Још се присећам оног новогодишњег Туђмановог говора са уводом:

- „Хрватице и Хрвати, сретна вам нова година!”

Као да Срби живе у суседној Мађарској или Италији. Нисам Србин, али сам се осећао врло непријатно и мучно знајући да то неће изаћи на добро. Мени јесте припала та улога, или боље да кажем задатак, да као официр службе безбедности тадашње ЈНА учествујем у оперативној акцији „Штит” која се односила на  документовање и спречавање илегалног наоружавања у СФРЈ.

Заслуге за успех акције нисам склон приписивати појединцима, па наравно ни себи, јер без ангажовања осталих органа безбедности Југославије на територији не би био загарантован ни њен успех, каже војни безбедњак Владимир Јагар, данас пензионисани официр који живи у Београду.

Тајни агент: Владимир Јагар
(Фото З. Анастасијевић)

Он први пут јавно говори о томе како је у јесен 1990. године тајно снимљен његов разговор са југославенским генералом Мартином Шпегељом, тада тек пензионисаним генералом ЈНА који се одмах потом ставио у службу оних који су планирали насилно отцепљење Хрватске из Југославије. Тај филм је јавно емитован на телевизији и деловао шокантно на гледаоце широм СФРЈ.

Детаље тих збивања објављено је у фељтону „Штит – акција војне безбедности” генерала Александра Васиљевића, тадашњег начелника службе безбедности у Југославенској Народној Армији, јединој оружаној сили на простору СФРЈ.

Како сте задобили поверење генерала Мартина Шпегеља?

Рођен сам у истом селу где и Шпегељ, Стари Градац надомак Вировитице. Ја сам често био у ситуацији да контактирам са њим, поготово када је постављен на дужност команданта Пете армије, односно 5. војне области. Долазио је често због лова којим смо се обојица интензивно бавили.

Једноставно, веровао ми је и то је једина његова потпуно тачна констатација у јавним наступима када говори о мени. Остало су хвалисања, најчешће неутемељена на било чему... од тога да ме је он водио кроз живот, кроз каријеру, до тога како ме је отхранио јер су ми родитељи умрли када сам био дете?! Бесмислено!

Заправо, моја мајка Јелена умрла је 1980. године када сам већ засновао радни однос, а отац Карло шест година касније, када сам већ увелико радио у војсци. Управо ми је отац скренуо пажњу на Мартина, како ће „преврнути на другу страну” ако икада дође до „смутних времена” и да треба да се пазим да ме не увуче у неке комбинације.

Мој отац је увек оправдано страховао да се усташе не врате на власт у Хрватској, пошто је од стране усташа 1943. као секретар КП ухапшен и отеран у логор Стара Градишка, а затим у Јасеновац где је био један од ретких преживелих логораша у пробоју 22. априла 1945.

Недуго после постављења за ткз. министра одбране у Влади СР Хрватске, Шпегељ је дошао у Вировитицу где ми је заказао састанак у ловачкој куци „Кинково” на Билогори и почео износити „своје планове”, после чега сам се присетио онога што ми је отац причао, а ја га зачуђено гледао. Разочарење које сам тога тренутка доживео тешко је и након толико година описати – да ме дојучерашњи командант, човек из мог села, покушава заврбовати да радим против државе која ми храни петочлану породицу.

Како сте се одлучили да Шпегеља снимите у својој кући у месту Стари Градац код Вировитице, зар то није био ризик по Вас и Вашу породицу?

Како је донета одлука да се документују активности на организовању паравојних састава и илегалног наоружавања баш у мојој кући у Старом Градцу, најбоље је описао генерал Александар Васиљевић у својој књизи.

Е, сад, пошто се указала потреба да се на брзину створе услови за тако нешто, најпогодније је и најбезбедније било је да се то одради код мене, а и велико је питање да ли би Шпегељ изузев своје куће било где тако олако свратио на изненада заказани састанак као код мене у моју кућу. А и било би тешко, вероватно немогуће, да се обезбеде услови за тајно снимање на некој другој локацији.

Реч је о мојој родној кући, дому мојих родитеља, а ја сам са породицом живео у другом стану. Требало би доста простора што се тиче питања око ризика, али ја сам орган безбедности, официр који самим тим на плећима носи и сав ризик који ми је и у опису радног места.

Какве је последице по Вас и породицу оставио рад на разоткривању кријумчарења оружја – када сте напустили Хрватску, како су се према Вама односила војска и окружење у Србији?

Ја сам завршетком ангажовања у акцији „Штит” прекомандован у Београд, прво у органе безбедности Гардијске бригаде, а затим у Управу безбедности ССНО. Ванредно сам унапређен у чин капетана 1. класе и одликован Орденом за храброст.

Дужност коју сам обављао у Управи безбедности ССНО трајала је све до 11. маја 1992. када је извршен тај срамни пуч, у коме је смењен,  касније и затворен начелник Управе генерал Васиљевић. Након довођења Недељка Бошковића на дужност начелника Управе безбедности, отеран сам из Управе као хрватски шпијун.

Мени је индиректно спочитана шпијунажа и речено ми је да се више не појављујем на послу. Нисам се ни појављивао све до 16. јануара 1998. године када сам коначно пензионисан. То су била ружна времена, не само за мене него и за многе часне официре у служби па и ван ње.

Тада су се у Хрватској Шпегељеви слугани наслађивали причом како сам ја пропао, малтене да живим као просјак и да „продајем рајчице на земунској пијаци”. Неки од новинара овде, у интервјуима које су давали за хрватске медије, називали су ме оцеубицом етикетирајући ме да сам Шпегељев сестрић, иако су знали да то није тачно.

Ја са породицом живим срећно као пензионер и велики део времена проводим на реци и у риболову који ми је остао велика страст. Дружим се са својим бившим и садашњим колегама, прослављамо старе и нове празнике, а када одем у спомен-собу органа безбедности у Војнобезбедносној агенцији (ВБА) са носталгијом гледам бројне експонате службе безбедности ЈНА којој сам и ја припадао, међу којима су и снимци из акције „Штит”.

Да ли је ЈНА уопште могла да спречи илегално наоружавање и тиме можда допринесе мирном расплету југословенске кризе?

Илегални канал кријумчарења оружја из Мађарске практично је био пресечен готово на самом почетку, реаговањем ССНО према Министарству одбране Мађарске. Када је у Мађарску кренула трећа тура шлепера за оружје, отуда су се вратили  празни јер су Мађари прекинули даљу испоруку због проваљеног канала.

До првих количина тежег наоружања Хрватска је дошла тек након пада Вараждинског корпуса, јер је Управа безбедности након „Штита”, кроз оперативну акцију „Канал”, спречила илегални увоз оружја из Јужне Америке, Румуније, Пољске, ДДР-аи преко Италије. Илегално увезено оружје из Мађарске, око 18.000 пушака које су биле подељене паравојним саставима, прешло је у надлежност МУП-а Хрватске и враћено је у току фебруара 1991. године у магацине, што је преконтролисала и инспекција Савезног СУП-а.

На расплет југословенске кризе није пресудно утицало наоружање, а најмање оно које је увезено из Мађарске, већ политичке гарнитуре које судошле на власт и које се нису могле договорити о мирном разлазу. То је јасно као дан, а стварна одговорност за растурање заједничке државе покушава се замаглити оптуживањем ЈНА што није извршила пуч.

Колико је мени познато,нико се војним пучем није усрећио јер је иза тога долазила на сцену војна диктатура којој се нико нијеобрадовао. 

Да ли су Вас изненадиле речи старешина ЈНА које су одабрале другу страну и биле спремне да баце бомбе у карауле и побију своје војнике, као и сазнања да постоје планови за ликвидације официра и њихових породица?

Могу вам рећи да је то за мене било потпуно изненађење, и нека врста шока, јер, како замислити да од старешине који треба да брине о својим војницима – родитељи су му поверили синове да их обучава за одбрану земље – заузврат добију бомбе убачене у спаваоницу карауле или касарне?

Када сам водио те разговоре непрекидно ми је пред очима био параћински случај и војник Кељменди који је извршио монструозан злочин ког се згрозила југословенска јавност. Планови за ликвидације имају посебну тежину, поготово ако их праве дојучерашњи команданти којима смо веровали, мислили смо да нас воде часни људи.

Међутим, било је много примера часног понашања старешина и војника свих националности у ЈНА.

Да подсетим на пуковника Шкареца из Школског центра у Карловцу, који је одбио отворени покушај министра Бољковца да га заврбује и који је о томе обавестио и органе безбедности и претпостављеног старешину.

Но, касније, по изласку из ЈНА прикључио се хрватским паравојним формацијама - ткз. Збору Народне Гарде (ЗНГ), по оном принципу свако ишао на страну којој је припадао. Ја сам припадао Југославији, земљи у којој сам рођен, за коју се и мој отац борио као Хрват. Заклетви коју сам дао као припадник ЈНА остао сам веран све време па и сада.

Аутор: Милан Галовић
Извор: ПОЛИТИКА
01.05.2012.