Од Грачаца до Доњег Лапца мало сам трчала, па ишла пјешке. Седмог августа 1995, за свега неколико стотина метара избјегла сам бомбардирање колоне на Петровачкој цести. Видјела сам авионе, чула запомагања. Босну сам прешла скоро пјешке..., прича Александра (р. Будимир) Мандић, која је као 15-годишњакиња, сама као прст, избјегла из Грачаца.
Из свог стана у Грачацу Александра Мандић на брзину је узела школске свједоџбе и извод из књиге рођених, закључала врата и кључ оставила испод отирача. Било је то 4. августа 1995. године. Мислила је да ће се склонити негдје на пар дана, али није се вратила пуних 16 година. Тек је ове године провела три тједна у свом родном Грачацу. Срели смо је на Главном колодвору у Загребу, са коферима у рукама. Чекала је повратак на Косово, гдје и данас живи.
- Била сам дијете и сваки пут када смо оца пратили на ратиште, постојао је тај грч у мени да га можда задњи пут видимо, али ипак праве јачине тог губитка не можемо бити свјесни све док нам се он стварно не деси. Никада није волио да га испраћамо, говорио је да то слути на несрећу. Али тада је дозволио да га отпратимо до аутобуса. Био је јануар и у Грачацу је био велики снијег - сјећа се Александра.
- Прекинула сам игру са млађом сестром Анитом и заједно са мамом Мирјаном кренуле смо испратити тату. Претходно је био три мјесеца код куће и тешко му је пао поновни одлазак на ратиште. Први пут је плакао, није желио ићи. Рекао нам је да је сањао смрт. Послије пар дана то се стварно и десило.
Мама је припремила ручак...
Њен отац Душан Будимир (39) и још 22 војника измасакрирани су на врху Мали Алан 20. јануара 1993. године у раним јутарњим сатима. Александри и Анити тада је нагло прекинуто дјетињство. Погибија оца била је претешки терет за њихове године.
Хрватски покољи Срба на Масленици
- Сјећам се сваког детаља тих дана. Слику измасакрираног оца којег нисам препознала никако не могу да избришем... То су трауме које остају до краја живота.
Није ту био крај несрећама породице Будимир. Оставши без животног сапутника, са двије малољетне дјевојчице у тешким ратним временима, Александрина мајка Мирјана потпуно се психички сломила.
Двије дјевојчице остале су изненада саме. У ратним невољама сваки човјек мисли на себе, па су Александра и Анита у граду гдје су рођене, расле и гдје су их људи познавали, ријетко наилазиле на руку помоћи. Са здравственим стањем мајке дјевојчице нису биле упознате. Након њене хоспитализације у книнској болници отишле су јој у посјету, али их је дочекало разочарење – мајка је била у таквом стању да их није препознала. У јесен 1993. мајка се напокон вратила кући. Под терапијом, здравље јој је у почетку било стабилно.
- Убрзо су услиједиле промјене расположења. Почела је причати да више не може и како би за нас све три било најбоље да нас разнесе бомбом. Једно вече рекла нам је да се боји да ће нам наудити када јој се стање погорша и да је најбоље да свима скрати муке. Сутрадан смо се растале као да је све нормално, што ми је било чудно. Рекла сам комшиници да је обиђе, али било је касно. Мама се објесила тачно онако како нам је причала. Оставила је поруку, наложила ватру и припремила ручак да нас чека када се вратимо из школе... - прича Александра.
- Када је тата погинуо, било је тешко и незамисливо, али знате да имате мајку и да ће бити некако. Е, онда када се то с њом десило, немате више никога. Изгубиле смо све. Питаш се само: Како живјети и коме се обратити?
Суочене са животним проблемима, сестре Будимир морале су ићи у школу, писати домаће задаће, као и остали вршњаци. Најтеже од свега падала им је самоћа и чињеница да нитко из блиске околине није пронашао начин да им помогне.
- Са 13 година преко ноћи престала сам бити весела дјевојчица и постала одрасла особа која је морала научити кувати, прати, бринути се о млађој сестри и покушати преживјети. Нитко од родбине није изразио потребу да нам помогне - говори Александра.
Бијег под гранатама
Двије године, до љета 1995, Александра и Анита провеле су потпуно саме. Када је Анита послије завршене основне школе отишла у Београд, изгубила је сваки контакт са Александром која је "Олују" дочекала посве сама. Посљедњи дан у Грачацу, 4. август, Александра проводи под гранатама, сакривена у подруму сусједне зграде.
- Не сјећам се због чега, али одједном су људи почели бјежати, у року од секунде настала је пометња тко ће прије и камо. Свако је узео неког свог и отишао, а ја сам опет остала сама.
Александра је из Грачаца, под гранатама, избјегла сама, без ичега. Слике родитеља добила је тек прије неколико мјесеци преко интернета, од једних пријатеља из краја.
- Од Грачаца до Доњег Лапца мало сам трчала, па ишла пјешке. Седмог августа, за свега неколико стотина метара избјегла сам бомбардирање колоне на Петровачкој цести. Видјела сам авионе, чула запомагања... Када сам прошла тим дијелом, још увијек је била гужва: камиони су горјели, свуда је било крви и остатака аута и трактора - описује Александра.
Бомбардована колона код Петровца
- Дуго је трајао тај наш пут, јер Босну смо прешли скоро пјешке. Не познајете људе, неки аути једноставно неће да стану, неки су препуни. У чији трактор и камион успијемо сјести, возимо се неколико километара, колико можемо, и онда даље настављамо пјешке. Често смо спавали поред пута, испод тракторских приколица.
Два је тједна провела у Новом Саду.
- Двије спортске хале, око 500 душа, људи спавају на поду, поредани као сардине. На једном крају дворане човјек умире, на другом дијелу дијете се рађа. На ред за храну чекали смо и по пола сата, а за купање да и не причам. Сви траже, сватко је неког изгубио. Молила сам људе у Црвеном крсту да ми помогну да добијем неки смјештај. Међутим, били су глухи за мој случај: објашњавали су ми како у Новом Саду не могу уписати школу и да школовање могу наставити једино на Косову. Тко није имао никога од родбине и пријатеља у Србији, није ту могао остати, морао је за Косово - говори Александра.
- Људи на Косово нису ишли својом вољом. Цијелим путем до Косова поља у возу се чула кукњава. Било је дјеце и стараца из свих крајева Хрватске. Када смо у јутарњим сатима стигли на Косово поље, нигдје није било живе душе, све прљаво, а пољем се ширио јак смрад од термоелектране. Испред жељезничке станице чекали су паркирани аутобуси. Излазимо из возова, улазимо у аутобусе и опет немамо појма камо идемо. Кажу нам, гдје вас одвезу, ту сте. Аутобуси су возили према Метохији, према мјестима са већинским албанским становништвом.
Живот у Приштини
Александра је остала у Приштини: неиспавана, уморна, из избјегличке колоне равно је сјела у школске клупе, у непознатој средини. Ти први дани били су јој посебно тешки. Удаљена од школе десет километара, без гардеробе и књига, друштво је потражила међу себи сличнима, избјеглицама из разреда с којима је дијелила судбину и искуство. Остали су ријетко имали разумијевања, а често је била почашћена ријечима да избјеглицама из Хрватске овдје није мјесто.
- Данима нисам стизала ништа јести, јер ми је школа била удаљена десет километара, па сам редовно морала пропуштати оброке у избјегличком интернату. Сукобљавала сам се са другачијим менталитетом, навикама и културом. Од мене се у школи очекивало да знам све, а нитко није питао у каквим околностима учим, са још 12 људи у соби.
Послије два мјесеца, преко Црвеног крста успјела је пронаћи сестру, која је након лошег избјегличког искуства у Београду стигла у Приштину, одакле је 1999. године отишла за Америку.
Након завршене средње школе, Александри се коначно осмјехнула срећа. Упознаје супруга Драгана за којег се удаје 1998. Нови живот гради у косовској Грачаници, гдје убрзо почињу нови рат, бомбардирање и страдање.
Послије свега проживљеног на Косову, Александра пакује кофере и са супругом и синовима Филипом и Андрејом покушава пронаћи мирније и сигурније мјесто за живот. Породица 2007. године одлази у Норвешку, безуспјешно тражећи азил. Након три године, Норвешка их враћа кући.
У мору замршених бирократских односа трију "земаља" – Хрватске, Србије и лажног Косова – Александра данас има само држављанство тзв. Републике Косово.
Извор: Портал новости
29.07.2011.