Потресна исповест Евице Ђорђевић, мајке петогодишње Милице, која упркос голготи кроз коју пролази - не напушта Призрен. Мајка и ћерка живе од 55 евра месечно, што није довољно ни за хлеб и млеко. Друже се са преосталих двадесетак Срба, са којима деле исту судбину.

Прошло је седам година откако је на Косову и Метохији извшен погром над Србима. Више десетина хиљада људи напустило је своје домове, 19 је убијено, а они који су остали, живе као у гету. У Призрену је данас свега двадесетак Срба, а међу њима је и Евица Ђорђевић.
 

Евица је храбра мајка петогодишње Милице. Живе од свега 55 евра месечно и помоћи који има шаљу добри људи. Једина сигурност им је комшија Адам Мујовић кога мала Милица зове деда. Ни на улицу не могу да изађу без њега. Овај 82-годишњак води их у продавницу, у парк и чува кадгод је то потребно. Већ 12 година Евица тешко живи, а одмах после доласка међународних снага на Косово, 1999. године, је и киднапована. 
 

Драма која не престаје
 

- Киднапована сам 27. септембра 1999. Припадници ОВК вукли су ме по улици, одвели су ме код команданта, претресли, а онда су ме пустили. Покушавала сам на улици да се одбраним... Имала сам у рукама кромпир. Како су ме вукли, кромпир је летео на све стране... Један припадник ОВК није могао сам да ме одвуче, па је дошао и други... После су се покајали што су ме пустили. Казали су, могли су да ми раде свашта... Била је ту и жена у сивој униформи. Кад сам њој рекла да је срамота да ме вуку, само се насмешила и отишла...
 

Пет година касније, уследио је нов шок. Албанци су били решени да протерају све Србе из града. Запаљене су куће и манастири, а Евица је све то видела са свог прозора.
- На данашњи дан пре седам година палили су цркве, малтретирали људе. Гледала сам како пале, али нисам хтела да одем. Знала сам шта се дешава. Ишли су у групама од по пет-шест људи, пуштали су музику у колима, и почели су да наваљују на врата око три сата. Отишла сам 18. марта, кад ми је живот био угрожен до крајњих граница, али сама нисам пристала на добровољну евакуацију.
 

Црква – једина утеха
 

Прошло је седам година од погрома, а у Призрену Срби могу да се поброје поименце. Милош, Слободан, Адам, Евица, Милица. Једина утеха им је црква.
- Живим са ћеркицом која је у јануару напунила пет година. Нас две саме живимо у згради, а у целом Призрену има само око двадесетак Срба. Деда, како га зове моја ћерка Милица, чика Адам Мујовић је решио да нам помогне пошто је чуо шта ми се све десило. Већ шест година нас несебично помаже. Увек са њим одлазимо на литургију и по повратку седнемо у парк, Милица се ту игра. После одемо у продавницу и купимо намирнице које су нам потребне.

Мала Милица је углавном сама.
- Она се углавном игра са монасима у Светим Архангелима. Ипак и деда Адам се игра са њом. Недостају јој деца, то је сигурно.
 

Дете жељно свега
 

Евица живи од социјалне помоћи. Педесет пет евра месечно није довољно ни за најосновније намирнице. Рачуни стижу, а пара нема.
- Долазе рачуни за струју, за телефон и тешко је. Мени су два пута искључивали струју, иако им социјално плаћа. Отишла сам да преузмем помоћ, али су ме за овај месец одбацили. И то мало, 55 евра немам. Једино што смо преко општине добили дрва. Са том сумом новца није довољно ни за млеко месечно. Милица понекад хоће чоколадно млеко и ноћу ме буди због тога. Чоколадно млеко је 1,25 евра, а хлеб је пола евра.
Милица је напунила пет година, а следеће године у септембру би требало да крене у основну школу. У Призрену је тако нешто - незамисливо.
- Треба да се потрудимо на нађемо учитељицу. Солуције су Штрпце и Велика Хоча, јер тамо има школа. Не знам шта ћемо да радимо...
 

Док смо разговарали, Евицу је позвала ћерка.
- Милица ме зове, гледа цртани филм, Гарфилда...

ПОМОЋ НА ЖИРО РАЧУН:

205-1001528649315-48 код Комерцијалне банке,
са назнаком: За помоћ Евици и Милици.

Припремио: Душан Млађеновић
Извор: Пријатељ Божји