Загребачко Жупанијско државно одвјетништво 2. јула 2015. изменило је чињенични и законски опис оптужнице против Томислава Мерчепа, некадашњег комаданта специјалне јединице МУП-а Хрватске "Јесење Кише" коме је суђење у току.

Томислава Мерчепа је првобитна оптужница из јуна 2012. теретила да је као комадант резервне јединице МУП, од октобра до децембра 1991, наредио хапшење и мучење 52 српска цивила са подручја Загреба, Кутине и Пакраца, од чега су 43 убијена, троје се водe као нестали, а шесторо је преживело тортуру, што је квалификовано као ратни злочин против цивилног становништва.

СВЕ ЗНАО А НИШТА НИЈЕ СПРЕЧИО

Измењена оптужница га терети да као саветник у МУП и стварни командант резервне јединице МУП стациониране у Пакрачкој пољани и Загребу, није учинио ништа, иако је за те ствари знао, да своје подређене спречи у неовлашћеном привођењу, мучењу и убијању цивила.

Међу жртвама је и трочлана породица Зец из Загреба, Михајло (38), Марија (36) и њихова ћерка Александра (12), коју су 7. децембра 1991. ликвидирали припадници Прве загребачке специјалне јединице при МУП – “Јесење кише”, којом је командовао оптужени Мерчеп. Њихове убице су убрзо пронађене и ухапшене.

У преткривичном поступку признали су убиства и одвели полицију на место где су покопали жртве. За дело за које су били пријављени пре саслушања није било предвиђено обавезно присуство браниоца у преткривичном поступку. По расветљавању злочина, дело се преквалификује, починиоци се, по савету адвоката, у истрази бране ћутањем, претходни искази се изузимају из списа, а поступак се обуставља у недостатку доказа.

СА РАЗГОВОРА СЕ НИСУ ВРАТИЛИ

Међу Мерчеповим жртвама су и брачни пар Михајло (60) и Љубица (60) Вучковић, те Стоја Игњатовић (58) и њен син Младен (36) сви из Марина Села – Рибњаци. Михајло и Стоја су 18-ог, а Љубица и Младен 20. октобра 1991. одведени у Пакрачку пољану на информативни разговор, са којег се више никада нису вратили. Њихови посмртни остаци ексхумирани су 1993. из Пакрачке пољане, а по други пут реексхумирани 2010. са једне локације у селу Кукуњевци, и у међувремену су сви идентификовани.

Једна од Мерчепових жртава је и Мирко Цицвара (51), иначе до рата директор Рибњака у Пакрачкој пољани, где је и живео и одакле је у октобру 1991. одведен у новоформирани логор у том месту. Његова супруга Ана, која се у то време налазила у Немачкој, вратила се да тражи мужа, али га до данас није пронашла. Њихов стан, у којем је била и већа количина новца од продате куће, био је проваљен и опљачкан. Почетком новембра исте године у селу Клиса ухапшен је и Мирков отац Јосиф (77) и одведен у оближњи логор “Рибарска колиба” у Марином Селу где му се губи траг. А почетком децембра исте године у Клиси је ухапшена и Миркова сестра Драгица Босанац (55) којој се од тада такође губи траг. Њих двоје нису на попису Мерчепових жртава.

А КО ЈЕ МЕРЧЕП?

Рођен је 1952. у Боровом насељу код Вуковара, завршио Вишу грађевинску школу и до рата радио као грађевински инжењер. На првим вишестраначким изборима 1990. као кандидат ХДЗ ушао је у вуковарску владу и постао секретар народне одбране, а био је међу локалним званичницима који су основали паравојне јединице. У августу 1991. Марин Видић Били, као представник хрватске владе, у писму упућеном највишим представницима власти оптужује га за многа зла у Вуковару, између осталог и за ликвидације многих Срба.

Средином августа те године је и ухапшен од његових сарадника, па уместо да већ тада одговара за злочине, прелази у Загреб и бива постављен за саветника министра унутрашњих послова и за команданта специјалне јединице полиције која је учествовала у борбама на многим ратиштима, иза које су остајали крвави трагови. Бавио се и политиком, а 2000. је био и председнички кандидат.

Иако се знало још од почетка сукоба деведесетих за његове злочине, ухапшен је тек у децембру 2010. под притиском међународне заједнице и извештаја о његовој улози у злочинима над Србима у Пакрачкој пољани, Госпићу, Вуковару и Загребу крајем 1991. и почетком 1992. којi је крајем 2006. на својој веб-страници објавила ЦИА. Притвор му је укинут у јулу 2012. од када се брани са слободе. У међувремену је доживео два инфаркта и отежано се креће.

ПРЕСУДА СЕ НИЈЕ НА ВИДИКУ

Од првог рочишта за главну расправу протекло је скоро три и по године, одржано је безброј рочишта и саслушано много сведока, поред оштећених и цели политички, војни и полицијски естаблишмент из тог времена. Идуће рочиште је заказано у септембру ове године на којем ће бити саслушан и Андрија Хебранг.

Утисак је да се никоме не жури да заврши овај правно једноставан поступак. А вероватно неће ни бити окончан док не прођу парламентарни избори. И према измењеној оптужници, оптуженом се може изрећи максимална казна од 20 година затвора.

Све испод тога било би изругивање правди и омаловажавање жртава.