Поштовани потомци и сродници жртава, драги пријатељи и земљаци,
Простор Босанске Крајине, већински насељен српским православним становништвом, имао је за новоуспостављену власт Независне Државе Хрватске посебан значај. Бања Лука је постала центар административне области под називом Велика жупа Сана и Лука, која је обухватала и простор на коме смо се данас окупили. Управо је Бања Лука у плановима тадашњег државног врха требало да постане главни град НДХ, под новим називом Антинград.
Главну ријеч на подручју Бања Луке и Босанске Крајине, имао је бањалучки адвокат Виктор Гутић, који се нашао на челу Усташког стожера за Босанску Крајину. Он је био носилац геноцидне политике према Србима и главни зачетник и наредбодавац свих злочина почињених у то вријеме у Бања Луци, Санском Мосту, Приједору и другим крајишким мјестима. Један од његових најжешћих говора уперених против Срба, био је говор одржан у Санском Мосту 28. маја 1941.
Тада је Гутић рекао: „Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, а и код нас – ускоро – друмови ће пожељет Србаља, ал Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљење. Не будите слаби ни прам једнога. Држите увијек на уму, да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете а благослов нашег Поглавника и мој неће вам узмањкати“.
Бањалучки усташки лист "Хрватска Крајина", доносио је текстове који су имали за циљ да распире мржњу босанских муслимана према Србима. НДХ je муслимане прогласила дијелом хрватског народа а исламска вјера је била призната. У једном тексту, у поменутом листу је писало:
- „Док су Хрвати католици били ʹпредзиђе кршћанстваʹ, босански муслимани су стајали на мртвој стражи Ислама као далеко, на европски Запад, истурена предстража Истока. У тим борбама изгинуо је цвијет хрватске нације с једне и друге стране“.
У циљу распиривања мржње, наводне злочиначке намјере Срба према муслиманима усташка пропаганда је проналазила још у Горском вијенцу чијег је аутора, владику Петра II Петровића Његоша, називала „убојицом“ док је цјелокупну српску ослободилачку борбу против вијековне османске окупације представљала као низ српских злочина против невиних муслимана и исламске вјере.
Према посљедњем предратном попису становништва, извршеном 1931. године, општина Горња Саница је имала 7.958 становника, од чега највише православних – 4.921 (62%), потом муслимана – 2.695 (34%) и римокатолика – 328 (4%). Главни ослонац у обрачуну са Србима постале су локалне присталице НДХ из реда муслимана и Хрвата. Мало ко је био свјестан да су се, након 10. априла 1941, на овом подручју спремали догађаји без преседана у српској историји.
Било је мало оних који су, као Буде Обрадовић, на самом почетку рата наслутили шта се спрема. Забиљежене су његове ријечи: „Вријеме је дошло да нас Србова нема“ али чак се ни он није одметнуо тада, у прољеће, поставши касније усташка жртва. Забиљежено је и то да су у селу Пиштаници, након што се чуло о томе да су Срби у новој држави стављени ван закона, старији људи само одмахивали рукама, говорећи: „Па шта? Зар ми, сељаци, нисмо под свим режимима били ван закона?“.
Масовна хапшења и терор над саничким Србима почели су почетком јула 1941. Главни изговор приликом хапшења Срба било је објашњење да се спрема њихово пресељење у Србију. Још средином јуна било је забрањено богослужење у православној цркви а први угледнији ухапшени Србин био је парох Саво Амиџић, који је, заједно са осталим свештеницима среза кључког, превезен преко Бања Луке у концентрациони логор за свештенике СПЦ Цапраг код Сиска. Током хапшења, на његово негодовање због пљачке по кући, усташе су му одговориле „Потурчи се или пошокчи па нећемо тако“.
Први масовни злочин над саничким Србима био је „крвави транспорт“, на дан почетка устанка у Дрвару, у недјељу 27. јула 1941. Били су то сви писменији и угледнији људи, учитељи, лугари, жандари, официри, подофицири, општински вијећници, сеоски кнезови, радници и службеници, стари српски добровољци и устаници из устанка 1875-1878. године. Отјерани су возом са станице Горња Саница и убијени на непознатој локацији. Према неким извјештајима, било је ту преко 115 људи из Горње Санице а укупно преко 350 људи, јер су довођени људи и из других крајева. Услиједило је стријељање Срба затворених у општинском затвору 30. јула 1941.
Сљедећи масовни злочин се десио у Дубајића гробљу, у суботу, на Илиндан 1941, када је у групама од по 10 људи, стријељано 137 Срба. Само Деспота тада је страдало преко 50. Срби из села Пиштанице и Биљана одведени су на жељезничку станицу Врпоље, под изговором да ће тамо бити сигурнији усљед предстојећих борби са устаничким бандама али тамо су били стријељани. Од свих мушкараца села Пиштанице старијих од 10 година, остала су у животу само двојица.
Посебна суровост у уништавању недужних Срба испољавана је у другом дијелу тадашње саничке општине и парохије. Наиме, усташе из Босанског Петровца су, од 16. до 21. септембра 1941, у Бравску и околним селима спалиле близу 300 Срба, међу којима и жене и дјецу. По ријечима Глише Раце, само у његовој кући било је спаљено 105 мушкараца, жена и дјеце. Косце су везали за пласт сијена и запалили. Другом приликом су опколили Србе, окупљене на сахрани коју су претходно одобрили а потом сакупили присутне мушкарце, жене и дјецу и спалили у појати. Приликом свих ових покоља, похватани су и поубијани скоро сви сеоски кнезови и општински вијећници Срби кључког среза, тако да су српска села практично остала без својих представника. Била је то, Србима из њихове трагичне историје добро позната и небројено пута поновљена „сјеча кнезова“, обезглављивање једног народа путем уништења најугледнијег и најнапреднијег његовог слоја.
Након ових догађаја, кренуле су колоне избјеглица према Грмечу „нашем старом и познатом заштитнику“, по ријечима Петра Совиља који је успио да побјегне са поменутог стријељања у саничкој општини. Он се сјећао тих догађаја на сљедећи начин: „У тој бјежанији и паници људи су губили ствари и стоку, па и рођену дјецу (…). Мајке су бјежале с дјецом и с колијевкама, а било их је које су и остављале по које дијете, у шуми, јер сву нијесу могле носити, па су се по њих поново враћале и тражиле их по шуми. Сјећам се мајке која је своје мало дијете и удавила, зато што је гладно углас плакало а она се бојала да тај плач не открије положај збјега. Било је више случајева смрти стараца и дјеце у тим нашим збјеговима и они су сахрањивани испод јелика и букава у Грмечу, без јаука“.
Српски устанак на подручју Санице и читавог источног дијела Подргрмеча отпочео је посљедњих дана јула 1941, као реакција на геноцидне акције усташа. Није имао никакав политички циљ с обзиром на то да на овом подручју у то вријеме није постојала организација КПЈ. Прве устаничке групе су се окупиле на Међеђем брду под руководством Ђуре Совиља и на Горњем Будељу, под руководством народног хероја Петра Шкундрића. О првом ослобођењу Санице читамо у саопштењу Оперативног штаба Народно-ослободилачке и Добровољачке војске за Босанску Крајину од 1. августа 1942. године, сљедеће: „Пала је Саница, усташки градић на Крајини, у коме је и блато улица помијешано са невином крвљу нашег народа.
Усташка Саница, мјесто при чијем спомену су наша срца одисала бијесом и осветом, није више ‘треће усташко упориште’ како је то изјавио злогласни Анте Павелић, по њеним улицама, сада руменим од црвене злочиначке усташке крви, пролазе данас наши народни хероји – ударници и партизани, и данас Саница није више оно што је до сад била – град из којег су полазиле пљачкашке усташке банде да за рачун својих господара пролију невину крв и распире фашизму толико потребно братоубилачко клање“. Ослобођење Санице је поменуо и Бранко Ћопић у пјесми Лекција из земљописа, као забиљешку погинулог митраљесца Бране у четвртој, зимској офанзиви, који се сјећао ослобођења Санице, опет, у својој пјесми Опис Грмеч Планине, написавши:
„С лијеве му стране Саница село, усташки ʹАлказарʹ,
на њ смо кренули на јуриш ноћу,ао је – јасна ствар“.
Прво ослобођење је пронијело глас о људима овога краја захваљујући напорима хиљада жетелаца који су са ослобођене територије љета 1942. године вриједно сакупљали љетину, водећи се паролом: „Ни зрно жита не смије пасти у руке непријатеља !“. Злочини над Србима су се наставили након поновног пада саничке долине и све до краја рата. Значајно је поменути и то да је у 1944. години Саница била сједиште Предсједништва ЗАВНОБиХ-а, Покрајинског комитета КПЈ и Покрајинског комитета СКОЈ-а за БиХ. У општини Саница, из насељених мјеста Бравско, Горњи и Доњи Биљани, Горњи Будељ, Доња Саница, Корјеново, Присјека, Пиштаница, Саница и Саница-Завоље, као „жртве фашистичког терора“, тј. као жртве Геноцида НДХ над Србима у највећем броју, страдало је 823 људи, што је више него у било којој другој тадашњој општини кључког среза и око половине свих жртава овог подручја. Од тог броја, 821 је био православни Србин.
Када су у питању погинули борци у НОБ-и из саничке општине, од укупно 229, од чега 205 (90%) су били православни Срби уз само 23 муслимана и једног Хрвата. Овоме треба придодати непописане жртве рата, умрле од тифуса, глади и других ратних невоља. Према једном документу Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина БиХ, материјална штета у општини Саница се огледала у 769 уништених и попаљених кућа и 1.686 осталих зграда а опљачкано је близу 7.000 грла крупне и ситне стоке.
Све нам ово необориво доказује да су управо Срби а нарочито они из Босанске Крајине поднијели највеће жртве и изнијели највећи терет борбе за стварање друге Југославије. Била је то нова, друга држава помирења у прошлом вијеку. Помирење и заједничка будућност се градила и тако што српске жртве нису имале право на своје национално име нити своје писмо док је Гоноцид над Србима у НДХ називан апстрактном и нетачном фразом „фашистички терор“. Број евидентираних жртава Босанске Крајине износио је готово једну четвртину укупног броја евидентираних жртава у НДХ а 93% тих жртава су чинили Срби.
Срби су у укупним партизанским губицима на подручју цијеле БиХ чинили укупно 78%.
Желим да истакнем да сам сматрао својом дужношћу да вам се данас обратим са овог мјеста не само због тога што је Саница мјесто мог поријекла. На то ме су ме обавезала имена мојих сродника која се налазе на овом споменику али и чињеница да се међу њима налазе и они који су рођени у другој половини XIX вијека, када су као санички пароси служили Петар и Лазар Ожеговић. Читајући спискове жртава, тако проналазимо нпр. Јандрића (Ђуре) Петра (рођеног 1889), Ковачевића (Стојана) Ђуру (1877), Самарџију (Миле) Обрада (1870) или Ловру (Вида) Милу (1860) итд.
Ако су њих крштавали и тако у Цркву Божију уводили пароси Петар и Лазар Ожеговићи, сматрао сам да ми је дужност да данас одржим кратку историјску бесједу посвећену њима и свим другим нашим жртвама. И овог пута вас молим да провјерите да ли можда постоји још нека сачувана фотографија неке од жртава. Уколико постоји, код вас или код ваших сродника у иностранству, молим вас да ми је доставите како бисмо је објавили у некој књизи или стручном часопису.
На крају, сјетимо се, на данашњи Дан побједе над фашизмом, и руског народа који је дао највећи допринос побједи над Хитлеровом Њемачком и њеним савезницима и, уједно, био највећа жртва. Совјетски Савез је имао преко 26 милиона жртава током рата а преко 1.100.000 совјетских војника је погинуло ван отаџбине, током ослобађања девет европских земаља. Међу њима се налазила и Југославија, за чије је ослобођење погинуло 7.995 совјетских војника.
Сјећајмо се увијек наших страдалника и мученика, славећи живот и у прошлости тражећи испирацију и путоказ. Јер, као што каже пјесник:
Око сваког светлог гроба
Прикупљʹо се живот нови,
Наследници светлог жара,
Купили се соколови,
Пијућ’ душом светле зраке.
- Јест. тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
Живјели!
Аутор: др Никола Ожеговић
Виши асистент на Философском факултету у Бањалуци
Преузето са: ПОКиМ
Објављно: 10.05.2023.