Хрватска шовинистичка хистерија око права Срба да имају своје ћирилично писмо и да се оно користи у службеној употреби тамо где су у значајнијем проценту насељени припадници српског народа се никако не смирује.
Почетком године су хрватски екстремисти оргнизовали протесте у Вуковару против увођења српског језика и ћириличног писма као службеног језика и писма, јер је по попису из 2011. тамо 35 одсто Срба. Хрватску на ово обавезује Уставни закон и Закон о употреби језика и писма, по коме мањине имају право на свој језик у општинама и градовима у којима их је више од трећине у укупном становништву.
ЕВРОПСКИ СТАНДАРДИ
Осим тога, то је била и обавеза Хрватске да се понаша, барем формално, у складу са европским стандардима по овом питању. Некако су хрватске власти успеле да привремено пацифи кују те протесте, иако се интимно слажу са дискриминацијом Срба, јер је Хрватска требало током лета да постане чланица ЕУ.
Никако јој није требао конфликт око тога и негативни публицитет, а још мање евентуални протести из Србије.
Њих, наравно, није било, јер је наша политика традиционално снисходљива према хрватским преступима и дрскостима (попут последње иницијативе да се у Новом Саду подигне спомен плоча хрватској војсци). Тако је пропуштена шанса да се у фи нишу европског пута Загреба он притисне да поштује сопствене законе и европске стандарде о мањинама, те да се Србима колико- толико изађе у сусрет око решавања виталних проблема (статуса, права, имовине…).
Сад, кад је Хрватска чланица ЕУ, и кад неометано и без протеста из Србије својата Теслу и друге знамените Србе, нама се сузио маневарски простор за деловање и утицај на нормализацију статуса тамошњих Срба и оних који су одатле протерани у највећем етничком чишћењу после Другог светског рата, 1995. године. Сад су могли слободно да толеришу својим „бранитељима“ да уништавају ћириличне натписе у Вуковару, без страха од евентуалног прекора некога из ЕУ.
Сходно очекивањима, из ЕУ је стигао став да се они неће мешати у питања писма и двојезичности, иако се тиме директно крше и закони Хрватске и стандарди ЕУ. Брисел, који се у све меша и у свакој чорби хоће да буде мирођија, је овде одлучио да за њега нема посла.
Европска унија нема намеру да се меша у спор око ћириличних табли у Вуковару, рекао је портпарол Европског директората за образовање, културу и мултијезичност Денис Абот, али је приметио да се ситуација у том граду може упоредити са језичким споровима у Белгији.
ИНКВИЗИЦИЈА КОЈА ТРАЈЕ
Чиновник Абот је коментарисао протесте екстремиста који не дозвољавају постављање ћириличних натписа, тако да је потврдио а је поштовање културне разноврсности и права мањина уграђено у темељне документе ЕУ, али да јурисдикцију у тим стварима имају земље чланице.
Он је упоредио стање ћирилице у Хрватској са двојезичним натписима у Белгији у којој негде постоје двојезични натписи, негде на фл аманском, а негде опет само на француском.
Наравно, овде постоји само једна ситница – ћирилице нема нигде у Хрватској, она је прогоњена од 1990. године, као и Срби. Спаљиване су књиге на ћирилици а малобројни натписи су уништавани од стране екстремних шовиниста из ХДЗ и њима блиских политичких опција.
Све нас то враћа мало даље у прошлост – наиме хрватска нацистичка творевина НДХ је започела свој крвави антисрпски пир забраном ћирилице. Тако је лично поглавник Анте Павелић потписао међу првима кад је дошао на власт законску одредбу о забрани ћирилице на територији авнојевске Хрватске.
Наравно, прописане су оштре казне за оне који се оглуше о овај усташки закон. То је, наравно, поштеније и искреније од данашње хрватске власти која лицемерно говори да поштује европска права мањина у које се куне, па тако и право на ћирилицу, док испод жита толерише или пак хушка хрватске екстремисте који баштине традицију усташког покрета у кампањи против Срба и ћирилице.
ШТА РАДИ БЕОГРАД
Углавном ћути – осим неколико изузетака, попут Ратка Дмитровића, који непрекидно вапијући опомињу домаћу јавност шта нам „западне комшије“ мисле и како нас виде. Но, ипак, испод жита медијског политички коректног новоговора, у коме председници Србије и Хрватске говоре о готово идиличним односима две државе, дешавају се померања у свести дела јавности.
Постаје и оним најнаивнијим јасно да је историјска и национална константа већег дела хрватске елите и јавности нескривена србофобија, у оквиру које је и мржња према ћирилици. Друга последица је да, због тих напада и прогона ћирилице, она некима у Србији постаје дража и ближа, барем из ината.
Као што рече она реклама за сокове: „Није свеједно!”.
Извор: Новине новосадске
22. септембар 2013.