Недавно су аустралијски медији објавили да је Савезни суд те државе одбацио последњу у низу жалби на изручење коју је поднео Драган Васиљковић, познат и као Капетан Драган, вођа српске формације „Книнџе“ у Републици Српској Крајини, чије изручење Хрватска тражи због оптужби за ратне злочине.

„Вечерње новости“ су објавиле и његов драматични апел Влади Србије и српском народу да спрече његово изручење Загребу.

Одлука суда у Аустралији није ме изненадила, а мислим да није ни Капетана Драгана. Наиме, приликом нашег последњег сусрета у затвору Силвервотер код Сиднеја, у августу 2011, рекао ми је како очекује овакав епилог, додајући да он „жив неће у Хрватску“.

Но, пре овог последњег сусрета, са Капетаном сам се сусрео много пута, и у току рата у РСК и после рата у Србији и Аустралији.

Приликом мог првог боравка у Аустралији у септембру 2005, са Капетаном сам се сусрео у Перту, у српском клубу „Мадингтон“, на чијем имању је држао школу голфа, у чијим просторијама сам те вечери држао предавање. Било је то истог дана када је лист „Аустралијен“ на насловној страници објавио чланак под насловом „Командант одреда смрти“ с Капетановом сликом где је он са лобањом у рукама. Те вечери, за време мог предавања, управни одбор клуба је капетану отказао коришћење терена за голф, што га је веома погодило и узнемирило. Почетком октобра те године дошао је у Београд, где је одржао конференцију за штампу, на којој сам му био једини гост учесник. У то време у Хрватској још није био процесуиран, иако су медији брујали да јесте.

По повратку у Аустралију подноси тужбу против власника листа „Аустралијен“, од кога тражи одштету за клевету. У слободно време пише мејлове тадашњој хрватској министарки правосуђа Весни Шкаре Ожболт, који и нису баш били пријатни и џентлименски. А министарка, уверивши се да против Капетана нема никаквог кривичног поступка, преко медија позива потенцијалне сведоке његових злочина како би се могла срочити нека кривична пријава. Резултат те кампање је решење истражног судије Жупанијског суда у Шибенику о отварању истраге број Кио-86/05. од 28. новембра исте године, које је и данас актуелно и по којем се терети за малтретирање и убијање ратних заробљеника, као и нападе на цивиле током 1991. и 1993. године у РСК.

Исти суд 10. јануара 2006. налаже расписивање потернице за Драганом Васиљковићем, „непознатог пребивалишта“, а само десет дана касније аустралијска полиција га лишава слободе у Сиднеју, што је вероватно светски рекорд по брзини реализације неке међународне потернице.

Други пут смо се срели у Аустралији у децембру 2006, када сам му био сведок на првом суђењу у Сиднеју. Тада сам га први пут посетио у затвору „Перклеа“, када је још био уверен да не може изгубити ни парницу за накнаду штете ни бити изручен у Хрватску због свог аустралског држављанства. Ипак, првостепени суд, у току 2007. одлучује да су испуњени услови за његово изручење у РХ. Напротив, другостепени суд, у септембру 2009, одлучује да нису испуњени услови за изручење из разлога што „као Србин пред хрватским правосуђем не би имао поштено и фер суђење“ и пушта га на слободу. Међутим, трећестепени суд, у марту 2010, поништава другостепену и потврђује првостепену одлуку и налаже му повратак у затвор.

Хапсе га након 43 дана скривања и затварају у затвор „Силвервотер“, са много тежим режимом. Потпис министра полиције на одлуку о изручењу уследио је тек крајем 2011. Капетан се жалио на министрову одлуку и предмет је поново враћен пред суд. Иако су медији најавили да је одбијена последња Капетанова жалба, преостала му је још једна, Врховном суду Аустралије, која би, ако је суд прихвати, могла одложити изручење за извесно време.

Приликом последњег виђења у затвору „Силвервотер“, Капетан ми је рекао да се не боји било којег суда, али га је страх да би га у хрватском затвору мучили или отровали. На питање каква му је перспектива пред аустралијским правосуђем, одговорио ми је да ће искористити све законске могућности у спречавању изручења, иако је потпуно свестан да ће изгубити битку за отприлике три године, додавши већ поменуту реченицу да жив неће у Хрватску.

У међувремену је изгубио и спор о накнади штете за клевету. Власници листа „Аустралијен“ извели су сведоке на основу којих је парнични суд закључио да није оклеветан и одбио његову тужбу. Ради се о сведоцима на које се и хрватска страна позива у кривичном предмету, а који су се много година касније, тек на јавни позив поменуте министарке, сетили да су на инкриминисаним местима виђали човека који одговара Капетановом опису.

Лично мислим да ти докази ни пред хрватским правосуђем, какво да јесте, нису довољни ни за оптужење а камоли за осуђујућу пресуду. То сам рекао Капетану и приликом последњег сусрета, а то мислим и сада.

Капетанови апели Влади Србије и српском народу су узалудни, јер када би и хтели, не могу спречити његово изручење у Хрватску из простог разлога што је он и аустралијски држављанин. Но, Влада Србије и Срби широм света могу да му финансијски помогну како би могао ангажовати добре адвокате и у Аустралији ради спречавања изручења, односно у Хрватској ако до њега ипак дође.

 

Аутор: Саво Штрбац
Извор: Новости
9.1.2015.