Тек ми је седамнаест година. Неки би можда рекли и већ.
Део свог живота провела сам у незнању о важности срца Србије. Оно би за мене још увек било непознаница да професорка историје, увек строга и поносна на своје корене, није пред нас ставила карту Србије и показала Косово и Метохију. Започела је причу.
Шта је човек без душе? Шта је птица без свога крила? Постоји ли народ без своје историје и језика?
Славна прошлост српског народа лежи тамо, на Косову и Метохији, где су многи јунаци, жељни слободе, дали живот за свој род. Не можемо ли их поредити са Христом који је своју крв пролио за све људе? Ноћ уочи велике битке.
Успевам себе ставити на места свих пристутних на вечери окупљених око скронмог стола. У очима великог кнеза видим одлучност, не сумњу. Сваки Милошев гест попраћен је великом сигурношћу. Осећам да ће браћа Југовићи сложно ступати у заједничку борбу за своје претке и потомство. Мало даље видим усамљену кнегињу на чијим уснама само речи молитве стоје. Речи молитве и наде. Мајка и жена која ће, када изађе сунце, изгубити све.
Година је хиљаду триста осамдесет девета. Јутро је. Још увек мирно Косово испресецано Ситницом и Ибром, ишчекује звуке који ће нарушити и заувек променити дотадашњи мир. Верна и без страха, далеко бројно слабија Лазарева војска стаје одважно и чврсто пред турску силу. Њихова одлучност за тренутак збуњује и одузима дах непријатељу.
Милош Обилић, симбол наше отаџбине, наш вођа у свакој борби, силовито улази међу турску војску доказујући да су сложност и вера веће од сваке силе. А сила је била непрегледна. Душмани су се бескрајно трудили да униште Косово. Добро су они знали да његовом пропашћу престаје да куца срце српско. Могли су нам узети границе, али љубав и веру никада.
Данас, након свега што је Косово и Метохија поднело, поново треба да се боримо за наше највеће богатство.
Има ли у нама храбрости да сачувамо срце наше отаџбине?
Јелена Ковачевић
Извор бр. 76
18.9.2013.