Прича о убиствима српских цивила уочи и током рата у Вуковару ретко када би била поменута у медијима да не постоји Удружење „Против заборава“ које окупља чланове њихових породица. Сваке године на Видовдан чланови породица убијених вуковарских Срба полажу венце на два од неколико стратишта на којима су Срби, али и припадници других народности ликвидирани.

- Људи су убијани на подручју целог града, и у Вуковару и у Борову насељу. У Борову насељу ништа мање стратиште није било ни оно на железничкој станици, а у Вуковару су поред онога код веслачког клуба ли-квидације Срба вршене код старе клаонице, клуба дизача тегова и на многим другим местима. Ми смо одабрали два места на која сваке године полажемо венце. У Борову насељу то радимо овде код Дечијег вртића да не би сметали, да не би некога увредили, не знам како бих то рекао, а у Вуковару код веслачког клуба, објашњава председник вуковарског огранка Удружења „Против заборава“, Слободан Јаковљевић

            Градске власти годинама избегавају да удовоље захтеву породица жртава да дозволи постављање два спомен обележја. Да то не учине постоје разни изговори, али стварни разлог је можда ипак нешто друго.

- Иако за то не постоји разлог који се може сувисло оправдати, јер овде се ипак ради о цивилима који су остали у граду очигледно је да ако дозволе да се поставе обележја ликвидираним српским цивилима логично је да ће се поставити и питање ко је то починио. Онда залазимо и много дубље и идемо у неку ширу проблематику. То би показало да су убијани цивили без икаквог разлога и само зато што су били Срби или неке друге националности.

            Иако Удружење постоји већ дуги низ година људи се тешко одлучују да дођу и дају исказе о страдањима својих најближих. Тек последњих неколико недеља јавила их се неколицина са жељом да се укључе у његов рад.

- Људе је страх и даље. Људи се плаше да јавно говоре и изнесу истину пред медије и пред институције о околностима под којима су њихови најмилији убијени. То је основни разлог, а други је тај што нико од оних који су то и учинили није добио ни моралну, а камо ли материјалну сатисфакцију нити им је решен статус. Да је до тога дошло, да има позитивних примера, људи би се можда, охрабрени тиме, јављали у већем броју. Годинама се ништа позитивно не дешава, а у јавности се о српским цивилним жртвама рата и не прича, људи су затворени, ћуте и све то носе у себи. Међутим, захваљујући нашим медијима и емисијама ипак се нешто дешава. Пре неколико недеља гостовао сам на Радио Борову и након тога ми се јавило троје људи из Борова насеља чији су чланови породица убијени код дечијег вртића средином новембра 1991. године, каже  Јаковљевић.

            Тачан број Срба ликвидираних током рата у Вуковару никада није тачно утврђен. Како је то могуће тешко је одговорити, али извесно је да је у срцима људи још увек присутан велики страх. Према сазнањима Удружења у Вуковару је пред сам рат убијено више од 20 српских цивила, док је током самих ратних операција њихов број нарастао до 150 убијених.

Поред чланова Удружења „Против заборава“ венце на стратишта положили су и представници СДСС-а предвођени председником странке Војиславом Станимировићем, Генерални конзул РС у Вуковару Живорад Симић, делегације ЗВО-а и вуковарског Већа српске националне мањине.

ВЕНЦИ ИСПРЕД ДЕЧИЈЕГ ВРТИЋА ПОКРАДЕНИ

Венци положени у парку поред Дечијег вртића у Борову насељу нису на том месту издржали ни два дана. Наиме, непознати починилац је све венце украо, а нетакнут и на свом месту остао је само венац Генералног конзулата Србије.

            Мотив и починилац за сада су непознати као и разлог због чега су нестали сви венци сем онога који је код вртића положио Генерални конзул Живорад Симић. Без обзира на разлоге то показује да онај ко је то урадио не поштује мртве и њему на душу иде тај велики грех.

ТРИБИНА У СКЦ-у

Да у откривању судбина несталих и ликвидираних Срба у Вуковару не треба посустати, јер увек се сазна нешто ново, показала је и трибина у организацији Српског културног центра ЗВО-а посвећена управо раду Удружења „Против заборава“ одржана три дана уочи видовданске комеморације. На трибини је говорио председник вуковарског огранка Слободан Јаковљевић који је присутне упознао са радом удружења и активностима којима се удружење бави.

- Морам да кажем да удружење није далеко одмакло у решавању великог низа питања којима се бави. Није да нисмо покушавали, неки од несталих су пронађени, али то није коначан број јер онај већи део још увек није пронађен. Ми се трудимо и даље и у контактима смо и са пуковником Иваном Грујићем и са министром Предрагом Матићем и кроз састанке увек указујемо на потребу да се више ради на томе, да се сазна судбина наших несталих чланова породица. Откако је удружење настало, пре четири године, откривено је само троје несталих са овог подручја, рекао је Јаковљевић.

            На трибини су присутни имали прилику да погледају седам репортажа о убијеним Србима пре и током рата у Вуковару које је пре три године снимила ТВ продукција ЗВО-а и које су у исто време објављене у „Извору“. Након пројекције потребу да са присутнима подели причу о трагичној судбини чланова своје породице имао је и Саша Марчета из Пачетина.

- Током рата 1991. године убијен је мој деда, његова жена и његова ташта. Једанаестог октобра 1991. године, негде око шест часова увече, у двориште мога деде дошло је пет припадника ЗНГ-а. Када су га нашли испитивали су га и након тога свирепо премлатили и сво троје убили. Деду су замотали у тепих и заједно са остало двоје бацили у подрум у ком су се они и скривали. Кућу су запалили, а сутрадан или прекосутрадан су поново дошли ставили их у најлонске вреће и уз њих ставили и њихове личне карте и пренели их у масовну гробницу на стадиону „Слоге“ у Вуковару. Пронађени су након пада Вуковара и однешени на Комуналац где је обдукцију извршио др Зоран Станковић. Тада смо и ми били на препознавању. Након тога смо их сахранили у Вуковару, а деведесет друге или треће, не сећам се, пренели смо их у село Борово где почивају и данас, испричао је Саша причу коју, како је сам рекао никада није јавно и пред толико људи испричао.

            То што знају или не знају судбину својих најмилијих можда и није најгоре што је задесило ове људе јер су због настојања да добију макар какву сатисфакцију доживели нова понижења. Многи су тужили државу, али су сви спорове изгубили и сада су суочени са плаћањем великих износа судских трошкова.

- И ја сам се обратио једном адвокату, послао сам му моју причу и он ме након неколико дана назвао и рекао да од тога нема ништа. Рекао је, дете моје носи то кући и немој више никада никоме да показујеш јер ћеш због тога имати силних проблема. То не може да се добије, изгубићете суд и платићете силне трошове. С обзиром да сам знао како су прошли људи који су пре мене покушали да туже државу одустао сам јер новца да терам правду до краја немам. Хрвати су добили макар некакву и материјалну и људску сатисфакцију, а ми ништа. Шта више, ово причам први пут након двадесет и четири године и нисам сигуран да ме сутра на улици неће неко зауставити и шиканирати, звати телефоном и претити. Ни дан данас се због свега не осећам сигурним. Такође, не верујем ни да ће за те зло-чине икада ико одговарати, разочарано констатује Саша.

            Како би Удружење комплетирало своју документацију помоћ је понудио и нирн-бершки парох у пензији прота Душан Колунџић, који је 1992. године обилазио и помагао децу и породице побијених вуковарских Срба о чему поседује и уредну документацију.                   

Славко Бубало
Извор бр. 121
8.7.2015.