Утисци са филма: Пребиловци – тамо и камен има ожиљак - www.zlocininadsrbima.com

   

5. април 2022.


УТИСЦИ СА ФИЛМА: ПРЕБИЛОВЦИ – ТАМО И КАМЕН ИМА ОЖИЉАК


Ушла сам у мрак биоскопске сале носећи са собом остатке дана, београдске гужве, оне уобичајене, свакодневне нервозе с којом живимо. Изашла сам уплакана, потресена, али препорођена. Дрхтавих очију, али пуног срца.

После филма "Пребиловци – тамо и камен има ожиљак" у глави ми је била само једна мисао - живот је чудо, страшно, сурово и блиставо чудо!

Како другачије објаснити оно што се у том херцеговачком селу десило 1941, 1942, 1990, 1991, 1992?

Како другачије појмити то што и данас, упркос свему, у Пребиловцима живи 40-ак људи, што се чује дечји смех и црвкут птица?! Јер, као што рече један од учесника филма, ни птице неће да певају ако немају коме!

А свака птица, сваки камен, сваки комадић неба над Пребиловцима сведоци су тог чуда званог живот.

Сведоци су и људи, Пребиловчани, Херцеговци, тврди као камен и сјајни као сунце.

Показивао је њима живот сва своја лица. Терао их је да опстану на оскудној земљи, под неумољивим сунцем, на раскрсници путева и цивилизација. И живели су, стварали, отимали земљу од камена и црпили њену снагу. Рађало се и страдало, гинуло, робовало и ослобађало, ал' никад није свануо дан попут 4. августа 1941. Показао се живот тог врелог летњег јутра у свом најмрачнијем облику. У облику усташке звери жедне невине крви.

Тешко је и описати оно што се тог, и наредна два дана, дешавало у Пребиловцима, у сточним вагонима којима су жене, деца и старци отишли на пут без повратка. Нема речи довољно дубоких и мрачних да опишу бездан јаме Голубинка у којој су скончали. Јаме из које нико није изашао!

Немо сам гледала кадрове снимљене на херцеговачком кршу, слушала изводе из сведочења крвника и жртава, болне речи потомака који страдање носе у сваком, најситнијем делу свог бића.


Ђурђица Драгаш

Није се у мраку београдског биоскопа чуо ни глас, ни уздах, ни суза. Навикли на невољу, тврди на сузи, ћутали су Херцеговци. Ћутали смо и ми, сапатници, браћа и сестре по муци.

Ћутали смо и стезали песнице, немоћни пред злом, неописивим и несхватљивим.

Попустило је срце тек пред новим налетом живота. Попустило је око, слушајући како се у рањеним Пребиловцима, међ' гаравим зидинама, до краја рата родило 19 девојчица и 18 дечака иако је у селу остало мање од 200 становника. Јецала сам, од туге и среће, кад сам чула да је једног Јована 1962. године читаво село пратило у војску. Јована, првог стасалог регрута после 1941.

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА 1941-1945

ЗЛИКОВЦИ

Славко Кватерник * Јуре Францетић * Крунослав Драгановић

Макс ЛубурићДинко ШакићМошков * Лорковић  * Усташе

Мирко ПукИван Шарић * Црна Легија * Џафер Куленовић

Анте Павелић * Мирослав Мајсторовић - Филиповић

Алојзије Степинац * Љубо Милош * Виктор Гутић

Миле Будак * Андрија Артуковић * Хусеин Ђозо

Фехим Спахо * Мухамед Хаџиефендић * Рафаел Бобан

Муслимански челнициВладимир Крен * Мијо Бабић

Поглавникова гарда *

ЛОГОРИ

Керестинец * Даница * Крушћица * Госпић-Јадовно-Паг

Сисак * Јасеновц * Стара Градишка * Јастребарско

Пријдор * Маглај * Огулин * Пакленица * Ђаково

Лепоглава * Тења * Зеница * Добој * Винковци

Грабовац * Рогатица * Вишеград * Сарајево

ЗЛОДЕЛА

Пребиловци * ВељунДракулићОстрожин

СадиловацПаланчиштеДивоселоШид

Машвина * Возућа * Бракусова ДрагаПркос

Међеђа * Шушњар * Пискавица * Драксенић

Глина црква * Ливањско поље * Бегово Брдо

Грабовац Бански * Воћин * Дубица * Пркос

Калати * Бијели Поток * Гаравице * Миострах

ВуковарКорићка јама * Стари Брод * Гудовац

Шегестин * Хомољац * Вршани *

ЖРТВЕ

Дамјан ШтрбацПлатон (Јовановић) * Зорка Делић

Љубан Једнак * Даница Праштало * Гламоч

 Љубомир Млађеновић * Марија Почуча * Симовић

Марко Бошковић * Српска банка * Славско Поље

Петар ДабробосанскиВукашин Мандрапа

ПУБЛИКАЦ.

Пацовски канали * Бог и Хрвати * Иродови синови

Magnum Crimen * Пјесма Ђурђевдан * Без кајања

Усташка зверства * Цвијет Хрватства * Ожиљак

Благослов Ватикана * Деца у жици  * Дјеца Козаре

Страх * Понор * Дара из ЈасеновцаЦрна књига

Пакао НДХ * Србољуб Живановић * Три стратишта

Једење Богова * Залазак стољећа * Личка трагедија

Не окрећи се сине * Покољ у ГлиниПолитика терор

Цазинска Крајина * Тотални геноцида * Мук

Фратри и усташе кољу

 

Потресле су ме, болно и дубоко, готово нестварне сцене снимљене у новембру 1990. када су се у јаму Голубинку спустили спелеолози и потомци, тражећи кости жртава које су дуго, предуго чекале на то. Следиле су ме речи човека којем је у том бездану нестала читава породица.

Док су на светлост дана изношене кости, остаци гардеробе, дечјих ципелица и укосница-узвикнуо је потресно, али некако неописиво достојанствено - "Људи, ево наше дјеце".

Ма, може ли ико да појми бол тог човека, питала сам се док сам слушала уздахе и јецаје који су разбијали мук у сали?

Гледала сам запањено жене док смирено и потпуно одлучно перу кости и ваде блато што га године накупише у лобањама. Откуд им толика снага?!

Питала сам се и откуд толика мржња у онима који су 1992. минирали цркву у коју су тек неколико месеци раније положене кости мученика?! Какво то зло живи у људима који ни мртвима не дају мира?!

Пребиловци су опет били у пламену, живот је поново стао, умирио се, сакрио се испод срушених кућа, згаришта цркве и костију расутих по камену. Ал' скупили су их Пребиловчани поново, подигли и њима и себи величанствен храм. Рашчистили су рушевине и кренули изнова...по ко зна који пут!

Живот, гажен и убијан, ал' ипак тако вредан и сјајан, вратио се у измучено село.

Потомци оних које је прогутала Голубинка, упркос свему, газе пребиловачким стазама, радују се сунцу и киши, ветру и небу. Њихова деца доказ су победе над злом, али и вере која их никад није напуштала!

Плакала сам те вечери за Пребиловцима, али су ми у мислима били сви наши бездани у којима и даље леже кости мученика. Плакала сам за свим безименим, заборављеним, неожаљеним жртвама.

Туговала сам за својим стрицем Јованом који није дочекао позив за војску и тетком Десом, девојчицом која није дочекала да одрасте. Јецала сам за својим Дивоселом које је, неким чудним усудом, страдало баш истог дана кад и Пребиловци. За Дивоселом, у којем живот ипак није васкрсао као у Пребиловцима.

Плакала сам, али сам из биоскопа ипак изашла с надом, уверена у оно што рекох на почетку- да је живот чудо... страшно, сурово и блиставо! И хвала колегиници, ауторки филма Сањи Драгићевић-Бабић, на тој спознаји!


Аутор филма: Сања Драгићевић-Бабић

Хвала у име свих нас који знамо шта су Пребиловци!

 

Преузето са: РТС
02.04.2022.



Покушавајући да разуме Лубардину преокупираност кршевитим пределима родне Љуботиње и старе Црне Горе, Срђо Злопаша, у својој психоаналитичкој студији о изворима креативности Петра Лубарде, записује: „Родни крај није само пуки географски локалитет већ то је сложен амалгам потиснутих сећања, ликова, емоција, слика, колорита, сцена, звукова и гласова, фрагмената представа и још много чега.

Људи се разликују и према томе какав однос гаје према родном крају. Једни негирају ту везаност, други остају заробљени у оквирима локалног а ретки успевају да креативно прорађују ране и темељне утиске потекле из најранијег периода живота“.

Када смо се у лето 2017. године састали Миленко, Рашко, Сава и ја, да бисмо из Београда кренули пут Херцеговине, нисам ни слутио да ће пролазак кроз кањон Неретве и први сусрет „са том пречудном земљом Херцеговином у којој се сједињују природна суровот и благост“ пробудити љубав према кршу, камену, и људима херцеговачким.

Пролазећи кроз Мостар, Чапљину, Билећу, Гацко... и бројна друга места, враћале су ми се у мисли речи Милоша Црњанског о срцу наше земље где је лепота тела дивна, где су српске народне песме етички велике и вечније од свих других уметничких манифестација наше расе, и где сва та крвава прошлост, судбински нам досуђена, лелече из гусала. Лелеци гусала, чини ми се, били су најснажнији баш у селу у које смо се упутили. У Пребиловцима.

Дочекавши нас домаћински, послуживши нас блатином, жилавком и сиром из мјешине, ликови мештана Пребиловаца полако су се откривала и освајала нас. Наш чика Аца Драгићевић, домаћин који нас је угостио и гостио, Алекса Драгићевић, момак који постојано живи и ради у селу, чика Васо Булут, који нас је нудио домаћом ракијом док је пажљиво увијао дуван у јучерашње новине, свештеник Марко Гојачић кога је служба преодредила да служи преосталим мештанима, чика Миленко Јахура који нас је провео кроз све врлети око села. И бројни други.

Оштроумност, бистрина, сарказам, оптимизам, страдалништво, вера, и љубав према своме селу карактерисали су све поменуте људе.

И током тих десет дана родила се љубав према Пребиловцима. Није нам било тешко устајати у 4 ујутру да бисмо се попели на Градину; или да бисмо прелазили по неколико километара тражећи Ласоханов гроб; или да бисмо успели да забележимо сваки траг прошлости који је обликовао Пребиловце кроз време. Није нам било тешко ни да запевамо на брду изнад села, у близини Екмечића, нити да се нашалимо како нас у Чапљини неће нико лечити ако нас уједе отровница, нити да помну слушамо старије мештане и њихове приче. Није нам било ништа тешко јер смо имали подршку управо тих људи који су својом борбом и вером у дела сведочили храброст српског човека.

Љубав је расла из године у годину, а ми смо се враћали Пребиловцима када год смо могли. Причали смо о Пребиловцима, писали смо о Пребиловцима, присуствовали прослављањима Светих новомученика пребиловачких, размишљали, маштали. И та љубав, и та посвећеност, и та упорност да се прича о страдалничкој прошлости наших Пребиловаца пренесе свим нараштајима добила је свој епилог овог пролећа.

Сања је једна од оне деце која је у својој раној младости осетила све недаће рата. Са својих 12 година суочила се са животним изазовима који остављају животне ожиљке. Напуштајући родну Чапљину и Пребиловце, свој животни пут наставила је у Београду где је, завршивши. Факултет за политичке науке, отпочела своју професионалну каријеру. Усавршавајући се и напредујући кроз каријеру постало је препознатљиво лице које смо имали прилике често да видимо на малим екранима.

ЗЛОЧИНИ ХРВАТСКИХ СНАГА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1991-1996

ЗЛОДЈЕЛА

Видово село * Бравнице * Брадина * Купрес * Мостар * Мркоњић Град

Ледићи * Чардак * Босански БродЦинцар * Петровачка цеста

Тигар * КиднаповањеДневник силовања *

ЛОГОРИ

Челебићи * Дретељ * ЗОИЛ *  Брчко * Љубушки * Орашје * Оџак * Мусала

Расадник * Вогорац * Хелиодром * Мостар * Габела *

ЗЛОЧИНЦИ

Мате Бобан * Јадранко Прлић * Мате Баотић * Дамир Крстичевић * Азра

Младен Маркач * Добросав ПарагаВалентин Ћорић * Брчански злочинци

Анте Готовина * Иван Кораде * Крешимир Зубак * Младен Налетилић

Миљенко ФилиповићМиливој Петковић * Дарио Кордић * Бруно Стојић

Тихомир Блашкић * Божо Рајић * Ивица Вего * Хрватско Вијеће Одбране

Перо Вицентић * Анте Голубовић * Ливно * Мостар * Петар Зеленика

Купрес * Нијаз Балтак * Пук Краљ Томислав *

ЖРТВЕ

Душанка и Никола Кузман * Слободан Зуровац * Слободан Бенђо * Гламоч

Олга Драшко * Марија Бенковић * Милорад Пајчин * Чедо Продић

Здравко Ковач * Слободан Иванишевић * Душан Вуковић * Милан Бојанић

Лука Жужа *

ПУБЛИК.

Од логора до логора * Одбрана Херцеговине * Јаук * Мостарска црква

Стан' Неретво * Средња Босна * Живим да сјведочим * Чапљина

Побиј, покрсти и протјерај *

Увек насмејана, професионална, успешна, вешто је чувала за себе „тајну“ свог детињства, чекајући тренутак када ће бити спремна да суочи све нас са својом, али и са прошлошћу својих предака из херцеговачког села. И тај тренутак је дошао прошлог лета када је одлучила да се одужи и својим прецима, и својој породици, и себи, пре свега.

Знајући колико је тешко суочити се са сопственом прошлоћу која је тегобна и страдална, снимајући филм и разговарајући са Сањом осећао сам необично дивљење и понос на све што ради. Пружену прилику да учествујем у снимању филма схватио сам као обавезу и част да пружим сва своја знања и умећа како бисмо учинили да на најдостојанственији начин прикажемо шта се догађало августа 1941. године у Пребиловцима. Али не само августа 1941. године, већ и јуна 1992, и августа 2021. године.

Зато ми је драго што могу да обавестим све моје пријатеље да ће премијерно приказивање документарног филма „Пребиловци. Тамо и камен има ожиљак“ на телевизијским екранима бити у четвртак, 14. априла, у 21ч, на програмима РТС-а.

И да закључим враћајући се на почетак текста.

„Ретки успевају да креативно прорађују ране и темељне утиске потекле из најранијег периода живота“ – са сигурношћу могу рећи да Сања спада у ретке особе које су управо то успеле.

П.С. Знао сам да ћеш успети још оно вече када смо сатима разговарали код цркве. Знао сам!

 

Бојан Арбутина
11.04.2022.



Специфично је то мјесто Пребиловци. Динарски крш, херцеговачки камен, небеска врлет, звук зврчака, упекло сунце и дах Медитерана...

Ко би рекао да у том рају може да нешто крене наопако и да се све претвори у пакао... Чак и у прољеће 1941. године када је створена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска међу Пребиловчанима нико се томе није надао. Нико није био погана рода, нико није радио никоме нажао. Богато село које је имало преко 1.000 становника до Другог свјетског рата. Баш зато је упало у очи римокатоличким свјећеницима који су знали да не могу Пребиловчане да купе, да подмите, да их превјере... тако су и одлучили да Пребиловци морају нестати.

Био сам у Пребиловцима неколико пута и то и јесте био разлог да погледам премијеру на РТС. У филму Сање Драгићевић-Бабић могли смо синоћ да сазнамо сљедеће...

Само два дана након Илиндана направљен је покољ библијских размјера у коме је преко 80% Пребиловчана убијено и нестало. Убијани су у основној школи, кућама, њивама, бацани у јаму Шурманци одакле се нико жив није вратио... Јама дубине око 100м, а ширине пет метара. Мноштво жена и дјевојчица је силовано и то потпуно бестијално.

За 48 сати многе породице су обезглављене или пак нестале: Булути, Драгићевићи, Екмечићи, Шарићи, Надаждини и др. У том монструозном злочину учестовало је око 1.500 усташа и домобрана лојални поглавнику Анти Павелићу. Они су направили буквално прстен, јер је и био циљ да нико не смије преживјети.

Ту су насељени сиромашни Хрвати који су преименовали назив - Ново Село. Није то дуго потрајало, већ су се они вратили одакле су дошли, када су схватили да има преживјелих Пребиловчана и да би могли да се освете, иако међу њима то нико није ни помишљао. Врло брзо је ту дошла италијанска окупациона војска и запосјела то.

Још док је трајао рат, преживјели старији мушкарци (50-60 љета) су се женили удовицама из сусједних села и тако почели да оживљавају своје мјесто. Првог регрута Јову Ђурасовића су испратили у армију тек 1962. године.

У Окружном суду у Мостару је након рата осуђено само двадесетак зликоваца, а шесторица су добили смртне казне, остали временске од 3 до 20 година робије.

О муци која их је притискала Пребиловчани су морали ћутати деценијама. Свако ко је јавно проговарао о аветима НДХ и геноциду над Србима посјећивали би агенти УДБЕ (тајна полиција). Било је хапшења, мучења и застрашивања. Све је то рађено зарад идеала братства и једнства, темеља на којима је сазидана Брозова Југославија. Јаме у којима су биле кости жртава су забетониране. На споменику се вјешто скривала национална припадност жртава и убица.

Откопавање јама свуда у Херцеговини је покренуто тек у јесен 1990. године. Требало је проћи више од 45 година да би старци видјели кости своје дјеце. Наредне године дошао је и Патријарх Павле да их посјети и одржи опјело у новој крипти гдје су похрањене кости мученика.

Ратне трубе у Босни и Херцеговини су се поново огласиле у априлу 1992. године, када су хрватске и муслиманске паравојне формације удружено напале Србе и Југославенску Народну Армију. Пребиловци код Чапљине су били дубоко у хрватској територији. Почетком јуна мјесеца опет су опкољени и нису имали избора. Морали су се извући из обруча и отићи у беспуће.

Хрватске снаге под командом генерала Јанка Бобетка су током етничког чишћења ("Липањске зоре") упале у Пребиловце и одмах почели своје болесне работе. Све што су нашли су: опљачкали, уништавали, спаљивали... Да зло буде веће, они су минирали експлозивом велике разорне моћи крипту са костима мученика из Другог свјетског рата. А пар мјесеци касније су ту навлачили велике количине смећа и тако правили депонију. Хтјели су по сваку цијену да затиру трагове злодјела својих дједова али и да онемогуће поновни повратак Срба.

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ И МУЧИЛИШТА
ЗА СРБЕ У 20. СТОЛЕЋУ

ВЕЛИКИ
РАТ

Броумов * Јиндриховице * Омолуц * Куберг

Нежидер * Ашах на Дунаву * Перник

Шопроњек * Болдогасоњ * Арад * Велики Међер

Џумаја * Фердинандово * Варна * Добрич

Пловдив * Сливен * Јамбол * Добој * Маутхаузен

ДРУГИ
СВЕТСКИ

Даница * Стара Градишка * Госпић-Јадовно-Паг * Јасеновац

Крушћица * Раб * * Аушвиц * Нађкањижа * Керестинац

Јастребарско * Тења * Доња Градина * Бараке на Сави * Барч

Бањица * Дахау * Бејсфјорд * Плав * Карашок * Сајмиште

Сисак * Шарвар * Црвени крст * Ботн * Корген

1990-те

Керестинац * Лора * Челебићи * Велесајам * Дретељ * Силос

Зоил * Стролит * Горажде * Копар * Доб при Мирни * Јајце

Пакрачка Пољана * Дубровачка 30. * Велепромет * Орашје

Оџак * Брчко * 27. јули * Љубушки * Ликовац * Лапушник

Кукеш * Дол при Храстнику * Жута кућа * Виктор Бубањ

Храсница * Зеница * Ракитије * Рибарска колиба

Ипак, крајем прошлог миленијума прве србске породице се враћају у своје куће и обнављају имања. За њима наредних година долазе још неколико и тако је поново живот у Пребиловцима почео да васкрсава. Направљен је и велелепни православни храм Христовог Васкрсења који је фрескописан. Ту се већ годинама 6. августа одржавају парастоси и прослављање мученика Доњохерцеговачких.

У самом филму могли смо да чујемо и видимо свједочења житеља Пребиловаца, историчара, форензичара, владике... а нарација је допуњена из Историјског архива БиХ у Сарајеву.

Колико год неко мислио да су овакви филмови данас непотребни, јер тобоже нарушавају комшијске односе и удаљавају нас од "евроатланских интеграција", могу само да кажем да је среће да смо их снимали још пре 70 година. Свест међу Србима би била другачија, али и мала вероватноћа би била да би нам се деведесетих година поновили ужаси у таквом облику. Нама ти ткз. Европски путеви не значе ништа, ако их треба да заборавимо страдања наших предака, јер...

КО ИСТОРИЈУ ЗАБОРАВЉА
ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА!

 

Написа: Чуле
15.04.2022.



Веома емотивно и потресно 😐😥 није за свакога, али одличан документарац, добри саговорници.

Свака част Сањи Драгићевић Бабић на труду! Као што она рече, овде сваки камен, свака кућа има ожиљак и рану 😥😥😥

Нека је вечна памјат у царству небеском свим Пребиловачким мученицима,којих има 830.

 

Радомир Ракић
16.04.2022.







Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1,394  пута
Број гласова: 20


Tags:
SELO PREBILOVCI
DONJA HERCEGOVINA
OPSTINA CAPLJINA
DRAGICEVIC BABIC
DJURDJICA DRAGAS
NEZAVISNA DRZAVA HRVATSKA
KULTURA PAMCENJA
KRALJEVINA JUGOSLAVIJA
AVGUST 1941
USTASKI ZLOCINI
KAMEN IMA OZILJAK
JAMA GOLUBINKA


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Мучeници Придворaчкe jaмe конaчно ћe имaти достоjно спомeн-обиљeжje

Село Калати крвљу натопљени

Ода митрополиту Петру Дабробосанском

Промоција књиге Момчила Диклића "Светац" биће 8.6.2016. у Београду

Осам и по деценија Југославизма

У сећању: Светозар Ливада (1928-2022)

Обавјештајне службе Велике Британије и Америке спасиле Анту Павелића




Поделите ову вест, нека се чује истина...











Утисци о филму: Знате ли где су Гаравице
Објављено: 25.02.2024.     Има 80 прегледа и 0 гласова.

Плава гробница (Острово Паг) на Јадрану је страшнија од Крфа
Објављено: 15.08.2023.     Има 281 прегледа и 0 гласова.

Јасеновац – најтужнија српска реч
Објављено: 23.04.2021.     Има 1002 прегледа и 0 гласова.

Утисци са филма: Пребиловци – тамо и камен има ожиљак
Објављено: 05.04.2022.     Има 1395 прегледа и 20 гласова.



Skip Navigation Links