Истиче се забринутост због критеријума по којима се процесуирају ратни злочини и додаје да су случајеви “диспропорционално фокусирани на српску мањину”.

У најновијем извештају УН Комитета за људска права који се тиче кршења људских права у Хрватској, када је реч о процесуирању ратних злочина, поздравља се досад учињено на том пољу, али истиче и жаљење због спорости истраге таквих случајева. Такође, истиче се забринутост због критеријума по којима се процесуирају ратни злочини и додаје да су случајеви “диспропорционално фокусирани на српску мањину”.

О каквој “диспропорцији” је реч, најречитије говоре управо подаци Државног одвјетништва РХ (ДОРХ) изнесени у Извештају о раду за 2013. годину (за 2014. нису још објављени), према којима је, почев од 1999, кривични поступак због ратних злочина покренут против 3.446 особа.

Број процесуираних је још једна “специјалност” хрватског правосуђа. Наиме, уместо да број процесуираних расте како се повећава њихов број (у току 2013. донесено је 37 налога за отварање истраге, с тим да у једном решењу може бити и више особа), код њих се тај број смањује из године у годину, о чему опет сведоче бројке из годишњих извештаја ДОРХ.

У извештају за 2007. наводи се 3.827 покренутих поступака, што значи да се број процесиураних од тада до краја 2013. смањио за 381 особу. Каквом се “акробатиком” служи хрватско правосуђе, немогуће је докучити, јер се њихова “рачуница” противи свим природним законима и здравој логици.

ДОРХ у списковима процесуираних не наводи њихову националну и војну припадност. Међутим, повремено, углавном под притиском домаће јавности, изађе са подацима о њиховој војној припадности. Тако је последњи пут у саопштењу од 30. јуна 2011. изнео податке о процесуираним припадницима ХВ-а: кривични поступак покренут против 108 лица, истрага у току против 20 лица, истрага обустављена против 9 лица, оптужено 79, још под оптужбом 37, осуђено их је 31, док их је 11 ослобођено или је поступак обустављен. У исто време било је укупно 3.513 процесуираних, што значи да је учешће припадника ХВ-а у укупном броју процесуираних 3,07 одсто.

У мају 2007. године, Иво Јосиповић, у то време професор Правног факултета Свеучилишта у Загребу, представљајући књигу “Одговорност за ратне злочине пред судовима у Хрватској”, наводи податке: у Хрватској је од 1991. до тада од 3.666 лица против којих је поступак био покренут за кривично дело ратних злочина, било 3.604 (98,31 одсто) лица “која су за време Домовинског рата учествовала у агресији на Републику Хрватску, те 62 (1,69 одсто) лица која су била припадници хрватских оружаних снага”. У Јосиповићевој књизи налази се и ова констатација: “Чињеница је да је Хрватска провела велик број суђења за ратне злочине, али готово све против припадника различитих непријатељских формација, а тек изнимно против припадника властитих оружаних формација”. У правилу војна припадност поклапала се са националном припадношћу.

Према подацима “Веритаса”, до 2000. у Хрватској је био процесуиран само случај “Корански мост” у којем је оптужен један припадник оружаних снага Хрватске за ратни злочин против заробљеника, припадника ЈНА и ТО, а тај поступак, успут речено, још није правоснажно окончан.

Овакав однос хрватског правосуђа према починиоцима ратних злочина над Србима до 2000. године, приписивао се изјави бившег председника Врховног суда РХ Милана Вуковића “да ратне злочине чине агресори, а они који се бране могу само учинити злочине у рату”. Сва је прилика да хрватско правосуђе никада није ни одустало од те Вуковићеве максиме, а припадницима сопствених оружаних снага судила је само под притиском међународне заједнице када јој је то био услов за постизање неког стратешког циља (улазак у евроинтеграције и сл).

Осим за спорост, предмет “Корански мост” може бити илустрација и за различите критеријуме за процесуирање и изрицање кривичних санкција: последња неправоснажна казна опт. Храстову за убиство 13 и за тешко повређивање више заробљеника износи четири године затвора, док су Срби и за убиство домаћих животиња, ако су им власници били Хрвати, добијали дупло веће казне (случај Богдана Банића).

Пошто је реч о извештају УН Комитета за људска права, није згорега присетити се да је управо Хрват Иван Шимоновић, један од аутора хрватске тужбе за геноцид против Србије пред МСП и министар правосуђа у Санадеровој влади (2008-2010), помоћник генералног секретара УН Бан Ки Муна за људска права од 2010. године, што ће рећи да је он шеф и поменутом комитету.

Какав ли би извештај био да Хрват није на тој функцији? Претпостављам да у том случају извештај не би ни почео са поздравом за “досад учињено на том пољу”.