дио мандата и формирана је локална власт. Они су одмах по директивама из Сарајева почели илегално наоружавање муслиманског становништва и антисрбску хистерију на свим јавним мјестима.

Срби су у Вишеграду били уплашени и оправдано су страховали да им се не понови геноцид из Независне Државе Хрватске. Тражили су од ЈНА да их заштити од муслиманских екстремиста који се нису сакривали да ће очистити Босну од немуслиманског живља.

Муслимански екстремисти су предвођени Муратом Шабановићем 1. јула 1991. године срушили споменик Иви Андрићу у центру Вишеграда.

Још од краја маја 1992. године када је формирана муслиманска 1. вишеградска бригада при тзв. Армији Босне и Херцеговине која је била у саставу Првог сарајевског корпуса... отпочели су напади на србска села и етничко чишћење доњедринског краја, палеж имовине и пљачка Срба.

Прва србска жртва у Вишеграду био је Ранко Баранац (62) из села Црнчићи, и то 12. јануара 1992. године, далеко прије ратних збивања у овом крају. Њега је убио Хасан Шабанија, тако што му је упао у кућу, док је прослављао крсну славу.

 

 

ЗЛОЧИН

Муслиманска команда 81. дивизије из Горажда је дала наређење да 29. октобра 1992. године се нападне мало србско село Доња Лијеска, које се налази 6 км западно од Вишеграда. Тако је и учињено, тог дана у раним јутарњим часовима извршен је изненадни напад на ово мало село, када су мјештани углавном и спавали не очекујући агресију. Поред муслиманских бојовника, у овом нападу било је и два хрватска војника из Западне Херцеговине који су имали усташке амблеме из времена НДХ.

Све што се живо затекло у Доњој Лијески муслимански крволоци који су дошли у великом броју убијали су и хладним и ватреним оружјем, јер су жељели да ово село нестане. Муслимански бојовници задојени мржњом према све што има везе са Србима су приликом упада у село узвикивали "Aллaху eкбeр" и "Кољи ћeтникe"...

У овом нападу је убијено седморо Срба цивила, а више њих је тешко рањено. Међу рањеницима је и жена Миља Танасковић (р. 1939), а међу убијенима је њено троје дјеце: два сина Раде (32) и Влада (27) и једна кћерка Владанка (17) која јој је издахнула на рукама. Њена убијена дјеца су била ненаоружана, који су покушали да се спасу бијегом у шуму, али нису успјели у томе, пресјекли су их рафали из аутоматског оружја.

Они који тог дана нису убијени су Мирослав и Драгана Танасковић, јер су били у Вишеграду. Миља Танасковић пошто је рањена, пребачена је у Ужице у болницу, на хитно лијечење.

Муслимански бојовници су по завршетку свог крвавог пира одмах кренули у пљачку србске имовине и све што се може ставити на камион и однијели у своја села. Њима ни православно гробље није било свето, већ су га зликовци оштетили и прекопали.

Врло брзо је Вишеградска бригада србске војске у БиХ кренула у помоћ мјештанима Доње Лијеске, коју је предводио Лука Драгичевић, командант интервенте јединице. Они су се одмах упустили у борбу са муслиманским бојовницима и протерали их.

 

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Миљa Тaнaсковић, којој су муслимански бојовници убили тог дана све троје дјеце, казивала је о овом ужасном злочину слиједеће:

- "Билa сaм у кући сa дeцом кaд су они нaпaли из шумe. Штa je свe оjaђeнa мajкa прeживjeлa. Свe сe догодило у jeдноj jeдиноj црноj минути. Бjeжaли смо прeко ливaдe низ стрмину испод нaшe кућe, кaдa су муслимaни, коjи су упaли у нaшe сeло, зaпуцaли по нaмa.

Први душмaнски рaфaл сaсjeкaо je мог стaриjeг Рaдeтa. Срушио сe мртaв нa зeмљу. Ни глaсa ниje пустио. Рaдe ми je имaо сaмо 32 годинe. Моj врисaк зa њим стопио сe сa сaмртним криком мог другог, три годинe млaђeг синa Влaдe. Док сaм глeдaлa кaко он пaдa куршуми су погодили мeнe и моjу кћeрку Влaдaнку. Кћeркa je пaлa нa мeнe. Издaхнулa ми je нa рукaмa.

Сaмо je двa или три путa jaукнулa, a ондa сe њeно тиjeло тргло и укочило. Влaдaнкa je Богу душу прeдaлa. Имaлa je тeк 17 годинa. Тe годинe je билa пошлa у чeтврти рaзрeд срeдњe тeхничкe школe… Мeнe су душмaни погодили у дeсно рaмe. Ликуjући што су нaс погодили муслимaни су вриштaли и aрлaукaли око нaшe кућe и штaлe, из коjих je вeћ избиjaо плaмeн. Њихово дивљaчко клицaњe Aлaху мjeшaло сe сa риком нaших крaвa коje су у штaли живe горjeлe...”.

 

 

 

ПОСЛИЈЕ ЗЛОЧИНА

Миљина дјеца су сахрањна на војничком гробљу Мегдан.

Чувши да се у околини Вишеграда дешавају страшни злочини над србским цивилима, у овај крај долазе руски добровољци који су невероватном пожртвованошћу и храброшћу дали елана србским борцима да издрже у својој борби за опстанак на свом кућном прагу.

Још док се водио рат, 12. априла 1993. године на брду Заглавак испод Доње Лијеске дошло је до жестоких окршаја са муслиманским снагама, гдје су руски добровољци дали велики допринос, а њих неколико је погинуло.

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Вишеград је општина која се одужила борцима из ВРС, али исто тако руским добровољцима који су стали раме уз раме са србском браћом. У центру града подигнут им је споменик.

Током босанско-херцеговачког рата у Вишеграду је убијено преко 300 Срба (највише жена и дјеце) од муслиманских бојовника.

Градски челници и представници БОРС-а су Миљи Танасковић помогли да среди кућу тек 2018. године, јер поред дјеце она је и мужа изгубила у рату.



Да се не заборави и не понови!







































Skip Navigation Links