Већ годинама уназад, у Хрватској је актуелна друштвена игра „Олуја 1995'' о којој се коментарише углавном путем интернета или у ужим круговима родитеља чији је страх за оваквом „едукацијом“ деце више него оправдан. У поменутој друштвеној игрици, убијају се Срби, а победник је онај ко први стигне до Книна.
У мору информација које путем медија у последње време, готово свакодневно, подсећају на времена када се са страхом и бојазни са једне стране, и више него јасном нетрпељивошћу са друге, причало о Србима у Хрватској, у родитељским круговима српске деце подгрејани страх за будућност нових генерација оправдано не јењава.
ИГРА О КОЈОЈ СЕ ЋУТИ
Оно о чему се јавно прича, за већину њих је, кажу, једнако ономе о чему се јавно ћути. Наиме, како је у Хрватској, већ годинама уназад, актуелно постојање друштвене игре, симболичног назива „Олуја 1995.“ у којој је тематика поистовећена са протеклим ратом на овим просторима, страх да се иста не нађе у рукама њихове деце нимало није безазлен. О поменутој игрици дискутовало се искључиво путем интернета, али је њено постојање и јавно и познато.
- Свако ко има имало додира са интернетом одавно је упознат са постојањем и садржајем ове игрице, али о томе нико не жели причати. Нико не каже да је то тема којом требамо бити преокупирани, али у данима када се медијски простор поново посвећује ратним темама, мржњи или нетрпељивости јасно је да нам је то увек негде у подсвести.
Децу васпитавамо да одрастају са својим вршњацима онако како смо и ми васпитани, са потпуно другачијим системом вредности, а мислимо о томе да ли ће неко од њих сутра, са истим тим вршњацима из школе, заиграти игрицу у којој се убијају Срби. То је за сваког родитеља више него страшно, и нимало не треба да чуди страх свакога од нас за одрастање деце у таквој средини, каже мајка книнског основношколца која не жели да јој откривамо идентитет.
СРБИНЕ НЕ ЉУТИ СЕ
Поменуту игрицу, наследницу некада популарних друштвених игара „Човече не љути се“, „Ризико“ или „Монопол“, патентирао је Јосип Брнић, инспирисан тематиком „Олује“, са жељом да долазеће генерације не забораве „Домовински рат“.
Циљ игре је први доћи до Книна, а све почиње из околине Хрватске Костајнице. У случају да играч стане у противничко поље, бива избачен из игре. На местима којима је пролазила хрватска војска, уцртани су тенкови, непријатељски српски војници, али и хрватска војска приказана као већа, јача и опаснија од противничке. На великој табли друштвене игре, исцртана је територија некадашње Книнске крајине, са обележеним градовима и територијама под „непријатељским снагама“, а стратегија игре налик је оној која се примењује у већ познатој игри „Ризико“.
Образложење које је дато на сајту фирме TWB, о поменутој игрици, између осталог, говори како је идеја да се преко друштвених и образовних игара које обрађују теме о Хрватској, они који играју имају могућност да нешто и науче.
ЧЕМУ ИГРЕ УЧЕ ДЕЦУ
Оно што се намеће као прво питање поменутих родитеља јесте:
- „Да ли то значи да децу од малих ногу треба учити убијању, мржњи и ратовању са онима са којима данас одрастају и деле заједничке школске клупе“?
Узевши у обзир како новим генерацијама ништа више није недоступно, а медији су ти који активно учествују у њиховом одрастању, појава оваквог случаја није нешто што је неуобичајно или страно, вечно инспиративно онима који већ двадесет година уназад живе у рату, рату који за многе још није завршен или бар не пристају на чињеницу да јесте. Чињеница је да посејано семе једном свакако мора изникнути, и тешко да ће се то променити, бар не у некој нашој скоријој будућности.
Васка Радуловић
Извор бр. 137.
17.2.2016.