Скроман човек је богат човек. Можда би се тако, овом најједноставнијом тезом, могла описати целокупна ситуација породице Бјелановић из Кистања. Седмерочлана повратничка породица, која свакодневно обитава у четрдесетак квадрата простора, уз помоћ добрих људи створила је себи основне животне услове, а немерљиво богатство виде у четворо својих малишана који тај скромни простор безусловно испуњавају љубављу, радошћу и непроцењивим осмехом.

Повратак српског становништва у Хрватску или још прецизније у Далмацију и Лику, већ годинама у назад није међу актуелним темама. Фаза мировања настављена је негативним трендом, одласком младих људи у потрагу за светлијом будућношћу, одустајањем од повратка, али и све израженијим растом морталитета у односу на наталитет. Бреме новонасталог времена, недостатак могућности за запошљавањем, па макар и оним привременим, тешки животни услови и суочавање са „остацима“ при повратку, довољно су велика препрека и непримамљив изазов за већину оних које би размишљања, за тренутке, ка томе одвела.

Ипак, да у сваком правилу, па и оном неписаном, постоје изузетци, сведоче људи који својим примером пркосе неод-лучности и свеопштем ставу како за живот који тече треба чекати нека боља времена. Породица Бјелановић из Кистања најбољи су показатељи суочавања са животним изазовима и њиховим савладавањем у оквирима родног краја. У истоимени засеок, једне од српских општина, Неђо Бјелановић се са супругом вратио пре 12 година. Дане проведене у избеглиштву и лутањима које је оно са собом носило, одлу-чно је заменио доласком у пусто село и порушену породичну кућу. Већ при првој одлуци знао је да неће бити лако, али чак ни чињеница да живот мора градити из почетка, поседујући само темеље онога што је некада имао, није га поколебала у тој намери. Уз помоћ неколицине људи који су препознали његове жеље, створио је основне услове за останак, саградио кров над главом, а све остало време је спонтано са собом доносило.

- Након сто смо отишли одавде био сам у Црној Гори са братом и родитељима. Ту сам упознао и садашњу супругу и одлучио засновати своју породицу. Није било много избора, или остати у заједници у тако оскудним условима, или да се неко од нас врати овамо, обнови кућу и крене све из почетка. Ту смо некако превагнули, и одлучили да нас двоје будемо ти који ће се носити са свим изазовима који нас чекају овамо, сматрајући да је тај корак најприхватљивији за све. Не треба ни да објашњавам какву смо ситуацију овде затекли те 2003. године.

Пусто село, неколико углавном старијих људи и порушена кућа био је све што смо имали.  Моја жена није из ових крајева и њој је све оно што је затекла теже пало него мени, али ни једно од нас то није обесхрабрило. Прво смо саградили свој „кров над главом“ и од тог тренутка имамо наш дом. У међувремену родило се прво дете, друго, а онда смо схватили да тај благослов што смо постали родитељи представља наше највеће богатсво, каже поносно Неђо, стидљиво али са задовољством које му се очитава на лицу.

Неђо и његова супруга Милена данас имају четворо деце. Осмогодишњи Александар, седмогодишња Сара и четворогодишња Јована, пре шест месеци добили су и најмлађег члана, брата Илију. Обоје родитеља су незапослени, иако, како кажу, свакодневно имају пуне руке посла. Док Милена брине о домаћинству и деци, Неђо ради у пољу и око стоке, која им је, не рачунајући дечије додатке, уједно и највећи извор прихода. Уз Неђиног млађег брата, који се накнадно вратио и остао са њима, ова седмочлана породица данас живи у четрдесетак квадрата животног простора. Ништа им кажу, не недостаје, а само својим радом и захваљујући људима који су им самоиницијативно понудили помоћ, настоје да својим малишанима обезбеде најосновније услове, како им се одрастање не би много разликовало од њихових вршњака. Одвојене собе за дечаке и девојчице, те школовање какво заслужују, нису недости-жан луксуз који им желе пружити.

- Уз неколико привремених послова које сам радио, није се створила могућност за трајним запослењем, али то није разлог да се човек обесхрабри и одустане. Ми смо се зато одлучили за набавку стоке, и данас имамо неколико грла оваца, козе, краве,  живину, која нашој породици пружа егзистенцију. Посао који захтева целодневни ангажман, али ако се ради са љубављу и са жељом да својој породици пружите оно што им је потребно, онда ништа није толико тешко. У три наврата до сада обишли су нас из организације “Срби за Србе“ те уз помоћ наших људи из Канаде донирали нам део грађевинског материјала који ћемо искори-стити за завршетак куће. Нисмо никог мо-лили за помоћ, али је свакако добродошла и тим смо људима бескрајно захвални. Када девојчице добију своју собу, а дечаци своју, те радни простор где ће учити и испуњавати своје школске обавезе, бићемо задовољни, јер то је оно што им је у овој фази одрастања најпотребније, додаје Неђо

СРЕЋА КОЈА СЕ НЕ МОЖЕ КУПИТИ

Милена је мајка и домаћица, пример посвећености и преданости породици. Одгајање деце у скромним условима велика је обавеза, али и немерљиво задовољство када свакодневно уживате у њиховим осмесима. Како сама истиче, они се најбоље брину једни о другима, а њој је најважније да су живи и здрави, весели и живахни попут друге деце. Материјалне ствари које повремено недостају не могу се упоредити са здравим начином живота и вредностима којима их свакодневно уче.

- Наша деца немају могућност да одрастају у окружењу својих вршњака, јер осим нас овде нема млађих људи са децом, али зато имају једни друге. Када нису у школи, играју се међусобно, чувају најмлађег брата, помажу онолико колико им ми дозволимо. Од њих се не очекује много, али морају бити лепо васпитани, имати основну културу понашања где год се налазили, морају поштовати старије и научити понешто о животу на селу, то су неке основне вредности које се уче док су још мали. И Ацо и Сара су врло зрели за своје године, добри су ђаци, старији су па се од њих више и очекује.

Уз највећу жељу да буду живи и здрави, волела бих да израсту у добре и поштене људе, и више од тога ми не треба, каже кроз осмех Милена док у крилу држи шестомесечног Илију. А свака њена реч је на месту и све што је рекла није део познате приче већ искључиво њихов начин живота. Осмеси и радост ове деце испуњују читав крај, па за тренутке немате осећај и да су једини у селу. Сваки секунд времена који им се посвети обогате такмичењем ко ће вас научити више, коју животињу ће вам пре приближити и радошћу показивања сваког делића света виђеног њиховим најиискренијим очима.

Они можда, по неким наметнутим и неважним параметрима немају много, али имају све и више од тога. Имају здраво детињство испуњено правим вредностима, имају родитеље који су редак, али драгоцен пример, и имају скромност мимо свих граница. Богатство породице, заједничке среће када се на крају дана окупе за заједничким столом, које је речима тешко описати и које се никаквим новцем још увек не могу купити.     

Васка Радуловић
Извор бр. 111
18.2.2015