Након Другог светског рата, у Титовој Југославији, статус борца Народноослободилачког рата, са немалим бенефицијама, стицао се помоћу два сведока. Тај процес углавном се завршавао у првој кафани где се „борачки стаж“ заливао потоцима алкохола и моралним дугом до гроба. Ова навика остала је да живи код Хрвата па се од окончања грађанског сукоба у тој држави, деведесетих година, непрестано увећава број оних који су са пушком у руци стварали Хрватску. Сада их има преко пола милиона и представљају све тежи терет у државном буџету.


ОКУПЉАЊЕ „БРАНИТЕЉА“

У недавној предизборној кампањи тадашњи кандидат а сада председник Хрватске, Иво Јосиповић, обећавао је да ће са позиције председника, уз остало, учинити све што може да се обелодани списак „хрватских бранитеља“. Пре неколико дана Јосиповић је то обећање ставио на сто и узбуркао хрватску јавност, пре свега многобројна удружења у којима су окупљени „бранитељи“.

Иначе, та господа имају посебан статус у друштву; редовне и неупитне пензије, предност код запошљавања и уписа деце на факултете, кредитне олакшице, додатну помоћ у случају инвалидитета као последице учешћа у ратним операцијама… Важи ли то за све који су стварали Хрватску са пушком о рамену и шаховницом на челу, односно, за њихове породице. Не. Посебно ако имају „погрешна“ крвна зрнца. Као Сања и Сузана Кнежевић из Пуле.

Њихов отац, Душко Кнежевић био је хрватски војник, припадник 119. бригаде и био је Србин. Није више међу живима, умро је од последица можданог удара а пре тога борио се са дијабетесом, сталним и тешким главобољама, постратним синдромом… Прича Душка Кнежевића додирнула је сам врх дволичности новостворене хрватске државе и открила, по ко зна који пут, ружно лице једне политике која мења форму и временске оквире али се она сама, та политика, не мења. Мржња према Србима саставни је део сваке хрватске националне и државотворне политике.

Кнежевић је 1990. године поверовао у причу о новој Хрватској која се подиже на темељима равноправности за све који ће у тој држави живети, окренуо се против сопственог народа, командовао операцијама хрватске војске на подручју Лике и доживео страшну трагедије од које се, то је више него јасно, никада није опоравио и која га је убила.
Док је ратовао против сопственог народа они које је, наводно, бранио од српског агресора, убили су му мајку. Зверски, секиром, раскомадали су је као звери.

Мајка Душка Кнежевића звала се Душанка Вранеш и живела је у Госпићу. У августу 1991. године прославила је у Пули трећи рођендан своје унуке Сузане, Душкове кћерке и вратила се у Госпић. Три дана касније у њен госпићки стан упадају хрватски војници и одводе је на информативни разговор. Таквих одвођења било је неколико а Душанка је последњи пут виђена 18. октобра 1991, када је из Госпића, камионом, са још десетак госпићких Срба, одвезена у Перушић. Тамо су их мучили седам дана, а онда побили.
За то време њен син ратовао је у униформи хрватске војске.


МЕДИЈСКА ХАРАНГА

Сазнавши да му је мајка нестала Душко покушава да је пронађе али узалуд. И даље је на ратним положајима и сваки слободан дан користи да обиђе Лику не би ли пронашао било какав траг. Преко анонимне дојаве сазнаје да му је мајка убијена и да су је убили Хрвати из Госпића, ескадрони смрти Мирка Норца који је касније осуђен за злочине у Медачком џепу и који ће ако не ове онда свакако следеће, 2011. године изаћи на слободу.
По окончању ратних операција Душко Кнежевић враћа се у Пулу, живи тешко, једва прехрањује породицу, бори се са неколико болести и наставља потрагу за мајчиним посмртним остацима, како би је достојно сахранио.
Након откривања једне од масовних гробница на подручју Лике, у којима су сахрањивани побијени Срби, конкретно оне на Липовој главици, код Перушића, Душка позивају у Завод за судску медицину у Ријеци и у хладној полумрачној соби отварају пластичну врећу, ознака УС 22, са остацима жене која га је донела на свет. Било је то 2001.
„Моја мајка има три метка у прсима, један у потиљку, ударена је сјекиром у лице и сјекиром у прса. Доњег дијела тијела нема“, испричао је те 2001. године, Душко Кнежевић сплитском недељнику „Ферал“.
Седам месеци стајала је, сада у Заводу за судску медицину у Загребу, црна пластична врећа, са ознаком УС 22, и у њој остаци Душанке Вранеш. Кнежевићи нису имали новца за сахрану. Молили су државу Хрватску да помогне, али узалуд. Сахрану су платили Истарски демократски савез и сплитски „Ферал“.

Након свега што је доживео, а после исповести „Фералу“, Душко Кнежевић пролази и јавно линчовање, медијску харангу, организовану у сплитској „Слободној Далмацији“. Ударно перо тог листа, дуго времена најутицајнији човек „Слободне“, Јосип Јовић (интересантно презиме) у тексту под насловом „Прљави агитпроп“ креће у одбрану Хрватске и Норца од „лажних свједока“ међу које сврстава и Душка Кнежевића, оптужујући га да је за објављивање своје животне приче од „Ферала“ добио три хиљаде марака. Кнежевић је покушао да се брани али „Слободна Далмација“ одбија да објави његов деманти.

Колико мржња према Србима у Хрватској може да буде болесна доказује управо случај Кнежевић и споменути Јосип Јовић. Тај се није зауставио на тврдњи да се Кнежевић у „Фералу“ огласио не да би указао на смрт своје мајке већ да би оптужио „славног хрватског генерала Мирка Норца“ па је кренуо даље и устврдио нешто што је достојно најригидније усташке мисаоне структуре.
„Чак се понекад стјече дојам како би оспораватељи права хрватског народа на државу (у овом случају Кнежевић и Ферал) и сами убијали е да би имали што више аргумената за своја оспоравања“, написао је тих дана Јосип Јовић у „Слободној Далмацији“.
Другим речима, дао је хрватској јавности до знања како није искључено да је Душко Кнежевић убио сопствену мајку, само да би напакостио хрватској држави. Све то дотукло је Кнежевића.
Додатну жалост у овој причи, бар са позиције неутралног посматрања, чини став Душкове кћерке, Сање Кнежевић. Она се – у форми јавног обраћања покојном оцу, у писму које је новембра 2009. године објављено на неким хрватским порталима а 15. новембра прошле године прочитано у емисији Хрватске телевизије „Недељом у 2“ – залаже за побољшање друштвеног положаја „хрватских бранитеља“.


ОРУЖАНЕ СНАГЕ

Сања кука над судбином своје породице и породица других припадника Хрватске војске. Велича чин одбране Хрватске, одлуку свога оца да оде у Хрватску војску назива херојством и нигде, ни једном речју, не спомиње, чак ни у алузијама, суштину драме своје породице; националну припадност (и страшну смрт) њене баке Душанке и њеног оца Душка.

Да ли је ово усамљен случај? Није, наравно. Михајло Зец, Србин, један од богатијих Загрепчана пре рата, власник неколико месара у главном граду Хрватске, убијен је 1991. године заједно са својом кћерком Александром и супругом Маријом. Никада се није разметао српством, супруга му је била Хрватица, чак даљња рођака Стипе Месића (убице су мислиле да је и она Српкиња) а Михајло је, то одавно није тајна, финансијски помагао Хрватску демократску заједницу. Ни то му није помогло да преживи. Њега и његове убили су припадници групе Томислава Мерчепа а Синишу Римца, човека који је пуцао у главу мале Александре, недавно је, сећате се, Стјепан Месић, последњих дана свог председничког мандата, помиловао.

Тешко је и није препоручљиво спекулисати са бројкама али учешће Срба у хрватским оружаним снагама, које су почетком деведесетих нападале Југословенску народну армију и сукобљавале се са Србима, није занемарљиво. Тих људи данас нема у командним структурама и списковима високих официра хрватске војске, у јавном животу, међу високоодликованима. Многи су напустили Хрватску и живе разбацани по Европи и Америци. Избегавају сваки контакт са осталим Србима страхујући од могуће освете за учешће у „Домовинском рату“. Двоструки несрећници.
Један од њих, припадник специјалне јединице загребачке полиције, остао је у саставу Збора народне гарде до средине 1991. када његовим саборцима, Хрватима, све више почиње да смета његово српско порекло. Суочен са притисцима да се јавно огласи и позове своје сународнике да прихвате нову хрватску власт човек (име и презиме из разумљивих разлога не наводим) са супругом и двоје малолетне деце једне августовске ноћи напушта Хрватску, кратко се задржава у Аустрији, а данас живи на северу Европе.

Тог специјалца упознао сам у октобру 1990. године, у време оних драматичних догађаја у Петрињи, на Банији. Тада сам, свесно и са много страха у себи, прешао линију која дели и увек треба да дели новинског извештача и учесника догађаја. Видевши да ситуација испред петрињске полицијске станице измиче контроли и да може окончати крвопролићем, а верујући да се то може спречити, неколико пута сам прелазио брисани простор који је раздвајао наоружане Србе на једној и хрватску специјалну јединицу пристиглу из Загреба, на другој страни. Све покушавајући да смирим страсти. Тада ми је човек којег спомињем дискретно, шапатом, рекао: „Молим вас, пренесите тим људима да не пуцају, да не падне крв. Па, пола нас у овој јединици смо Срби.“

Тај сукоб окончан је интервенцијом сузавцем и гуменим мецима али мртвих није било.

А што се тиче хрватског бранитеља, Душка Кнежевића, треба рећи да његов живот и није био тако узалудан како се чини; ако ништа друго допринео је растакању последњих илузија које још живе у неким главама.

Ратко Дмитровић
Печат
29. март 2010.