Прво и једино „Српско културно-уметничко друштво“ у Книну, регистовано пре нешто мање од годину дана, још увек чека на свој први корак, градске просторије намењене за окупљање деце и функционисање друштва. Иако у самом граду не постоји ни једно друго регистровано друштво припадника српске националне мањине, чини се да је и сам покушај настанка једног таквог тема за коју нико нема ни “простора ни времена“.

У недостатку културних дешавања, везаних искључиво за заједницу мањине којој припадају, те са наглашеном потребом да културну баштину, традицију и обичаје свога народа покушају промовисати или бар сачувати од заборава, неколико Книњана навело је на идеју о оснивања српског КУД-а.

Сматрајући да љубављу према деци, заједничком раду са њима, али и окупљањем чланова који својим идејама, знањем и креативним радом могу помоћи напредовању друштва, уједно могу обогатити културни живот читаве заједнице, покушали су створити нешто са циљем да сачувају своје, искључујући намеру вређања туђег.

У нормалном свету, без обзира на околности, где је различитост призната и дозвољена, формирање једног таквог друштва далеко је од било каквог вида провокације, а сврха постојања далеко изнад примитивног стајалишта вредног сваке осуде. Ипак, како се у Книну, и поред званичних цифара о бројности припадника српске националне мањине, раде ствари које постојање истих занемарују, потцењују и на неки начин игноришу, нимало не чуди чињеница како за потребе иницијатора жељних другачијег становишта нико нема ни “вида ни слуха“.

Свесни ситуације да у таквој средини идеја оснивања СКУД-а неће бити дочекана са претераним одобравањем, али без бојазни да ће својим иступом нарушити толико наглашаване и формално постојане „добросуседске“односе, одлучно су се упустили у коштац борбе за права која им припадају.

- Нас шест чланова, људи који се јако добро познају и приватно друже, решили смо да неке ствари везене за нашу заједницу, једноставно покушамо померити са мртве тачке. У Книну данас има око 300 деце која се, похађајући српски језик или веронауку, једноставно декларишу као Срби. У неколико наврата разговарали смо како је поражавајућа чињеница то што немамо ни једно културно-уметничко друштво, никакву секцију или било шта слично што би на неки начин окупљало ту децу и пружило им могућност да се друже, заједно стварају нешто чиме би се сви ми поносили. Наш крај је богат и културом и историјом везаном за српски народ на простору Далмације, али ако нико то не настави да негује, долазеће генерације неће знати, а ове садашње временом ће заборавити. Пре рата, на овим просторима постојало је неколико таквих друштава, сваки крај обиловао је мноштвом обичаја, народних игара, песама, народних ношњи које су га на најбољи начин представљале.

Мало ко у то време није чуо за КУД  „Душко Дамјановић“ или „Голубић“, чији су чланови ширили дух културе и традиције далматинског краја много даље од граница тадашње државе. Голубићко и врличко коло данас се играју у Београду захваљујући КУД-у „Крајина“ , а наша деца која ту живе немају прилику да исте кораке науче. Све то навело нас је на идеју да се организујемо и региструјемо наше, прво „Српско културно-уметничко друштво Книн“ на овим просторима после рата. Регистрацију смо обавили у уреду државне управе у Шибенику, подневши захтев за упис у Регистар удружења РХ, пре скоро годину дана, а након примања решења о одобравању дали се и у потрагу за слободним простором у граду које би одговарало нашим потребама, објашњава потпредседник КУД-а Никола Зеленовић

  Као су материјална средства новоформираног Друштва била ограничена, што је разумљиво узевши у обзир да се ради о самим почецима, чланови друштва сматрали су како је најприхватљивија и најразумнија опција потом јавити се на расписани конкурс за доделу слободног простора удружењима и друштвима на подручју Книна. Након јавног објављивања конкурса на званичним сајтовима и огласима града, средином октобра прошле године, уредно су приложили свој захтев, молбу, уз сву тражену документацију и решење о регистрацији Друштва. Како се неопходна папирологија предаје у писаном облику, у тада датом обавештењу стоји како ће „сви подносиоци захтева, у одређеном року, о договору бити писмено обавештени“. Сви који на располагање добију простор у закуп по одређеним ценама плаћања, који је стављен под посебан режим управљања, због чињенице да се ради о активностима које су од интереса за Град Книн, тај одговор могли су очекивати одмах са почетком текуће године, тј. одмах након новогодишњих празника. Од датума подношења захтева до данас прошло је пуних пет месеци, а одговор од стране надлежних у међувремену није стигао.

- У обавештењу којим смо се тада водили, стоји да се наведе адреса на коју ћемо бити обавештени о исходу конкурса, што смо ми и урадили стављајући привремену адресу из регистра. Но, до данас, никакав званичан одговор, па чак ни одбијеницу нисмо добили. У почетку нем је речено да приоритет имају мала удружења, а затим су на реду друштва. Поуздано знамо да су бар три хрватска друштва свој простор одавно добила и да у њима обављају своје активности, док за нас то није случај. Све што смо добили јесу пуста обећања да ће се то у догледно време решити. У пар наврата одлазили смо и до градских просторија, тражећи некога ко ће нам поуздано рећи где је проблем и који је то временски интервал који је потребан да сачекамо како би знали на чему смо, но нико нам то није могао појаснити. Теорија да се ради на решавању истог, да су у току преговори са осталим друштвима која већ имају своје термине, како би се лакше ускладили, лагано је престала да „пије воду“, и ставила нас у недоумицу шта даље направити и коме се обратити, каже Никола

У протеклом периоду, не желећи да цела идеја остане тек мртво слово на папиру, чланови друштва радили су са децом у постојећим ограниченим могућностима.  Надлежни свештеник црквене општине у Книну отворио им је врата простора у којем су се спремали за приредбу поводом Светог Саве. Недовољно велик простор да окупи сву децу искористили су за увежбавање песама и рецитала не отворивши опцију за нешто више од тога. Неизненађујућа чињеница да су деца итекако заинтересована за  наставак дружења и напредовања у стицању нових знања, потакла их је да шире своје активности, али је на жалост и даље све остало само на томе. Најгоре од свега је, како каже Никола, што ни сами немају одговор ни деци ни родитељима, када ће и како наставити са оним о чему су им са пуно амбиција причали.

- Велика ствар је што су деца препознала наше намере, и што су нас њихови родитељи са одушевљењем у томе подржали, али смо дошли у ситуацију да изгледа како их све заједно обмањујемо. Већини је несхватљива чињеница како не можемо осигурати неколико слободних  квадрата простора за све те активности које смо им предложили, а ми једноставно више ни сами не знамо шта им на то одговорити. У међувремену јављали су се наши људи из иностранства који су вољни да помогну идеју коју смо створили. Њихова финансијска помоћ свакако би нам пуно значила, али нисмо у могућности то прихватити док им не покажемо некакав резултат. Нико од нас не жели да нам се сутра приговори на било који начин, мислећи да било ко у свему овоме види неку своју корист. Ту опцију смо зато искључили, не због поноса већ због жеље да останемо чисти пред свима. Сви који нам се желе на том путу придружити увек су добродошли, свако учешће је драгоцено, а нас и даље мотивише само љубав према овом крају, томе што јесмо, према ономе што имамо и према овој деци којој смо дужни нешто понудити, додаје на крају Никола, надајући се да ће они који имају утицаја у овом граду, коначно чути глас разума.

А све његове твдрње остали чланови једносласно подржавају, одлучни у намери да не стану на зацртаном путу. И све им, кажу, не би било тешко прихватњиво да у Книну заиста нема слободног простора, и да им се не може изаћи у сусрет на било који начин. Они не нападају никога, не иду „ђоном“ тамо где не допире цивилизован начин комуникације, и спремни су чекати још неко време, у оквирима дозвољеног, чврсто верујући да права која им припадају није дозвољено да изостају.

Васка Радуловић
Извор бр. 113
18.3.2015.