Породица Грујић: Без струје смо 20 година а ноћу су нас нападали пацови - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

10. јануар 2015.


Породица Грујић: Без струје смо 20 година а ноћу су нас нападали пацови


Боровска Прва колонија уз саму обалу Дунава саграђена је тридесетих година прошлог века за прве досељене раднике фабрике обуће „Бата“ на око 3 километра удаљености од центра Вуковара и можда два километра од места где ће касније никнути радничко Борово насеље.

Данас Стројарска улица, у којој се Прва колонија налази, броји тек неколико становника, а шибље и коров са којима су срасле разрушене и необновљене Батине „четвородомке“ одају утисак као да су ратна дејства овде престала у новембру 2014. а не у новембру 1991. године.

У једној од таквих рушевних зграда живи породица Божице и Мирослава Грујића. Улазна врата без браве, која могу само изнутра да се привежу, већ на самом кућном прагу наговештавају стравичне услове који се унутра налазе. Врата нам отвара Божица.
 

- Уђите да видите где и како ми живимо. Овде смо двадесетак година без струје и услова за живот мој муж Мирослав, син Милош и ја. Имамо још једну ћерку и три сина од 18 до 28 година, али их је социјална служба одвела ранијих година. Болесни смо и психички и физички, а нико неће да нам да неки пристојан смештај, већ живимо овде у рушевини. Преживљавамо од социјалне помоћи и Каритаса. Управо сам јутрос кренула у Каритас, али сам видела маглу па сам се уплашила и нисам смела да идем, сажима Божица у неколико реченица све своје животне проблеме и показује нам лекове које пије, од оних за срце и притисак до Хелекса за нервни систем.
 

У вуковарском Центру за социјалну бригу сазнајемо да је Божица Грујић рођена 1962. године и да је особа са интелектуалним оштећењем. У браку је са Мирославом од 1982. године и према мишљењу Центра ова породица живи у кући која нема услове за становање, а простор је неуредан и запуштен. Живе од 610 куна социјалне помоћи, а Божица је, као особа са интеле-ктуалним инвалидитетом, добијала и накнаду у износу од 350 куна која јој је недавно укинута. Више пута добијали су и једнократне новчане помоћи са циљем побољшања материјалног стања у породици, а само у прошлој години у три наврата доде-љено им је укупно 2.200 куна.
 

Простор у којем ови људи живе назвати неуредним и запуштеним је можда сувише преблаго, јер када се уђе у кућу Грујића и када се заиста види где и како живе човек просто остане без речи. Већ на први поглед јасно је да су ови људи, поред ситне новчане накнаде коју им држава даје, у потпуности заборављени од институција и препуштени сами себи иако је сасвим јасно да сами о себи не могу да се брину. Једине речи које човеку падају на памет док тумара у мрачним и мемљивим собама које би Грујићи требали називати својим домом, су „нељудско“, „тужно“ и „трагично“.
 

Предсобље, у којем се налази шпорет и једина чесма за воду, у исто је време овој породици и кухиња и дневна соба и купаоница.Из просторија у којима време као да је стало тешко је уопште и поверовати да је напољу 21. век, да се налазимо у Вуковару, Хрватској, Европској унији. „Обичном“ човеку је све ово непојмљиво док се сам не увери у услове живота ових несрећних људи. Друштво од „таквих“ углавном окреће главу, а Божицу грађани Вуковара и Борова насеља могу често срести како се вози на бициклу од контејнера до контејнера гледајући да ли је неко на њега окачио кесу са старим хлебом или бацио неки предмет који у себи има бакра или алуминијума.

- Неколико пута сам нашла кесе пуне одеће па сам их донела кући, опрала и сада те ствари носимо. Трудим се да обучем нешто чисто кад излазим напоље, јер не дај Боже да паднем негде па ме не би ни у болницу примили када би ме видели прљаву. Дешавало ми се и то да сам падала, а то обично буде ако ујутро попијем лекове за живце. Једном сам ишла код маме у село Борово и пала сам у канал. Наишао је комшија и мислио да сам мртва. Ако попијем лекове онда ми се спава, а ако их не попијем онда ме ухвати нека нервоза, а нарочито ако је напољу магла, говори Божица.
 


 
ГРИЗЛИ СУ НАС ПАЦОВИ

У Првој колонији поред ових несретних људи у огромном броју живе и пацови који су се настанили у околним рушевинама, а велики број њих долази и из оближњег силоса. Све док нису скућили једну мачку Грујићима су ови штеточински глодари слободно шетали по целој кући, а ноћу су их, према Божициним тврдњама и гризли.
- Били су то опасни и велики пацови. Морали смо се покривати и ћебетом и јорганом преко главе, али џабе кад они све то прогризу. Први пут ме угризао за прст па сам сва натекла.

Ишла сам код доктора и добила тетанус. После су ме угризли за нос, за обрву, била сам сва у фластерима. Нисам смела изаћи ни напоље, све сам се крила да ме нико не види. И супруга су гризли преко ноћи. Добила сам отров за пацове, али ништа није вредело, јер једни то поједу, а дођу други. Од кад сам из Борова донела мачку више их нема толико, прича нам ова жена.

 



ПАТЕ ОД ПТСП-а?

Посебна прича је њег супруг Мирослав. Човек је то који не излази из куће, а сем са супругом, не комуницира ни са ким. Мрачну просторију без струје додатно замрачује стављајући импровизовани застор на прозоре. Не воли светло, не воли да прича, а према Божициним речима реч је о стопостотном физичком и психичком ратном инвалиду.

Није рат без везе споменут на почетку ове приче, јер се након краћег боравка са овим људима стиче утисак да је можда управо рат корен њихових бројних проблема. И Божица и Мирослав наиме, сем што пате од разних физичких болести, сасвим изгледно пате и од јаког посттрауматског стреса.

Божица је ратни пакао провела трудна, а четвртог сина Николу родила је 9. новембра 1991. у вуковарској болници. Мирослав је за то време био у склоништу Борово Комерца одакле је, према Божициним тврдњама, пред сам крај ратних дејстава изведен од стране хрватске војске и натеран да пуца на Србе. Граната га је ранила у стомак и ногу. Оперисан је у болници у Сремској Митровици где је и заведен као припадник Збора народне гарде. На основу тога не остварује никаква права ни бенефите. Када је магла или кад пада киша, са Божицом прича само о рату.

Овај човек, даноноћно затворен у рушевној кући, данас као да не постоји. Он не остварује ни обавезно ни допунско здравствено осигурање, а лична карта му је истекла 2007. године. Социјалну помоћ добијају само Божица и син Милош, Мирослав је не добија, јер није пријављен на биро, а на биро није пријављен, јер не излази из куће.

Супружници Грујић очигледно не могу самостално ни да се изборе са увек компликованом бирократијом, па Божица, која повремено излази из куће, још увек није успела да се избори ни за старатељство над психички оболелим супругом, а о неком инвалидитету или новчаној надокнади за тај инвалидитет да и не говоримо.

 

 

ПРЕПУШТЕНИ ЗАБОРАВУ


Када су регион у мају прошле године задесиле поплаве које су хиљадама унесрећених однеле читаве домове, људе је обузела велика жеља за помагањем другима, а поједини су се просто надметали ко ће више да помогне.

Сплашњавањем Саве и Дрине спласнула је, чини се и масовна жеља за помагањем, иако је несрећника и сиротиње око нас увек било и са поплавом и без ње. Божица, Мирослав и њихов син Милош проводе тако још један Божић у мраку, хладноћи и тако близу, а тако далеко од нечега што се може назвати нормалним животом на који сви ми имамо право.

 

 


Никола Милојевић
Лист Извор бр. 108.
7.1.2015.




Посећено је: 1526  пута
Број гласова: 24







Прочитајте још текстова од истог аутора:

Отићи или остати: Свако има свој мотив
Објављено: 8. februar 2017.     Има 636 прегледа и 10 гласова.

Сећање на погинуле и нестале Србе у Вуковару: Молитва за мир и вечан покој жртвама
Објављено: 2. oktobar 2016.     Има 676 прегледа и 0 гласова.

Деца из Вуковара у Београду код патријарха Иринеја
Објављено: 22. oktobar 2015.     Има 895 прегледа и 0 гласова.

Наставак вуковарских миграција: Одлазак младих посебно погађа мале средине
Објављено: 2. oktobar 2015.     Има 905 прегледа и 10 гласова.

Повратак Срба у Кусоње: Чежња за родним крајем јача од проблема
Објављено: 2. oktobar 2016.     Има 905 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links