СРПСКИ НАРОД У ХРВАТСКОЈ РАСПАДОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ НАШАО СЕ У НОВОЈ УЛОЗИ И ДОБИО ЈЕ СТАТУС НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ. КАО ТАКАВ ДОБИО ЈЕ ПРАВО НА КОРИШТЕЊЕ СВОЈИХ НАЦИОНАЛНИХ СИМБОЛА КОЈИ CE, ИАКО СУ ДЕФИНИСАНИ, НЕ КОРИСТЕ У ПОТПУНОСТИ


Симболи једног народа и државе су, између осталог, њихови застава, грб и химна. На простору Балкана, односно бивше Југославије, где су се државе стварале и умирале као на покретној траци, имали смо у 20. веку више десетина различитих симбола и то ако кренемо од Аустро-угарскe монархијe и њенe унутрашњe поделe, затим Краљевине Србије, преко Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потоње Југославије, затим социјалистичке СФРЈ па све до држава насталих распадом ове последње почетком 90-их година прошлог века.

Модификације са симболима кренуле су већ 1918. године, завршетком Првог светског рата и стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тада се први пут у употребу ставља југословенска тробојка (плаво, бело, црвено), на двоглавог орла поред српског крста и оцила стављају се хрватски и словеначки грб, а химна којој темељ чини „Боже правде“ добија и стихове „Лијепе наше“, те „Напреј заставе“.

Социјалистича Југославија по овом питању није била ништа боља. Тробојку преузима од Краљевине, химну „Хеј Словени“ од Словака, а црвену звезду петокраку од комунистичке интернационале. Имала је Југославија и свој стилизован грб, баш као и све републике чији су грбови настали из споја традиционалног и новог доба. Тако је грб СР Србије задржао оцила, али му је избачен крст (у складу са новом идеологијом), док је хрватска шаховница неодољиво подсећала на ону из времена НДХ.

Међутим, почетком деведесетих година све се мења. Настају нове државе и признате и непризнате и оне које ће се с временом утопити у нове федерације и ентитете. Симболе сада већ бивше државе, баш као и само име, најдуже су задржали Срби. Они су државну заједницу са Црном Гором и даље звали Југославија, тробојка је и даље била плаво-бело-црвена, а химна „Хеј Словени“. Тек распадом ове заједнице држава Србија враћа своје старе и историјске симболе: нешто мало прерађен грб Краљевине Србије, заставу црвено-плаво-белу и измењену химну „Боже правде“ (без помињања краља).

ОД НАРОДА ДО МАЊИНЕ

Турбулентне деведесете довеле су до промена по овом питању и код Срба у Хрватској. Иако су били конститутиван народ у СР Хрватској Срби тада нису имали своје посебне националне симболе јер то није било у духу тог времена, а вероватно и тадашње српске комунистичке вође нису хтеле неког да увреде, док у грбу СР Хрватске није било ни једног хералдичког знака којим би се могло наслутити да су Срби овде конститутиван народ.

Након осамостаљења Хрватске, хрватски Сабор доноси одлуку и о државним симболима. За химну се узима „Лијепа наша“, застава је црвено-бело-плава, а грб је историјска шаховница којој је додана круна са пет регионалних грбова. У то време и Срби стварају своје симболе које ће користити у рату и именовати за симболе не-признате Републике Српске Крајине.

Завршетком рата и мирном реинтеграцијом Срби у Хрватској се налазе у новој улози. Од конститутивног народа постају национална мањина, а као такви добили су права и на кориштење својих националних симбола. У то време ствара се на истоку Хрватске Заједничко веће општина, институција утемељена на основу мировног Ердутског споразума.

Да се не би разликовали од осталих националних мањина, али и да би задржали свој историјски континуитет и идентитет на овим просторима, Срби посежу за стварањем својих националних симбола. Управо Заједничко веће општина, са тадашњим председником, Милошем Војновићем, још 14. новембра 1997. године, на основу свог Статута доноси одлуку о грбу, застави и химни.

„Међу првим корацима Заједничког већа општина јесте установљавање обележја са којима наступа српска етничка заједница као знаком свог националног и културног распознавања. На њих српски припадници имају право по основним међународним и хрватским конвенцијама, на начин који је прописан. Ради се пре свега о грбу, застави и свечаној песми. Они су регулисани посебном Одлуком коју, с обзиром на пионирске кораке српске заједнице у новим условима, објављујем у целини. Придржавање договорених правила је један од првих услова за опстанак српске етничке скупине и за њен углед као и углед обележја која су усвојена да би је представљала“, стоји између осталог у саопштењу из тог времена које је потписао Милош Војновић.

У тој одлуци поред општих одредби дају се и опис грба, заставе и химне српске националне заједнице. Управо ће такав опис ових симбола ући и у све Статуте Заједничког већа општина од те 1997. године до последњег усвојеног 2016. године.

Са друге стране, у Статуту Српског народног већа које је основано исте 1997. године, од националних симбола помињу се само застава и химна, док изглед грба још увек није усаглашен. Тако имамо ситуацију да се грб Срба у Хрватској користи тек у ретким приликама (налази се у појединим општинама на истоку), док се ретко ко може сетити како он уопште изгледа и да ли га заиста имамо.

- Познато ми је да је Скупштина Заједничког већа општина донела 1997. године одредбе о застави, грбу и химни српске заједнице у Хрватској, што је унето у Сатут ЗВО-а. Ако је исти прошао процедуру у регистрацији удружења при Трговачком суду онда нема разлога то право не користити у свечаним приликама и истицати их на објектима српске заједнице као и у нашим просторијама где се заједница окупља и ради. Када говоримо о грбу у хералдичким смислу он јесте модификован и врло је сличан грбу који користи СПЦ. Позната ми је и расправа о грбу српске заједнице у читавој Хрватској на једном састанку СНВ- а и других чланица које су биле заједнички чланови и оснивачи СНВ-а, када ставови око грба нису усаглашени, него је само усаглашена застава наше заједнице у РХ (црвено-плаво-бела) што су сви прихватили и химна "Боже правде" која се изводи углавном на скупштинским активностима странке, а некада и других наших институција, каже председник СДСС-а Станимировић.

Ако погледамо друге националне мањине увидећемо да оне без проблема као своје националне симболе заправо користе званичне симболе своје матичне државе. Код нас Срба је ствар нешто другачија јер у време одлучивања како ће нам изгледати симболи фактички и нисмо имали матичну државу, односно она је своју државност утопила у тада СР Југославију. Србија је тих година као саставни део ове државне заједнице имала своју заставу (коју и данас користи), али њен званични грб био је онај још из периода СФРЈ и из тог разлога мо-рало се прићи решавању изгледа грба српске заједнице у Хрватској.

ЗАКОНСКЕ ОДРЕДБЕ

Симболи једне националне мањине, па тако и српске, смеју се истицати или изводити у скалду са Уставним законом о правима националних мањина.

- Одредбом члана 14. став 1. Уставног закона о правима националних мањина прописани су слободна употреба знамења и симбола националних мањина и обележавање празника националних мањина. Надаље, одредбама става 2. истог члана прописано је да националне мањине, уз службену употребу знамења и симбола Републике Хрватске, могу истицати своје одговарајуће знамење и симболе, а када се изводи химна и/или свечана песма националне мањине, обавезно се пре ње изводи химна Републике Хрватске. Јединице локалне и подручне (регионалне) самоуправе дужне су статутом прописати службену употребу и начин кориштења заставе и симбола националних мањина, објаснили су нам у Министарству управе и додали: - Напомињемо да, у складу са чланом 37. става 1. Уставног закона, остваривање права и слобода националних мањина загарантованих Уставом, Уставним

законом и посебним законима надзиру тела државне управе у питањима из свог делокруга, док у складу ставу 3. истог члана Влада Републике Хрватске најмање једном годишње подноси Хрватском сабору извештај о провођењу Уставног закона и о потрошњи средстава која се у државном прорачуну осигуравају за потребе националних мањина у оквиру којег се извештава и о евентуалном непровођењу појединих одредаба Уставног закона о правима националних мањина.

Надаље, у члану 38. става 1. Уставног закона прописано је да Већа, односно представници националних мањина, у јединици самоуправе могу затражити од надлежног тела државне управе да проведе надзор над применом закона којима су уређена права и слободе националних мањина од стране тела јединица самоуправе у којима су основане и да предузму мере за законито поступање тих тела, а ставом 2. истог члана прописано је да Савет за националне мањине може затражити од Владе Републике Хрватске да проведе надзор над применом закона којима су уређена права и слободе националних мањина од стране тела државне управе и да предузму мере за законито поступање тих тела, истичу у овом министарству.

С обзиром да се наши национални симболи (за разлику од других националних мањина) разликују од симбола наше матичне државе, свако ко користи у слободној употреби званичну заставу и грб Републике Србије по закону биће кажњен и санкционисан. Ово се не односи само на употребу симбола Србије него и на употребу симбола и других држава, с тим што нико не треба мислити да ће исто бити третиран уколико истакне заставу Србије или нпр. заставу САД-а, Немачке или Русије.

Примера за то је прегршт, а овде ћемо навести само неколико. Наиме, у време одржавања светског првенства у фудбалу 2010. године у Јужној Африци, када су репрезентације Србије и Немачке биле у истој групи, по Вуковару се возио аутомобил који је имао истакнуту немачку заставу и ни један полицијски службеник га због тога није упозорио. У исто време, у оближњем месту, власник другог аутомобила истакао је малу српску заставицу због које је врло брзо био санкционисан и прекршајно кажњен.

Исто тако, пре десетак година, на једној локалној фудбалској утакмици у околини Винковаца где су се састала два фудбалска клуба, један из већински српског, а други из већински мађарског места, навијачи мађарског клуба дошли су са својом мађарском заставом. На поменутој утакмици била су и два полицијска службеника која нису упозорила навијаче тог клуба нити им напоменули да поред мађарске морају да истакну и хрватску заставу.

Једна од апсурднијих ситуација била је такође у Вуковару пре неколико година, у време одржавање европског првенства за младе кошаркашице, на којем је учествовала и репрезентација Србије. Навијачи српске репрезентације који су били и најбројнији, на путу до дворане смели су носити само заставу српске националне мањине уз хрватску заставу, а у дворани ту заставу српске националне мањине морали су склонити и имали су право истакнути само заставу Републике Србије.

Све ово разлог је различитог тумачења закона у датим околностима, међутим, упркос, различитим аршинима и тумачењима закона, једно је јасно, истицање симбола других држава дозвољено је уз посебно одобрење.

- У члану 26. Закона о прекршајима против јавног реда и мира прописано је да ће се за прекршај казнити новчаном казном ко истакне заставе стране државе без општег позива друштвено-политичке организације или без одобрења органа управе надлежног за унутрашње послове. Из наведеног прописа произлази да је, за истицање стране заставе на територији Републике Хрватске, потребно исходити одобрење тела управе надлежног за унутрашње послове, а да се истицањем стране заставе без одобрења наведеног тела остварују обележја раније наведеног прекршаја, кажу у Министарству унутрашњих послова.

СИМБОЛИ СПЦ

Српска национална заједница у Хрватској своје националне симболе без икаквих ограничења сме истицати и на верским објектима, односно православним храмовима. Ни по овом питању нисмо јединствени јер се истицање српске тробојке са крстом и оцилима чешће може видети нпр. у Епархији далматинској него у неким другим епархијама Српске православне цркве које се налазе на територији Републике Хрватске.

- У члану 3. и 4. Устава СПЦ наводе се званична обележја наше помесне Цркве, а то су грб и застава, те службени језик и писмо. Застава Српске православне цркве је тробојка: црвено-плаво-бело, са златним крстом и оцилима. Ми у манастиру истичемо заставу наше цркве, по Уставу СПЦ и по Уставу РХ о правима мањинских заједница за све веће празнике и свечаности које се дешавају у оквирима манастирских свечаности, истакао је игуман манастира Оћестово Херувим (Ђермановић).

Симболи једног народа су од изузетног значаја са очување његовог идентитета, али и културног и историјског континуитета на одређеном простору. Од Војне Крајине преко Аустроугарске монархије до данашњих дана, Срби су тежили за остварењем својих националних права. Као резултат тога добијали смо различите привилегије, гаранције и уставом загарантована права која смо потврђивали на саборима и скупштинама.

Управо су ти српски симболи (који су се мењали у различитим периодима) баш као и српски језик и писмо, били забрањивани и потискивани, поготово током 20. века. Данас се они употребљавају и користе углавном протоколарно, тек у ретким срединама стоје свакодневно истакнути.
 

Срђан Секулић
Извор бр. 161.
15.2.2017.