Рођена сам након Другог светског рата у славонској равници, у једном селу са око 700 душа. Православна црква је ту постојала још од половине 18. столећа, а католичка није ни постојала... Усташе су нам срушиле цркву и направиле велики помор у селу 1942. године, док су многи рођаци и комшије током 1941-1945 одведени у конценртационе логоре (Јасеновац, Сисак и др.) одакле се нико није вратио...
Мој отац је био партизански борац - припадник XII Славонске ударне бригаде и рањаван више пута. Са својом јединицом је ишао и у Босну да ратује. Одликован је два пута за херојска дела. Ратни другови мога оца су знали доћи код њега кући једном годишње да се скупе и сете палих другова.
Приче из рата родитељи и уопште старији људи нама деци нису причали. Увек су некако шапатом говорили о томе, као да су крили. Заправо, нису желели да нас оптерећују аветима усташке НДХ јер су желели да то заборавимо... Хм, ни они добродушни људи, пољопривредници по занимању, нису знали да ако се историја заборави, да ће нам се поновити.
Када сам завршила основну школу средином 1960-их, где сам била одличан ђак и понос својих мештана, учитељи су ме на даљи животни пут испратили са сузама, а сећам се речи покојног наставника, чика Радета који је предавао друштвене предмете:
- "Одлазиш 'ћери одавде са великим знањем, трудили смо се колико смо год могли да те научимо све што знамо. Вјерујем да ћеш нам бити на понос и радост кад чујемо твоје име... Нека те срећа прати и Бог драги чува од злих и љубоморних људи... Збогом!".
Уписала сам гимназију у најближем градићу где сам путовала сваки дан. Била сам активна на свим ваннаставним активностима било да је реч о историји, географији, енглески језик, певала сам у хору и тренирала одбојку. Тако сам стекла пријатеље са којима сам за те четири, мени најлепше године, много тога проживела. Они су већином живели градским животом, али је пуно њих знало преко лета доћи код мојих родитеља на село где би се дружили, певали, јурцали... једноставно радовали животу. Не сећам се да смо тада имали неких великих свађа, поготово не на националној основи.
Гимназијске дане памтим и по такмичењима где сам скоро увек представљала школу било да је реч о одбојци (коју сам обожавала), математици, историји, шаху, хемији, физици... а није се десило да смо отишли на неко савезно или републичко такмичење да нисмо донели медаљу. Неизбрисив траг у мом сећању ће остати Сплит једне године у касно пролеће када смо се попели на образовно постоље и то испред екипе: Сарајева, Београда, Ниша, Скопља, Бањалуке... Док смо у одбојци фуриозно прошли групу, затим "самлели" фаворизоване загребчанке са 3:0 у полуфиналу, а онда још у финалу сарајке "демолирали" са 3:1. О нама су новине писале у хвалоспевима, били смо сензација...
Већина мојих гимназијалаца је на факултет отишла у Загреб да студира, а ја са још двоје колега у Београд, док се пар њих отиснуло пут Сарајева. Мало су ми замерали тај "Београд", јер су желели да наставим да будем део њихове екипе... али мени су тамо у Београду већ били брат и сестра и желела сам да будем са њима. Знала сам да када заснујемо породице да се нећемо толико виђати.
У Београду на факултету сам наставила да учим и будем друштвено активна. Врло брзо постала сам и секретар факултетског одбора и имала заиста добро друштво које је учило својски али смо знали и да одемо на неки излет, да се дружимо и забављамо до касних сати.
Далеке 1969. године изабрана сам да представљам београдску делегацију студената током посете Загребу за Девети мај те године. Био је то државни празник односно дан победе над фашизмом, како су нам тумачили. Поред мене у делегацији било је још људи из света политике, спорта јер је тадашња држава почивала на темељима братства и јединства, па је требало кроз такве посете јачати ту свест.
Јавила сам мојим пријатељима писмом да долазим у Загреб и у ком својству. Они се силно обрадоваше јер им стиже хероина... На загребачкој железничкој станци било је доста људи, омладине, а међу њима двадесетак мојих школских другова и другарица из разреда који су желели да ме дочекају... Док сам корачала са делегацијом носивши цвеће у рукама, чујем како се проломио мушки глас станицом: - "Иде Драга!".
Полетеше ми у сусрет, па ме грле и љубе: "Добро нам дошла!", говоре уз сузе радоснице. Мало је то кварило протокол, док друг Мирко из београдске делегације не може да се начуди какав дочек је приређен једној "обичној" студенткињи, за разлику од њега који је већ био у позним годинама са добрим партијским стажом.
Напослетку кад се маса разишла, упита мене Мирко помало љубоморно:
- "Драга, ко су ови људи што те изгрлише?".
- "Моји школски другови из гимназије", одговарам са смешком.
Он себи није могао доћи све до Београда. На тим партијским и другим манифестацијама које је он посећивао никада није наишао на такав пријем, зато га је то чудило.
Само три године касније мој свет се окренуо наглавачке. Поново сам изабрана да идем у Загреб као представник београдских студената. На "колодвору" ме нико није сачекао, а срели смо се на том дружењу које је град Загреб организовао...
Скоро нико да није дошао да ме поздрави, а камоли да ме изгрли и изљуби, као што је то било пре само три године. Пришла ми је једино Весна, моја школска из клупе и повукла у страну рекавши:
- "Ништа се немој чудити Драга. Они су сви полудели после МАСПОК-а (тзв. Хрватско прољеће из 1971. године, покрет који је угушен јер је оцењен као деструктиван и шовинистички)... Ја многе од њих нисам познала како су еуфорично бодрили Савку Дапчевић-Кучар и Мирка Трипала (вође покрета). Избијала им је мржња на очи, буквално..."
- "Шта то причаш Весна???", питам је у чуду.
- "Вјеруј ми иди ти тамо код твојих, тако ће бити најбоље, да ти бар остану у лијепој успомени, а овако се бојим да ћеш доживјети неку непријатност..."
- "Па и ви сте моји Весна!", говорим ја плачним гласом, неверујући шта ми она прича, "Нисте ви Немци, ни Турци, па да сте туђи, него сте моји школски другови".
- "Најбоље ће бити да одеш тамо за стол са Београђанима, говорим ти то из најбоље намјере".
Она оде, а ја скамењена стојим не схватајући шта се то дешава. Ипак одох код мојих за стол и тако проведох вече.
Касније сам размишљала зашто су се тако променили, зашто им је постала битна националност. А онда сам схватила и то да су они заправо усташки потомци, колонизовани из Херцеговине. Читајући дела Јове Бајића ("Како је покатоличена Западна Херцеговина" ) то може лако да се схвати. Ватикан је још од 19. столећа покатоличавао простор од Дрине до Купе и од Драве до Јадрана, где су у западној Херцеговини добили најљуће борце - усташе, који су начинили геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату.
Још за време НДХ, усташки поглавник Анте Павелић је досељавао многочлане породице из Херцеговине у Славонију. Али су те миграције настављене и након 1945. године јер се Југославија индустријализовала. У годинама након Другог светског рата они су своју децу васпитавали кришом у усташкој идеологији и јавно ћутали о томе. Појавом тог Хрватског прољећа прорадили су гени тако да нико није више сакривао своја осећања.
По завршетку студија вратих се у родни крај где сам се запослила као стручан кадар у друштвеном предузећу. Удала сам се за Србина, иако ми није била важна његова национална припадност већ што је био добар, пажљив, духовит, снажан, прави даса.
На прослави десетогодишњице матуре нисам могла да идем јер сам родила прво дете, док за двадесетогодишњицу матуре слична прича, велика резервисаност је била. Само пар њих се стидљиво поздравило и питало како сам и шта радим. Један од школских ме поткачио питањем:
- "Зашто си ти против своје домовине!?"
- "Моја домовина је Југославија, ту сам рођена и одрасла...", нисам ни завршила.
- "Твоја домовина је Хрватска!", прекиде ме дрско.
- "Нећу да са тобом полемишем о томе... Нађи неког другог!".
Није прошло дуго од те вечери бивша Југославија је разбијена у крви. Почели су да се појављују сумњиви типови, алкохоличари, пробисвети ликови са полицијским досијеом, једноставно талог људског друштва у униформама нове хрватске паравојске. Они су почели да харају градом и да малтретирају само Србе. Прво су дизали аутомобиле у ваздух, онда локале, па куће... кренула су и киднаповања угледних и имућних грађана српске националности.
Нисам могла да се начудим како и зашто се то дешава. Мој супруг је стављен на некакву листу за одстрел иако није имао непријатеље, нити је имао неке шовинистичке испаде, напротив. И он је био југославенски оријентисан, потомак оних недокланих Срба из Крајине. Није желео рат, јер ко је луд да гине и да руши оно од чега живи. За један дан смо донели одлуку да напустимо нашу кућу и да одемо у Београд.
На тридесету годишњицу матуре нисам ишла... рат иако је прошао, ране су још биле свеже. Бојала сам се да ми не покваре ону лепу слику гимназијски дана. Тек на четрдесету годишњицу сам отишла, али и ту је било бодљикава атмосфера. Једва ме је половина њих поздравила, а пар њих ми је правило друштво то вече.
Педесета годишњица матуре је донела мало отопљење, додуше неки од њих нису више међу живима, па смо мало после толико година еволуцирали и те давне успомене, срећне дане из гимназије. Ко жив, ко мртав до следеће прославе матуре, не знам ни како ће са здрављем бити.
Овај текст није написан са циљем мржње према било коме, већ ради разумевања српско-хрватских односа. Чак ни они Срби који нису подизали српске тробојке већ југославенске били су шиканирани. Само онај Србин ко је пољубио шаховницу и прихватио иконографију Анте Павелића је добар.
Све остало је пуки сан... баш као и мој што се распршио те давне 1973. године.
Драгица Илић
08.12.2018.