Један од успешних индустријских субјеката југословенске привреде свакако је био и вуковарски Вутекс који је до рата 1991. године запошљавао 1457 радника распоређених у шест погона. Као и многе друге велике фирме и ова фабрика, која је спадала у ред највећих произвођача покривача и ћебади у Европи, отишла је у историју. Његова калварија започела је 1991. године када су у рату фабрички погони Вутекса тешко страдали. Ипак, већ следеће године производња је обновљена па су вутексова ћебад поново продавана на европском и америчком тржишту.

Супротно неким причама како су фабричке машине током и непосредно након рата одвожене и продаване то се ипак није догодило тада него у време када је Вутекс преузет и када је поново враћен и реинтегрисан у привредни систем Републике Хрватске. Само две године након мирне реинтеграције Вутекс одлази у стечај, његова имовина је распродана, а фабрика престаје са радом. Вутексов бренд данас се налази у другом граду, Винковцима, под именом Вутекс-феникс. У Вуковару је остало само сећање на некада успешну фабрику чије име још увек носи један од вуковарских фудбалских клубовa. И данас, готово да нема породице која живи на овим просторима, а која у регалима још увек не чува по које вутексово ћебе произведено у Вуковару.

У припреми овог текста пожелео сам да разговарам са бившим радницима и руководиоцима Вутекса како бих сазнао да ли је било оправданих разлога да ова фабрика у Вуковару више не постоји. Сви радници и један од директора са којима сам ступио у контакт су одбили да о томе говоре. За све њих то је завршена прича на коју више не желе да троше речи. Вутекс је отишао у стечај 12. маја 2000. године и од тада више не постоји. Према штурим информацијама доступним на интернету судбина Вутекса описује се у две реченице из којих произилази да су за његову пропаст криви рат и Срби.

„То некада сјајно послујуће вуковарско подузеће почетком агресије на Хрватску престало је с производњом јер се већина радника разбјежала. Убрзо након тога доспјело је у стечај који до данас није ријешен нити је предузеће поново почело радити“ - гласи опис случаја Вутекс у тексту под насловом „Гдје је новац од продаје Вутексових некретнина“ објављеном у Гласу Славоније од 5. новембра 2004. Десетогодишњи период од 1991. до стечаја 2000. године у овом тексту описан је речју „убрзо“, а нигде ни слова о томе шта се са фабриком дешавало у раздобљу између.

            Истина је да се већина радника „разбежала“ због рата, али је исто тако истина и то да је Вутекс и у том ратном периоду радио, и то врло успешно. Производња је поново почела већ следеће 1992. године и за то су највише заслужни преостали радници који су рашчистили рушевине, оспособили машине и већину фабричке инфраструктуре довели у функционално стање. Вутекс је тада запошљавао преко 400 радника и у свом саставу имао три технолошке целине (производњу ћебади, производњу техничких плетива и дораду плетива те производњу конфекционираних производа), а 1994. године почела је изградња још једне хале у којој је требала да буде смештена предионичка линија која је требала да омогући производњу милион ћебади годишње. Од 1991. до 1994. године Вутекс је учествовао и на сајамским манифестацијама у текстилној бранши и тамо освојио бројне награде. На лесковачком сајму освојио је златну преслицу, а на београдском златну и сребрну кошуту. Вутекс је и тада своју ћебад извозио на европско и америчко тржиште.

            Када је 1996. започела мирна реинтеграција и када се оправдано очекивало да ће Вутекс наставити са радом на много вишем нивоу јер ће иза њега стати држава догодило се управо супротно. Узалуд је вођство Срба на УНТАЕС подручју апеловало да се све снаге упрегну најпре у обнову и ревитализацију привреде, а након што се створе елементарни услови за нормалан живот и у обнову породичних кућа. Хрватска страна инсистирала је на томе да редослед буде обрнут, прво куће, а онда привреда.

            Данас у Вуковару готово да нема производне гране привреде, једино троговина, а и много новообновљених кућа је празно или су на продају јер радно способно младо становништво одлази у земље ЕУ. И Вутекс је полагано умирао и након мање од четири године отишао у стечај и ликвидацију.

            О погрешној политици сведочи и једна изјава бившег вуковарског градоначелника Жељка Сабоа из 2013. године који је уочи обележавања Дана сећања рекао следеће: „Очекивао сам да ћу се након рата вратити у творницу Борово, али је тада речено, а лаже тко каже другачије, да се неће улагати у Борово јер се чека да Срби оду из Вуковара, па ће се онда ићи с улагањем, али та улагања до дан данас нисмо дочекали.“

            Ако је то био случај са Боровом због чега би веровали да исто није био случај и са осталим великим вуковарским привредним субјектима.

ВУКОВАРСКИ ВУТЕКС ПОСТАО ВИНКОВАЧКИ

Део радника хрватске националности 1995. године у избеглиштву оснива фирму Вутекс-Феникс која данас запошљава педесетак радника. Након стечаја Вутекса половина погона продана је заинтересованим предузетницима и за потребе Подунавске пословне зоне, а другу половину у стечајном поступку откупио је винковачки Вутекс-Феникс. Тада је истицана намера да се Вутекс једнога дана врати у Вуковар, али то се, као што видимо, до данас није десило а по свему судећи и неће. На интернет страници Вутекс-Феникса пише како је његов годишњи капацитет производње око 500.000 прекривача и да 70% својих производа извози у западну Европу и Сједињене америчке државе.

            То је све што је остало од некада водећег произвођача текстила у бившој држави и Европи, а град чији део имена је уткан у име ове фабрике неповратно је, чини се, остао без бренда по коме је био препознатљив у великом делу света. Фабричке хале данас, девастиране су до непрепознатљивости. Улазак у њих одаје језив призор пустоши, а остаци колутова са предивом и концем још увек сведоче да је овде, не тако давно, много људи зарађивало свој хлеб. Улаз у некадашњег текстилног дива затрпан је смећем, све зјапи разваљено, унутра нема чак ни птица.

ТЕКСТИЛНА ШКОЛА

Не треба заборавити да је Вуковар имао и Текстилну школу у којој су се школовали кадрови потребни не само Вутексу него и текстилним предузећима у Илоку и Винковцима. Нова школска зграда Школског центра текстилне струке настала је адаптацијом бившег Дечијег дома, а свечано је отворена 2. октобра 1971. године. Већ два дана касније почела је и настава. Школа је имала учионице, кабинете за појединачна стручна подручја производње текстила, за математику и физику. Имала је хемијски лабораторијум, практикуме и библиотеку. Оснивач школе била је Вуковарска тексти-лна индустрија, а у њој су се школовале нове генерације стручних кадрова текстилне струке, КВ радника, текстилних техничара и разних специјалиста. Била је усмерена на предионичко, ткалачко, плетачко и оплемењивачко (бојадисерско-апретарско) занимање. Свима који су овде оспособљени за разна текстилна занимања био је обезбеђен посао у Вутексу, Итексу, Борову и другим фабрикама на овом подручју.

            Данас су у школи смештени Заједничко веће општина и Радио Дунав, а под њеним кровом је и редакција часописа који управо читате. Зато када говоримо о Вутексу, није довољно говорити само о његовим погонима и о радницима који су радили у непосредној производњи. Вутекс је обезбеђивао егзистенцију и бројним другим људима у које свакако спадају и предавачи у вуковарској Текстилној школи.

Можда због свега што је Вутекс био и значио његовим радницима, без обзира ком националном корпусу припадали, они данас и одбијају да говоре о њему. Неће да отварају болну рану и да се подсећају на то шта је било, а чега више нема.

КРАТКА ИСТОРИЈА

Када би писали историју настанка ове фабрике могли би поћи од 1930. године када је са радом започела Творница покривача и фротирске робе „Теодор Милер“. Након Другог светског рата и национализације фирма послује под називом Творница покривача „12. април 1945.“, а седиште јој је било у Пролетерској улици. Спајањем Творнице покривача и Творнице чарапа 1951. године и идућих година фабрика шири и повећава асортиман својих производа. У наредним годинама „Вутексу" се припајају и друга предузећа, као што су Вуковарска трикотажа и предионица „ВТП“ и Творница конфекције „Срем“ Вуковар па 1953. предузеће мења име у Вуковарска текстилна индустрија (ВУТЕКС), а 1959. припојена му је и индустрија трикотаже и предионица вуне „Напредак“ из Вуковара. До рата Вутекс је производио два милиона покривача, 1,6 милиона квадратних метара нетканог текстила и 1,4 милиона квадрата трикотаже.

У Вутексу су неговали и спортски живот. Имао је свој фудбалски, кошаркашки, стоностениски и веслачки клуб који су остваривали значајне успехе на републичком и савезном нивоу. Данас постоји још само један клуб који носи његово име, ФК „Вутекс-Слога“.

Славко Бубало
Извор бр. 114
1.4.2015.