Седела сам једног августовског јутра на пребиловачкој узвишици. Нема речи на које се може наслонити та тишина и поглед у нестварну светлост која трепери. Седела сам на горњем степенику некадашњег школског дворишта, могле су се разабрати капи росе на свакој влати траве. Не дишем.

Мој пријатељ Милан Шиљеговић, искорачао је косином дворишта, поред гомиле камења што је некад чинило зидове, као урамљен и уроњен у неки час, живи, а далеки, не помера се.  У овом дворишту нема стопе земље на којој не лежи нечије мртво тело. Одједном разумем да је сваки корак скрнављење; због тога немо седим на подзиди. Не говоримо ништа, не довикујемо се, Милан ће доцније изрећи то исто о чему сам мислила, и још, одједном више нисам могао да коракнем.

Подсетићу, Пребиловци су оно страдaлно место у Европи, у коме је од око хиљаду становника уморено више од осамсто душа за само двадесетак дана августа. Над усташким злочинима, историја бележи, згражавала се и италијанска војна власт.

Јаме и каме. Запечаћене архиве, забрављена истина, забетонирани сведоци. Седим, и данас и премећем те приче, те слике, гризем саму себе-како причати о томе, како прићи теми? Знате ли ви, браћо и другови, сестре и другарице, како је тешко стварати? Каква људска и предачка одговорност је причати те приче? После оног гласа Трифка Екмечића: Ево наше ђеце, наше, педесет година у јами, ево рођаче, прими их, који је дочекао кости страдалих из шурматовачке јаме у белој кошуљи, и испустио душу, како се бавити уметнички тим темама? Кад су наши преци-мученици као светлост почели да исијавају, и тешка мука ћутања што је нагризала савест оних који су живели, кад су се почела низати имена страдалих, било је јасно да и мртви и живи траже спокој, и да је на нас ред да чувамо успомене.

Кад су нас као децу водили у црквено двориште, некако немушто су нам показивали и истиха кратко упозоравали на један травнати део: немојте тамо, газити, ни случајно,  тамо су гробови. И та прича о девојкама које су у дан ослобођења града партизани изввлачили из кућа и убијали где су стизали; лебди ту у потиљку, чека да оживи не само као документ, већ и као уметничко казивање; као део страдања. Али како, како прићи томе?

Потом, стари кум Ристо, отац мог кршетног кума о коме су у по гласа говорили, он зна ко га је мучио, зна ко је убијао, те 1941. у логору ту у касарни; али неће да каже.  Неће, има четири сина, не жели освету. Шапуће се да су живи, ту међу нама, ти мучитељи.

Затим, у невесињском гробљу, стојимо деца, муж и ја; читам наглас преко стотину имена чије су кости скупљене у заједничку гробницу; читам у свечаној пролећној светлости. Нико се не помера. И то траје. Као да смо упали у неки безвременски процеп. Ту је i наш предак. Ветар расејава мој глас. Ископани и опојани много година после Другог рата. Изговарам разговетно, са паузама њихова имена, оживљавам их, извлачим на светлост. Можда их, после опела, по први пут данас све именујемо.

Нижем ове слике, којих је много, којих је превише. Све су то велике теме за уметност.

Но, оно питање, како и из ког угла прићи, како поетички одабрати позицију, одабрати епски или интимни  наратив (и како га ускладити), у ком лицу приповедати, укратко: на који начин приказати страдања,  а не изневерити ни уметност ни претке, на плећима је и тишти. Све су то свештене и заветне ствари.

Рвати се са темом Јасеновца, за људе који су учествовали у послу око филма, и за нас који смо гледали филм, послање је и мука. Друштвене мреже су гореле и још ће дуго. И сама сам се дописивала до зоре са пријатељима. Много је мишљења, емоција, критика, много гласова.

Поносан сам што је филм снимљен;  цео дан сам ћутала; не могу обући ништа сем црнине данас; стискам један мали дрвени крстић у руци; ето, тако пишу неки пријатељи. Неки други људи, пак, верују да је нож хладног критичког ума једини начин приласка делу, заборављајући да је и у том случају лични импулс основа вредновања.

Свако уметничко дело изложено је јавности. Радите најбоље што умете да створите нешто, и потом износите пред друге-изгледа лако и једноставно, али није. Мнозина се,  у случају  Даре из Јасеновца,  претвара у строге критичаре,  из чега проистиче са једне стране да би ето, они сигурно то све боље решили; а са друге да се тим темама уколико се не могу изнети врхунски, не треба бавити. У том смислу према тим оцењивачима, требало би чекати још седамдесет година да „сазру услови“ и да се сними филм који би био по вољи свих. Дело не мора увек свима да се свиђа, али свакао дело се сагледава из различитих перпектива; у односу је са стварношћу, друштвом, политиком  и историјом.

Не бих се овде много освртала, а и немогуће је, на мноштво коментара претоврених у утркивиња шта фали филму, или ко је већи европејац или патриота, навела бих само неколико примедаба, међу којима предњачи теза: све општа места, све већ знамо. Добро, али то „све већ знамо“ сложено је први пут, једно уз друго, и први пут на, неки начин, озваничено и  обзнањено. Гласно речено. Документарно се на филмском платну стопило са уметничким.  Јасно, све је могло другачије, али тешко је одабрати начин, тешко је изнети причу; увек се чини залутаћеш, кад су овакве ствари у питању. Стога сам писала о Пребиловцима, о старом куму, девојачким гробовима у порти…

Чекала сам, после приказивања филма,  да се сталоже мисли. И сад је јасно: "Дара" је изазвала потрес. И то је знак да је велика прича. Све је подложно анализи, и може се све рашчланити и сецирати. То остављам другима, и мислим, да је ово филм који ће живети. Те дивне глумице одрасле на причама о Јасеновцу, кроз чије очи и уши страдални виде и чују; та девојчица Биљана као да је рођена да изнесе ову улогу, начин на који  су биле у том филму обећава да није све пропало, кад пропало све је.

Човек није савршен, и његова дела такође болују од многих недостатака. Један пријатељ написао је, ноћас је плакало нас милион преко Дрине, после су писали и из Црне Горе, и из Канаде…Било је то два сата катарзе расељених којекуде. Опело за све несмирене душе.  За оне који су чекали да се, нека давна, тешка неправда, исправи и кроз филм.

За оне који су филм сецирали од првог кадра и хистерично писали објаве по мрежама, очигледно, није ни био.

Што се мене тиче, као права жена из народа, проветрила сам и распремила кућу, обукла се пристојно, и у осам заћутала. Ту, поред мене, били су и моја баба Цвијета и ђед Душан. Осећала сам то по тежини уздаха који су се чули, кроз моје грло.

Аутор: Весна Капор
22.02.2021.