У засеоку Колашац, тек неколико километара од центра општине Кистање, којој по географској структури припада, данас живи нешто мање од педесетак Срба повратника. Многобројни Матијевићи из предратног периода, свели су се на два представника презимена, тридесетпетогодишњег Јовицу Матијевића и његову мајку, учитељицу Дару.
У недељно поподне, док се у већини книнских, па и локалних кистањских кафића, тражи слободна столица за испијање кафе на још топлом јесењем сунцу, Јовицу затичемо како, у радном оделу, крупним корацима гази кроз своју буковачку оазу, стварану годинама уназад, поносно и са пуно љубави показујући сваки њен осмишљени део. У дворишту препуном нових засада младог смиља, уз богатство јесењих плодова попут грожђа, нара, кивија, све одише складом, али и видљивим напорним радом иза којег стоје време и вредне руке.
Матијевићи су се у Колашац вратили пре десет година, Јовица, као најмлађи члан, годину дана касније. Пут од Алексинца, где је након рата боравио и завршио школу, преко Малте на којој је неко време живео и радио, све до родног Колашца, био је дуг, препун искушења и одрицања, али без превише дилема када се радило о коначној дестинацији за живот у будућности. Одлука да се врати у пусто село, у времена тежа него што су то данас, са много мање година па и искуства, није много усрећила његове родитеље тада, ипак, нико му то није могао оспорити. Мајка Дара, која невољно прича на ту тему, и тада је, као и данас, имала своје разлоге за негодовање.
НИШТА НИЈЕ ИСТО
Живот након рата није више имао много додирних тачака са оним некадашњим. Измењена структура становништва, старосна доб људи који су се у том периоду вратили, низ околности које су се дешавале, нису нудили велике изгледе и добру перспективу за млађе генерације попут његове. Са сетом се присећа некадашњих времена, када је као учитељица радила у школи у оближњем селу, што је уједно, и један од параметара зашто је оптимизам није више носио.
- Двадесетак година пре рата, у Основној школи у суседном селу седело је 415 ђака. Сваке долезеће бивало их је све мање, а онда смо дошли у ситуацију да имамо једног или више ни једног ђака у селу. То довољно говори о перспективи за будући живот“ присећа се Дара, и даље не желећи много да износи своје ставове, што због Јовичине присутности, што из разлога де не буде погрешно схваћена, јер како каже: - Свако има право на своје виђење и размишљање.
Дубље разлоге и анализе, у оваквим ситуацијама није ни потребно тражити, а Јовичина одсутност, у тренутцима када се песимистички гледа на будућност, више је него изражајна, па се питање, зашто се одлучио на повратак, некако само намеће.
- Све је то до човека, индивидуалних осећаја и погледа на свет. Уз све предности и недостатке, које свака држава нуди, мој избор био је да живим тамо где волим, где ме је срце вукло. Није да није било дана када сам сам себи постављао питање да ли је то паметно, али шта је паметно? Највећи проблем данас, генерално код људи, јесте да се покрену са једног устаљеног места у неизвесност, да нешто промене, покушају сами створити, направити. Ја нисам један од таквих, мене не држи место, не воде стереотипи - одговара Јовица одмерено.
ПОСЛА ИМА ВИШЕ НЕГО ВРЕМЕНА
Уз разумљиве разлоге његове одлуке, не враћајући се много у времена прошла, гледајући искључиво на проблеме садашње, свакодневницу у којој је друштвени живот у селима испод сваког нивоа прихватљивости, а функционисање заједнице без људи тешко замисливo, опет се враћамо другачијем ставу, који нажалост, само ретки признају.
- Овде нема друштвеног живота, што је разумљиво јер нико не жели да се враћа у село. Политичка ситуација је таква да не охрабрује људе у том правцу повратка. Свакодневне медијске тензије, политичке приче, подгрејавање ратних тема уливају страх у људима, несигурност и бојазан од онога шта би евентуално опет могло бити. Доста тога, вероватно, не би ме заобишло ни да сам, рецимо, у Србији, због неких мојих размишљања и погледа на свет. Зато не желим претерано да се оптерећујем са тим, а и немам времена за такве ствари - објашњава Јовица, а последња изговорена реченица само је потврда његовог начина живота.
- Немам ја времена за то - изговорио је неколико пута у најкраћем року, на шта је Дара само додала:
- Он тако живи.
Дилема о недостатку времена намеће се у моментима када се највише размишља о све чешћим разлозима због којих се људи не враћају у села, а међу приоритетима увек је посао. Небројено пута, међу онима који своје животне маргине држе на релацији Србије и Хрватске, чуло се управо то „Да доле, мислећи на Хрватску, имам било какав посао, и ја бих се вратио својој кући“.
СМИЉЕ, МЕД И КАМЕН
Е, то јесте и једна од водиља која нас доводи у Колашац, у Матијевиће. Почевши од грађевинске фирме у којој свакодневно ради са каменом, временски онолико колико дан траје, преко поља на којима се шири мирис преко дведесет хиљада садница смиља, па све до дворишта пчела препуних кошница, чији мед брижно сортира у припремљену амбалажу, видно постаје јасније да посла има више него времена, али само за оне који желе да раде.
- Да дан траје још оволико колико траје, не бих све стизао. Једни засади смиља се развијају, други су у припреми, треба припремати земљу, расађивати нове саднице. Преко седамсто килограма меда сам сортирао, да је било више времена било би га још бар за четири стотине кила више. Све то захтева много рада и одрицања, а посао у фирми је редован извор прихода неопходних за нова улагања. То су све паре, и то је све по-сао, било да се ради у фирми или код куће, у сопственој режији. Што више руку, то је резултат бољи, а свако ко каже да посла нема, користи само најјефтиније изговоре. За свакога ко хоће да ради, ко жели да направи нешто у животу, посла увек има, где год се нашао, битно је само пронаћи начин, изабрати пут. Незапосленост у државним установама отвара људима друге могућности, на њима је хоће ли их препознати или не - уверљив је Јовица, без потребе за доказивањем, чврсто стојећи иза свог одабира.
- Да ми је неко, пре десет година, дао на хиљаде еура, можда не бих знао како их уложити. Данас знам шта ми је чинити. Искористићу ситуацију док је смиље на цени да проширим засаде колико будем могао, повећаћу број кошница и посветити се производњи чистог меда буковачког краја, а уз то, увек ће се наћи још нешто, јер извори морају бити непресушни - додаје кроз шалу, сигуран у своје одлуке.
“ЗА ВЕЋИНУ ТОГА САМИ СМО СИ КРИВИ”
У плановима и идејама тешко га је пратити, исто колико и у познавању пчеларства, причама о лову, хобију за који му, опет, недостаје времена, али и мноштву других тема невезаних искључиво за село. Свестраност која му је својствена, не дели са свима, па тако ни закључке које нерадо износи.
- Ми Срби, као нација овде немамо будућност, не зато што немамо изгледе, већ што сами тако желимо. Тражимо кривицу у другима, не полазећи од себе. Ако нама није битна наша дедовина, наше вековно постојање на овим просторима, ако нам је материјално увек испред моралног, зашто би то другима било битно? Зашто би неко други требао водити наше битке? Сами сносимо последице за своје одлуке, а какви смо види нам се по празним кућама које пропадају, зараслим имањима која нам не требају - додаје Јовица на крају.
Уз све што је рекао, сувишно је било шта додати. Избори су, напослетку, увек индивидуална ствар сваког појединца.
Васка Радуловић
Извор бр. 128.
28.10.2015.