Крајем прошле недеље док се први сумрак спуштао с околних планина, нас неколико седимо у зимској башти, с погледом на језеро, у једној од земаља ЕУ. Моја маленкост привукла је посебну пажњу човека на прагу седамдесете - приметно добре кондиције, бистрих и живих очију - чим је сазнао да сам из Србије.
- Ја се вама, Србима, дивим - била је његова прва реченица.
Осетих унутрашњу топлину, обли ме задовољство, помислих: овај зна српску историју, сада ће да нас велича због Карађорђа, Првог светског рата, доприноса сламању нацизма... па још кад је додао да на свету нема државе каква је Србија, почех у себи да хвалим Бога што у иностранству набасах на таквог.
- А шта вас посебно одушевљава код Срба - питам, сав разнежен.
- То што сте ви народ који живи изван свих познатих правила, што практично и немате државу, што вас гута сивило потпуно уништене економије, што имате најмања лична примања на Балкану, а живите као да сте пуни новца. Ресторани у Београду су пуни. Ја то уопште не могу да схватим - изговорио је човек у једном даху.
Сада већ потпуно другачијег расположења, свестан у ком правцу разговор може да иде, питам саговорника на основу чега то закључује.
- Често сам пословно у Србији, а радим и у Хрватској. Разумем ваш језик, мислим да вас као народ познајем, али вас не разумем. Ви с једним проблемом живите годинама, тврдећи да је то тако и не може другачије, иако је тај проблем решив за неколико дана, а нешто што се другима чини као катастрофа вама је нормално стање. Изгледа да код вас нико ни за шта не одговара. Ваши путеви, укључујући ауто-пут, грозни су, не знам за горе у Европи, и ту се ништа не мења. Једне године изградите десет километара пута који идуће године реновирате. Како је могуће да фирма која је правила тај пут и даље постоји. Ко им даје послове? Како је могуће да надзорни органи потпишу папир да су такви путеви добро направљени и како ти људи и даље раде као чланови надзорних комисија.
- Био сам - вели - пре неколико дана у Београду и сазнао да су неки ваши познати бизнисмени тражили и добијали кредите у висини десетина и стотина милиона евра, дајући часну реч као гаранцију. - Јесу - ускачем у реч - и сада су у затвору. - Добро - каже овај и пита због чега нису у затвору они који су такве кредите одобравали. Они су, наглашава, прави кривци, они су располагали новцем, њихове одлуке су упропастиле банке, а не захтеви ових који су иза браве.
- Или - упоран је - све до доласка у Србију нигде нисам чуо да је могуће један стан у изградњи продати пет пута. Шта је с људима који то раде, шта је с онима у државној администрацији који су то омогућили, чујем да нико од њих није правоснажно осуђен. Ја то не разумем - поновио је странац на прагу седамдесетих.
- Знате шта је горе од свега тога - упитао сам странца.
- Шта - подигао је обрве очекујући нешто спектакуларно.
- Чињеница да у Србији нико више и не пита због чега је стање овакво каквим га описујете.
Извор: Новости
Ратко Дмитровић
5.12.2014.