Више стотина козарачке дјеце умрле при транспорту из дјечјих логора до Загреба или пак у загребачким прихватилиштима, као и у обитељима које су их удомиле, сахрањено је на загребачком мирогојском гробљу, на тзв. Парцели 142.
Мемљиво и ледено, тмурно фебруарско јутро у највећем „граду мртвих“ у Републици Хрватској. Кораци истовремено рески и тупи одзванјају кроз гробну тишину, нигдје човјека. Завјеса од досадне и монотоне кише спустила се на загребачко гробље Мирогој, заклања и замућује поглед. Живе су једино кишне капи, које се спајају и слијевају једна у другу и претварају у малене поточиће и затим у праву малу бујицу. Слијевају се низ надгробне споменике, хиљаде и хиљаде њих роморе и клокоћу у пролазима, отјечу у правцу удолине и оближње шуме.
У сљубљеној и сада већ повеликој ријеци утапају се сузе: оне кишне и оне праве. Живе су и мисли док поглед пребире по надгробним споменицима од којих сваки крије једну или више животних прича и судбина, бројне умрле и давно угасле љубави. Тко су ти људи, памти ли их данас нетко или су нестали у бестрагу и забораву времена?
СПОМЕН И ОПОМЕН НА МРАЧНО ДОБА
Нижу се имена, презимена и датуми. Нижу се скромна и она монументална посљедња почивалишта, но у смрти су једнаки сви. Неких одавно нема међу нама и споменици су им отужни и нагрижени зубом времена, неки су и данас брижно његовани. Обитељ Хећимовић, обитељи Јуричић и Бахтијаревић, обитељ Јожинец, ту су и Папићи, обитељ Бенци… и ето нас, долазимо до – с три стране живом оградом омеђене „Парцеле 142“. Свијеће и цвијеће, разбацане дјечје играчке и мали децентни споменик.
Исто тако мала у камену уклесана надгробна плоча: „Овдје је сахрањено неколико стотина дјеце с Козаре“. На само неколико квадратних метара смјештено је посљедње заједничко почивалиште неколико стотина невиних дјевојчица и дјечараца. Готово тисућу недужних малих живота. Прича сеже у не тако далеку прошлост, у доба мрачније од мрачног Средњег вијека.
Године 1942. свијет је већ дубоко загазио у Други свјетски рат, рат који је однио највише цивилних жртава, рат у којем се није ратовало само за териториј и материјалне ресурсе, већ се убијало и мучило људе због вјере, нације, расе, политичког опредјелјенја… И то до несхватљивих размјера. Несхватљивих, јер, они који су рат започели и водили – нису презали ни пред ким па тако ни пред најрањивијима – дјецом.
У ОБРУЧУ БОРБЕ ЗА ГОЛИ ЖИВОТ
Њемачке и квислиншке јединице у јуну 1942. године започеле су операцију „Западна Босна“ на подручју Козаре и Поткозарја, гдје је већином живјело српско становништво. Успркос истрајном отпору партизана и тадашњем јединству локалних Срба, Хрвата и Муслимана, фашистичке снаге су опколиле цијело подручје и започеле систематско истребљивање локалног цивилног становништва. Хиљаде људи убијено је на лицу мјеста, хиљаде је послано у логоре. Нису поштеђене ни хиљаде козарачке дјеце.
Моћ коју им је тада дао моћни њемачки савезник, усташама је у потпуности одузела разум и емпатију и избрисала задњу мрву хуманости. Због њих, козарачку дјецу није више будило сунце чије су се зраке пробијале кроз густу козарачку шуму, нису их више будили гласови њихових родитеља, будили су их пуцњеви, детонације и звукови рата.
ЛОГОРИ СТРАШНИЈИ ОД СМРТИ
Повјесничар Славко Голдштајн у својој књизи „Јасеновац, трагика, митоманија, истина“ наводи да су људи с тада опустошене Козаре смјештани у јасеновачке логоре Стара Градишка, Уштица, Млака и Јабланац. Због претрпаности, успостављени су и нови привремени логори у Приједору, Костајници, Церовљанима и Новској.
Они „најспособнији и најздравији” послани су у концентрацијски логоре и радне кампове Трећег Реицха као ропска радна снага. Хиљаде Козарчана распоређено је и по селима у Славонији, Посавини и Мославини, гдје је због мобилизације мушкараца била потребна радна снага.
Према подацима Драгоја Лукића, аутора књиге „Рат и дјеца Козаре“, с планине Козаре је протјерано 68.600 људи, међу њима готово 24 хиљаде дјеце млађе од 15 година.
Захваљујући акцији Диане Будисављевић из логора Стара Градишка од више од 12 хиљада дјеце избављено је њих 6230. Та и многа друга дјеца била су жедна, гладна, боса, болесна, измучена и одвојена од својих родитеља, беспомоћних као што су били и они сами.
ПРЕЖИВЈЕЛИ КОЗАРУ, АЛИ НЕ И ПОСЉЕДИЦЕ ЛОГОРА
Повјесничарка Наташа Матаушић у свој књизи „Диана Будисављевић – прешућена хероина Другог свјетског рата“ према „Попису пострадале дјеце“, наводи да су се дјеца током 1942. преузимала из усташких логора Стара Градишка и Јасеновац, те сабирних логора Млаки, Јабланици и Коштарици.
На подручју Загреба број преузете дјеце креће се од 6733 до 6679, а број у коначници умрле дјеце креће се од 881 до 904. Подаци се разликују од извора до извора. Објашњава да је смртност дјеце овисила о здравственом стању појединих дјечјих скупина које су стизале у транспортима, о савјесности и пожртвовности лијечника, медицинских сестара, жена које су о њима бринуле и надлежности особа које су их водиле.
Наташа Матаушић
Установе на подручју Загреба у које су смјештана дјеца из логора биле су: Завод за одгој глухонијеме дјеце, Управа државних дјечјих клинка – Државни дом за дјецу на Јосиповцу, Градска болница за заразне болести под управом НДХ, Заразна болница, Закладна болница „Ребро“, дјечја клиника на Шалати… дјеца која су умрла при транспорту из логора до Загреба или пак у загребачким болницама, прихватилиштима као и у обитељима које су их удомиле, сахрањена су на загребачком мирогојском гробљу, на Парцели 142.
ГРОБНИЦА О КОЈОЈ СЕ НАКОН РАТА ШУТЈЕЛО
Матаушић цитира разговор Душка Томића (аутор књиге „Путевима смрти козарске дјеце“) с тадашњим мирогојским гробаром Јосипом Павичићем из којег се сазнаје да су о гробу на Парцели 142 бринули Црвени крст, градске власти и друге црквене организације, а да су дјечји лешеви свакодневно пристизали у маленим сандуцима или само замотани у крпе, плахте. Знајући да су то махом дјеца с Козаре и Поткозарја, „Парцелу 142“ су називали једноставно – Козаром. Он објашњава да се о том гробљу послије рата шутјело, али да је затим подигнут лијеп и пристојан споменик.
Душко Томић наводи да је на Мирогоју сахрањено 862 дјеце, док се на „Попису жртава лишених живота“ (који је Управа православне парохије у Загребу, 1947. предала Земаљској комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача) наводи 802 дјетета.
ДЕХУМАНИЗИРАНИ НАЗИВ СТРАШНЕ ГРОБНИЦЕ
Име гробнице козарачке дјеце „Парцела 142“ звучи као земљишна површина коју ће, буду ли трговци некретнинама успјешни, продати и гдје ће се једног дана саградити породична кућа или пословни уреди. Тек кад се дође на мирогојско гробље, због дјечјих играчака, цвијећа и споменика препознаје се да се ради о дјечјој гробници.
Повјесничарка Наташа Матаушић подсјећа да је у стручним круговима ова тема била обрађена тискањем многих стручних и знанствених књига, радова са знанствених скупова и конференција, монографија, сјећања,…
„Дана Будисављевић снимила је играно-документарни филм, објављена је моја књига, одржавају се знанствени скупови као што је нпр. био онај о логору за дјецу у Сиску; у Сиску се сваке године на дјечјем гробљу комеморирају жртве тамо почињених злочина над српском дјецом…“, коментира данашње стање повјесничарка Наташа Матаушић.
Србска дјеца у логору Сисак
Но, козарачка дјеца сахрањена на Мирогоју се не комеморирају, она нису предмет присјећања.
„Зашто? Не бих знала одговор на ово питање. Индоленција, заборав… али, ако сте тамо били… могли сте видјети да козарачка дјеца нису заборављена… Барем не од оних који су преживјели ту трагедију…“, каже Наташа Матаушић.
СВИЈЕЋЕ ЗА УСТАШЕ
Умјесто дјечјих жртава клеро-фашистичке НДХ, на мирогојском гробљу 2019. године поводом „Еуропског дана сјећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних сустава“, предсједник Владе РХ Андреј Пленковић, министар унутарњих послова Давор Божиновић, министар хрватских бранитеља Томо Медвед, те посебни савјетник за друштвена питања, академик Звонко Кусић, запали су свијеће пред спомеником пораженој усташкој војсци.
Окренули су леђа козарачкој дјеци и упутили се према излазу насупрот којег су сахрањени многи антифашисти коју се борили за Хрватску. Окренули су леђа антифашистичким херојима наших простора попут Раде Кончара, Јосипа Краша, Владимира Назора, Ивана Рибара… који су такођер сахрањени на мирогојском гробљу. Свима онима чија је борба била борба за јединство и слободу свих наших народа, а не за подјеле, мржњу и угрожену голу егзистенцију чему данас свједочимо.
Умјесто да се боре за у цијелом свијету препознате антифашистичке вриједности, представници хрватске власти заправо кокетирају с фашизмом у суманутом бијегу од „баука комунизма“. Не санкционира се усташки поздрав „За дом спремни“, толерирају се усташки симболи на јавним мјестима и догађајима, не одаје се поштовање свим жртвама злочиначког усташког режима…
СУБЈЕКТИВНА ЧИТАЊА ЧИЊЕНИЦА
Усташе су у склопу НДХ чистиле териториј од непожељних „елемената“ у складу с расним законима копираних од нацистичке Њемачке, чији су били савезници. Непожељни су били Срби, Жидови, Роми, прогресивни и хумани Хрвати који нису одобравали усташки режим, прије свега комунисти…
Дан-данас се воде пријепори око околности страдања и бројки страдалих, а најилустративнији примјер за то јест логор Јасеновац. Све лажне тврдње аргументирано побија повјесничар Славко Голдштајн.
Фото: Јовица Дробњак
Ревизија и искривљавање хисторије на просторима бивше Југославије све је чешћа и све бесмисленија. „Данас сватко интерпретира чињенице онако како му одговара с циљем доказивања унапријед постављених закључака.
Нажалост, повијест Другога свјетскога рата и надаље је полемична и контроверзна. Увијек изгледа као да нам тек предстоји утврђивање истина о појединим догађајима и особама који се обиљежили то раздобље наше повијести“, објашњава Матаушић.
ЗА ИСТИНУ И ДИГНИТЕТ ЖРТАВА
На питање како је било истраживати тако тешку тему и трагедију невиђених размјера као што је страдање дјеце у НДХ, Наташа Матаушић каже:
- “Било ми је изузетно тешко… плакала сам, ноћима нисам спавала… прекидала сам истраживања, поново настављала, свађала се са обитељи јер нису могли схватити зашто не одустајем успркос чињеници да ме је рад на тој теми ужасно исцрпљивао… Драго ми је да нисам, мада је било тренутака када нисам могла даље… Слике логора за дјецу у Сиску, логора за дјецу у Горњој Ријеци…
Фотографије умрле дјеце као и оне која су била, успркос пруженој помоћи, осуђена на смрт… Емотивна казивања преживјеле дјеце… Све то, али и жеља за успоставом објективне истине, жеља за враћањем дигнитета онима којима је насилно одузет, жеља за исказивањем захвалности свима онима који су судјеловали у акцији спашавања дјеце, међи инима Диани Будисављевић – тјерала ме је даље“, закључује угледна повјесничарка.
СВИЈЕТЛИ ПРИМЈЕРИ ХУМАНОСТИ
Захваљујући акцији Диане Будисављевић и њеним сурадницима, према подацима из њезине картотеке, спашено је око 12.000 дјеце. Од точне бројке пуно је важнија чињеница да су у тим нељудским и опаким временима многи скупили храброст и ризиковали свој живот да би спасили живот беспомоћних. Срећом, било је таквих људи и у другим земљама. Било је много оних коју су се својом одлуком, хуманошћу и храброшћу из петних жила борили за сваки појединачни живот.
Јавности мање позната Пољакиња и социјална радница Ирена Сендлер, познатији њемачки индустријалац Оскар Шиндлер и многи други… Но, кад о њима говоримо, не смијемо заборавити нити умањити улогу свих других, данас „безимених“, који су их подржавали и без чије помоћи не би успјели. Због таквих људи још можемо вјеровати у људскост и хуманост, без обзира на ратове, који се данданас воде.
КРАТАК И СТРАШАН ПУТ ОД ЈЕДНЕ ДО ДРУГЕ ШУМЕ
Козара је и данас зелена и лијепа, као и те несретне 1942. Али је заувијек промијењена и осиромашена зато што су је њезини људи присилно напустили, силом отишавши у логоре и смрт. Душан Џамоња је на најљепши начин велебним споменичким комплексом на Мраковици обасјао успомену на десетине хиљада страдалих на Козари. Вратио им је светост и свјетлост, исту ону свјетлост која их је будила и гријала прије одласка у насилну и прерану смрти.
Шума која се простире иза „Парцеле 142“ подсјећа на козарачку шуму у којој су некад давно она нешто старија дјеца, која су ту сахрањена, играла, смијала и сањала о животу који је тек требао почети. Животу, који су звјерски прекинули фашисти – неки људи, које људима не можемо и не смијемо звати…
Кишно и тужно фебруарско јутро, кораци истовремено рески и тупи одзванјају кроз гробну мирогојску тишину, нигдје гласа, нигдје живе душе. Или ипак?!
Ослухните и погледајте мало боље и чут ћете раздрагану вриску заигране сретне дјеце. Киша је стала и сунце се помаља кроз облаке, козарачка дјеца трче у загрљаје својих исто тако сретних мајки. Гледамо их и сами сретни, отимамо их забораву. Свако од њих опет има своје име.
Аутор: Татјана Драгичевић
Преузето са: p-portal.net
Објављено: 18.02.2021.