Традиционална смотра ојкачке песме и народног стваралаштва на тромеђи Босне, Лике и Далмације, већ годинама у назад постала је синоним за Стрмицу. Жамор ојкача, гуслара, диплара, преља, плетиља, фолклораша и играча балота саставни су део програма који сваке године, на бини у порти храма посвећеног рођењу Пресвете Богородице, окупи на стотине тромеђаша и заљубљеника у најстарији начин изворног певања. Прво “Сијело“ организовано је далеке 1973. године, а након два прекида и дуготрајне паузе поново је обновљено 2006. године. Данас је то један од највећих културних сабора Срба у Хрватској и Босни, и готово да нема оних који се на помен Стрмице не сете стихова песме „Волим Босну у срцу ми Лика, Далмацијо љубави велика“ која је званично постала и химна свих тромеђаша.
Након дуге паузе, прво обновитељско „Сијело“тешко је било организовати, уверити људе да песму и обичаје свога народа без страха и устручавања морају вратити и задржати у месту њиховог настанка, а новчана средства у те сврхе није било тешко прибавити. Како време пролази, ситуација се знатно изменила, људи са нестрпљењем чекају дружење на тромеђи, извођачи сами нуде своје доласке како би учествовали на овој значајној манифестацији, али је финансијска средства и све оно што је потребно за организацију овог догађаја све теже издвојити, а то је велики притисак и терет за покретаче обновитељског „Сијела“ каже један од организатора Раде Матијаш
- Готово до пре месец дана ни сами нисмо знали да ли ћемо бити у могућности да и ове године одржимо ову свима нама значајну манифестацију. Тешка је ситуација, новчаних донација је све мање, средства која смо добијали из Србије знатно су смањена а ова која добијамо у Хрватској опет нису довољна да одржимо ниво који смо негде годинама наметнули, обезбедимо најосновније услове боравка учесника који нам долазе из три државе. Ипак, оног момента када смо видели да се датум одржавања примиче, а извођачи нас сами зову, нуде своје доласке само да би се представили овој публици на тромеђи, и дружили са земљацима који данас живе свуда по свету, схватили смо то и као моралну обавезу према свим тим људима, према свима онима који данас живе овде и којима је овај догађај од немерљивог значаја.
„Сијело“ није само једна врста смотре народног стваралаштва, очување обичаја везаних за ове крајеве, богата традиција народа чији су корени увде дубоко „усађени“ већ је својеврсно прело које зна окупити на стотине људи из Србије, Босне и Хрватске, који овамо долазе како би нахранили душу, одржали спону са завичајем и сакупили емоције које их држе током целе године, колико год километара били удаљени. Једнака је то радост за оне који долазе и за оне који живе овде и немају много прилике дружити се на овај начин, виђати своје рођаке и пријатеље које је рат разасуо на све стране света. Зато смо у последњи час активирали све оне који су нам могли помоћи да им то задовољство не ускратимо, и ја се овом приликом опет захваљујем: Републичком Комесеријату за избеглице у Србији, Управи за дијаспору и Србе у региону Министарства спољних послова Србије, СНВ-у из Загреба, СКД-у „Просвјета“ из Загреба, граду Книну и Удружењу Стрмичана у дијаспори који су нам новчано помогли да се сви заједно дружимо овде на Тромеђи, рекао нам је Матијаш.
„ВИСОК ЈАБЛАН ПОРЕД БУТИЖНИЦЕ, НЕМА ЛЕПШЕГ СЕЛА ОД СТРМИЦЕ“
У међувремену, на бини су се смењивале мушке и женске певачке групе, одзвањало ојкање и грокталице са свих страна, извођачи загревали грла пред наступ, спремале се дипле и гајде, штимале гусле, окретала се вретена и преслице, плели ситни везови мамећи радознале погледе, све у богатом раскошу народних ношњи и обичаја.
Пристигли гости са свих страна, из Бачког Јарка, Дрвара, Дринића, Костајнице, Удбине, Грачаца, Жегара, Цетине и Голубића, и сви са нестрпљењем ишчекујући како свој тако и наступ својих земљака. Није изостао ни долазак Светлане Спајић, народне уметнице изворне песме из Београда и Милана Вашалића, дилпара и чувара традиције са међународним признањем. Иако их корени не везују за Далмацију, Стрмица је место које сваке године посећују са истом радошћу, место које је од посебног значаја за све оне који негују најстарији начин певања у српском народу, увек са поносом истичу.
Један од најстаријих учесника овогодишњег „Сијела“, Обрад Милић из места Богатник крај Жегара, иако већ увелико загазио у осму деценију живота, ово дружење посећује од самог настанка.
- Ево већ преко тридесет година долазим овамо, и долазићу све док ме ноге не издају. Могу и пјевати, диплити на дипле са мехом или без меха без предушка, здравицу држати докле год вам срце жели, свеједно, само да сам са људима својим. Треба ову млађу генерацију научити обичајима, треба им показати како се некада овде живело, показати ову нашу лепу ношњу стотинама година стару. Нека је и вруће у вуненим чарапама и под кожуном (прслуком), ми смо тако некад вазда носили и зими и љети, па смо само здравији били, ништа нам није шкодило(сметало). Не смијете дозволити да се ово угаси, на вама је ред, а ми вам морамо бити пример и смерница.“ каже шеретски чика Обре, како га од миља зову сви на „Сијелу“.
НЕМА СИЈЕЛА БЕЗ ОБИЧАЈА, НИ ДАЉИНЕ ДА СЕ ИСТИ ИЗГУБЕ
За разлику од њега, Драган је са својом групом из Костајнице на ову манифестацију дошао по први пут. Чули су, каже, много прича о овом сабору, па је сам позвао организаторе са жељом да буду међу учесницима.
- Прешли смо двеста километара до Стрмице али је вредело сваког пређеног километра. Утисци које са собом носимо, дружење и натпевавање са овим људима, упознавање са крајем о којем нисмо много знали, искуства су која немају цену. Надам се да ћемо и следеће године бити на истом месту, и томе се у напред радујемо“ истиче Драган, распевавајући момке за наступ.
Широки осмеси посматрача, радост у колу аматера поред бине, и песма која се чула из готово сваког угла, највећа су награда и и најлепша успомена коју овогодишњи тромеђаши са собом понеше.
Дружење је, како то у оваквим ситуацијама иначе бива, уз весеље и музику потрајало до ситних сати, а када су се уз наговештај новог дана сви лагано почели разилазити, жеље су остале исте, да у наредним годинама Стрмица поприми још значајније облике, заштити културну баштину и наслеђе свог народа, и настави да помера постојеће границе градећи неке нове мостове.
Васка Радуловић
Извор бр. 122
22.7.2015.