Небројено пута до сада, обилазећи села по Далмацији, у разговору са људима које ни рат, ни даљина, ни избеглиштво нису успели одвојити од њихових огњишта, оног комадића неба и камена, и „ћошка“где су како кажу, једино своји на своме, могли смо чути и сазнати толико тога, колико ишчитавајући и најширу литературу никада не бисмо могли. Жива реч, сведочења, детаљи који најближе и најјасније осликавају сваки део одавно заборављеног живота, вредност су и повластица које, на жалост, олако пропуштамо и занемарујемо. Свака срушена и у рату запаљена кућа, трагедија су за заједницу колико и за појединца, и са том чињеницом се готово свакодневно можемо сусрести.

Тешко је, у очима оних који памте најраније године и услове њиховог на-станка, сваки пут видети и осетити нескривену тугу и жал због онога што гледају данас, помирујуће схватање да никада неће и не може бити исто као раније. Баш због свега тога горе наведеног, сваком ко има и мало слуха за те уздахе што више јецајима сличе, немогуће је остати имун на слике за које речи не требају, али и на речи које ни једна слика веродостојније испратити не може.

РАСАДНИК КЊИЖЕВНИКА, ДОКТОРА, ПРОФЕСОРА...

И ту се враћамо на сам почетак, заједништво и живот изграђен голим рукама за добробит свих који обитаваше у истим срединама, школе које обележише живот генерацијама, оне мале сеоске зграде које су у најскромнијим условима изродиле бројне књижевнике, докторе, професоре или тек само вредне и квалитетне људе које су путеви годинама одвели ко зна где. И опет, да није живих сведока који и данас несебично преносе успомене из тога периода, можда не би било ни ових редака, као што нема ни оних које слика стварности у селима не погађа ни често ни много, и мале су шансе да би се о судбини школских објеката више ико озбиљније бринуо.

Бака Мара, једна од оних жена које често знају поставити питања; зашто нико не тражи обнову порушених школа, зашто је људима у селу данас свеједно што те рушевине више ничему не служе, може ли се направити нешто, да бар у местима где има људи неко преузме иницијативу и остатке тих зидина искористи за опште, сеоско добро?

- Свако село, ма сваки засеок, некада је имао школу бар до четвртог разреда основне. Сами смо ми те темеље зидали, голим рукама подизали у време кризе и неимаштине какву ви данас, децо, не можете ни замислити. Све се радило у кулуку, плате нико није имао, осим можда понеког главног мајстора којем би се платило када се сакупи нешто новца. Камен се копао и довлачио са различитих страна, мушкарци би правили импровизована носила и ручно га доносили, воду жене вукле са бунара, креч сами правили и гасили. То је, четрдесетих година био напредак, до тада би учитељи децу учили по кућама које су имале какву већу просторију. Какви-такви, били смо сложни, договор је градио оно што нам је свима требало, смењивали смо се у пословима по потреби, како је ко могао. На исти начин радило се у свим селима, тамо где су села била површински већа, било је и више школа, али и више дечице. Једна или две просторије са клупама, пећ на дрва и дрвено рачунало направљено од сувих, округлих храстових “бабушки“, било је све што је нашој деци тада требало. Свако од нас ту је узидао делић свога живота, било радећи или учећи, свеједно. Данас, након рата у којем су готово све школе по селима запаљене или срушене, срце ме заболи гледајући те рушевине које као духови из прошлости стварају немир, оживљавају сећања и дирају старе ране. Тешко ми је, колико због чињенице да су им наше школе колико и куће сметале, толико и због тога што више никога за тим није брига, што нико ни једну не покушава обновити, што је све тако препуштено и заборављено, каже ми по ко зна који пут бака Мара, са својим, на ту тему, претешким уздахом.

Иако већ ушла у осму деценију живота, њена размишљања још увек воде ка конструктивним и оптимистичним идејама пред којима би се много млађи, добрано могли замислити.

- Свесна сам ја да то више није што је било, да деце у појединим селима нема, док их је у већини врло лако избројати, да некада највећа села у овом делу Далмације као што су: Плавно, Полача, Голубић, данас немају ни приближно становника колико су некада имала ђака, али не треба због тога од свега дигнути руке. Зашто нико не тражи од државе да се те порушене школе обнове, па нека служе селу у неке друге сврхе? Зар не би било лепше него овако, а у крајњем случају нису се саме ни урушиле? - пита и констатује истовремено бака Мара, огорчена због немара и људи и власти. Субјективна можда, али и неоспорно реална.

НЕВОЉА ЈЕ УВЕК БИЛО, АЛИ ШКОЛЕ СУ ОСТАЈАЛЕ

И, заиста, у свим тим селима, не само поменутим, непорушених и незапаљених школа мање је него прстију једне руке. Изузев две на простору општине Бискупија, на које су средствима општине стављени прозори и врата уз ситне радове, ни једна више није у функцији, а временске прилике протеклих година само су довршиле процес уништавања.

Не задирући пуно у намере оних који бираше мете, осврћући се само и искључиво на сазнања, историју и чињенице, многи би се кроз овакве теме требали сетити једног Никодима Милаша, Стефана Кнежевића, Доситеја Обрадовића, Симе Матавуља и многих других који столећима уназад кроз Далмацију, и исте те школе, учише и подучаваше народ писмености, истичући знање као приоритет овоземаљских вредности.

- Данас су сви скочили против ћирилице, манипулација масом је најјаче оружје у временима мржње и нетолеранције. Ми смо учили и ћирилицу и латиницу, писали подједнако на једном и другом писму, али то данас многи оспоравају, претварају лаж у истину. Сећам се периода када су се деци оних послератних година куповале књиге у граду, онда би у књижари питали из којег смо села, и по томе знали да ли да нам дају уџбенике на ћирилици или латиници, дакле, било је подела. Невоље су народ овде пратиле и тада као и данас, али су школе остајале, народ је и порушено увек изнова градио. Данас су сви дигли руке, прво ми сами од себе, па онда од свега онога што смо имали. Не учи се више да ценимо наслеђе како би оставили залог, већ се тежи ка површности и вредностима које су деци више на штету него на корист, каже мудро Никола, који у својим позним осамдесетим још има много тога приповедати.

Већина Мариних и Николиних вршњака мисли исто, тешко је свакодневно гледати само рушевине, остатке онога у корист чега су се њихове генерације годинама одрицале чак и минимализма у којем су одрастале. Болно је старити са чињеницом да школе нестају, села се гасе, народ изумире и да су се многи са тиме одавно помирили.

Сузе у очима, често подрхтавање у гласу и дубоки уздаси док се осврћу на живот који су протекле године избрисале, не могу се препричати ни на папир пренети. А одговор, зашто више нико не мари што у околини Книна нема ни једне обновљене школе у српским селима, дома културе, или сличне установе, тешко је, или није, дати.

Недостатак воље, жеље, политичке амбиције или чега год, лако се може оправдати недостатком људи, јер не рачунајући и оно мало што их има, сасвим је свеједно шта ће бити сутра, све након тога ионако нам је „превише“.

Васка Радуловић
Извор бр. 118
27.5.2015.