Како је Драго Кевац из Благојевића преживео хрватску "Олују" бежећи 165 дана и ноћи пред усташко-муслиманским злочинцима. Најбољи мој друг у овом страдању био је верни пас Меда.


У Бања Луци, од Зорана Радошевића, просветног радника, чули смо неке детаље из потресног казивања Драге Кевца, Србина из Крајине, оне Ћопићеве, чија је воља за животом и преживљавањем у последњем грађанско-верском рату била јача од сваке врсте смртних искушења; а њих је било, како се сазнаје из ове повести, много, премного у току 165 дана, колико су га ловили зрно и нож муслиманско-хрватских бојовника у његовом родном селу Благојевићи.

Испраћајући нас на пут у грмечко-клековачку недођију у трагању за јунаком ове потресне повести, по имену Драго Кевац, на растанку нас је, у знак охрабрења, Радошевић потапшао по рамену и рекао:
"Судбина болнија и потреснија и од оне коју је руски писац Михаил Шолохов описао у својој чувеној повести под насловом `Човекова судбина`. А баш такву је могао да испише и створи само рат, верски, завађених народа трију вера. Па нека ти је срећан пут..."

А Драго Кевац се налазио далеко од главног града Републике Српске, на самој граници подељене (Дејтоном) Босне, на обронцима испреплетеног Грмеча и Клековаче, у селу Благојевићи. До њега је било тешко доћи. Требало је имати добру пешачку кондицију и часовима се пентрати изукрштаним козјим стазама и богазима. Некако смо успели да дођемо до кафане која се зове "Код баба-Руже" (ту је сада граница између Републике Српске и муслиманске "џамахирије"), а затим кренути током пенушаве и надошле реке Сане, уза страну, према Горњем Рибнику. Ни село, ни град; варошица претворена у општинско место нуждом историјских прилика.

... Слике на које смо наилазили биле су још свеже. Говориле су о рату који је овим крајем протутњао: куће спаљене; народ се споро враћао из бежаније; у селима испод Шише још се није чуло ни блејање оваца, ни рика крава. На огарављеним зидовима пароле: "Овуда је прошла четврта усташка бојна!" И уз њу народу овог краја добро познати симбол и из Павелићевог рата: "У" и шаховница!
Старији људи које смо сретали, одмахивали су рукама и презриво понављали: "То нам је донела америчко-немачка демократија - несрећу, крв и сузе."

У Горњем Рибнику група радника ужурбано је обнављала порушену и спаљену Православну богомољу. Споменици и историјски спомен-белези минама порушени до земље. Варошица је ужурбано видала ратне ране. Неке куће су већ имале нови црвени кров.

Од Рибника смо пречицама улазили у кањон све даље и све дубље. И овде су ретки сељани, махом старији мушкарци, које сусрећемо. Док хитамо каљавим и расквашеним џадама, питали су нас код кога идемо у потпланинско село Благојевиће. Немамо потребу да објашњавамо. Довољно је да изговоримо име Драго Кевац па да свакоме буде јасно.


У овом крају се добро зна ко је он и какве је муке преживео у последњем рату на Балкану, с почетка 1990-их. Прича је ишла од уста до уста и трајно остала у памћењу овдашњег преживелог народа.

Тако, идући поред Сане, уз Рудник, опустео и безљудан, на једном месту срели смо постаријег човека - мршуљав и кошчат бркица - налик на јунаке из Кочићевих и Ћопићевих прича - запрћен торбом шареницом коју рат није истребио - народни вез и умеће. Рече да се зове Стојан Векић, иде у Рибник да купи соли, брашна и шибице. А када га упитасмо за кућу Драге Кевца, он испружи руке и рече: "Знам зашто идете код нашег Драге. Да вам исприча како је у муци преживео под земљом стотину шездесет дана док су му над главом свакодневно тутњале непријатељске чизме. Ено је, она горња, под самим Осојем, нашом мајкицом која нам је у овом рату, као и у оном претходном, у бежанији, спасавала главе. Из његове бажде се извија прамен дима, а то је добар знак коме се увек обрадујем са свога кућног прага.

Прекрстим се и кажем: Још је жив, хвала Богу. У кући живи сам самцијат и родно село лако не напушта. Није га напустио ни онда, у рату, када су нас окупирале Туђманове и Алијине војске уз помоћ америчких и немачких злочинаца. У то време је Драгин живот сваког дана висио о концу. Али, боље ја да не причам о томе. Све ћеш потанко чути из Драгиних уста..."

И село Благојевићи спаљено и ратом рањено. Највише кућа је од дрвета, планинске, шидром покривене, а оне, ближе Сани, грађене су од тврдог материјала, "зиданице" и "цигланице"; градили их наши људи, гастарбајтери, у нади да ће овде, у завичају, провести старост.

Идући уз Сану, наилазили смо на загађену реку: на њеном дну и уз обалу ређале су конзерве, празне, које је војска користила, и велике чауре хаубица одакле се пуцало на Мањачу и Бањалуку док је рат трајао.

Не губећи из вида димњак, "бажду" под шумом, између ограда, плотова и зидића - махом опустелих домаћинстава - нађосмо се пред кућом Драге Кевца. Проређен народ ратом и "изгибенијем" враћао се на огњиште.

Наш долазак најави громким и промуклим лавежом пас налик на шарпланинца. Од лавежа планина одјекну. Као да је очекивао наш долазак, на вратима се одмах појави стамена, још усправна људина, са цигаретом која је догоревала у устима, али врло видљиво - већ оронула и несигурна на ногама. Здравље му начеле патње које је преживео.

... Дуго смо се здравили. Рекли смо му ко смо и шта смо и због чега смо дошли у далеке планинске Благојевиће - да чујемо из његових уста ратну исповест, а он рече, срдачно и непосредно:

"Испричаћу, брате, све редом и потанко, али прво да видиш са ким живим и кога имам, јер су и то јунци ове моје исповести. Најпре да ти представим верног и доброг Меду, овог што је најавио твој долазак у моје станиште. То није пас. То је створ са људским разумом. Он је у овој ратној несрећи био моја лева и десна рука, у оним смртним искушењима док смо се - бежећи од усташких џелата - стотину шездесет и пет дана скривали у подземљу, у три земунице, док су над нашим главама, даноноћно, одјекивале чизме наших ловаца, усташа и муџахедина... Ово је, дакле, мој најбољи друг.



Аутор: Љубомир Тешић
август 2007. године


Цео документ (сведочење) можете скинути директно ОВДЈЕ