Дошао младић на аутобуску станицу у Загреб па тражи повратну карту до Франкфурта. Радница на шалтеру му одговара да може само у једном смеру, а на младићево питање зашто, радница му одговара: „Ни возач се не враћа“.

Очигледно је да Балкан није изгубио свој шарм кад и даље успева да од сваке несреће смисли и неки квалитетан виц сличан овоме горе. Шарма је, дакле, преостало, али чини се да је људи све мање. То се пре свега односи на Хрватску чији су грађани уласком у Европску унију масовно кренули у потрагу за бољим животом у Немачку, Аустрију, Норвешку, Енглеску, Шведску или Ирску.

Трагом вица одлазимо на вуковарску аутобуску станицу да проверимо продају ли се овде повратне карте за Немачку и да ли је већи горући проблем тренутно врело јулско сунце или исељавање? Раднику на шалтеру није превише до шале, али објашњава да се повратна карта ипак може купити. Аутобус иде сваки дан у два сата за Франкфурт, а четвртком и суботом за Дортмунд. Изнад главе му бљешти плакат са попустима које нуди домаћа превозничка фирма за одласке у иностранство. Цене су поприлично приступачне за све топ дестинације у Немачкој с обзиром на то да се налазимо у шпици сезоне исељавања. Четвртак је, па одлучујемо да причекамо аутобус који вози до северозападне Немачке.

На перону тек неколико људи. Или иду у посету, или се враћају из посете или виде фотоапарат па неће да признају. Помало морбидна новинарска жеља потписника ових редова да пише о некој породичној драми и растајању на аутобуском перону очигледно неће бити испуњена. Уместо тога окрећемо се разговору са возачем.
- Ја се враћам сутра не брините, али знам момке који су добили отказе у загребачком ЗЕТ-у па сам их ја возио у Франкфурт и сад тамо раде као возачи у градском саобраћају. Раде за 1.800 евра и могу да вам кажем да није ни тамо сјајно, јер кад платиш стан и храну скоро да ти ништа не остане да пошаљеш кући породици. Одлазе људи заиста пуно, али слушајте шта ћу Вам рећи, пуно их се и враћа. Посебно сам често возио назад незадовољне младиће које су тамо зезнули неки „наши“ људи, прича нам возач који није желео да нам каже своје име, али смо сазнали да је из Чазме.

ЈЕДНУ ЛИНИЈУ ВОЗИ И ПО ТРИ АУТОБУСА

Ако је исељавање толико интензивно, како то да је данас у Вуковару тако мало путника? Шофер каже да то не треба да збуњује превише, јер ће до границе са Словенијом аутобус бити пун.
- Сад су ме управо звали из фирме. У Осијеку улази тридесет путника. У Ђурђевцу нас чека још један аутобус који ће возити до Минхена, а ја настављам горе до Дортмунда. Тако је у последње две године. Некада смо по линији имали двадесетак путника, а откад смо у ЕУ уводе нам и два, а некад чак и три аутобуса у дану. Нама је плата иста иако имамо пуно више посла и то је исто неправда. Није то све добро, ено Подравина се испразнила комплетно и стварно не знам докле ће то тако ићи, пита се наш саговорник који ипак каже да су ретки они који одлазе одмах са комплетним породицама, већ се прво одлучују да један од супружника оде и припреми терен за долазак осталих.

Да је исељавање младих прилично велики проблем и у вуковарској околини осети се и у многим удружењима или спортским клубовима. Изјава тренера клуба реалног Аикидоа „Јест“ из Вуковара Дејана Булатовића можда и најбоље илуструје ситуацију.
- Само у последњих неколико недеља из клуба ми је отишло пет момака. Један дечко отишао је у Немачку, двојица у Норвешку, док је двоје деце из клуба одселило са породицом у Канаду, наводи Булатовић.

НЕ ВРАЋАМО СЕ!

Саговорнике које нисмо нашли на вуковарској аутобуској станици потражили смо, а где би другде, него на друштвеним мрежама. Довољно је да било ко од нас прелиста пријатеље на Фејсбуку или погледа неке старе фотографије па да пронађе лица која више не живе овде. Таква ситуација је и са М.В. који је од пре неколико недеља постао становник Гетеборга у Шведској. Иако је у Вуковару био члан неких истакнутих друштава са својих 31 годину није сакупио готово никаквог формалног радног искуства упркос вишој стручној спреми из подручја економије и маркетинга. Ова чињеница натерала га је да нови живот потражи на северу Европе где се већ запослио.

- Први пут одлазим у иностранство у потрази за послом и бољим животом, животом достојним човека. Одлука о одласку није била лака, али је била разумна. Након дужег размишљања и мало математике закључак је био тај да због целокупне политичко-финансијске ситуације у Хрватској, а стављам нагласак на политичку, ја више нисам видео простора за свој индивидуални напредак. Радим у фирми која се специјализовала за постављање и обраду свих врста подова по најновијим светским стандардима. Услови су за наше непојмљиви. Нема притиска и сва права радника се изузетно поштују. Посао мора да се одради професионално, а награда за то су сви бенефити од рада и поштена плата. Ја сам лично презадовољан, пише нам М.В. из далеке Шведске.

Под великим утиском нове средине и боље уређеног друштва он истиче да тренутно не планира никакав повратак, а животни циљеви везани су му од сада па надаље искључиво за Шведску.
- Имам многе циљеве у животу, али бих истакао онај главни. То је створити живот себи и својим најмилијима по својој мери, а то је могуће само овде, док у Хрватској то дефинитивно није могуће ни мени као припаднику националне мањине, а колико видим више није ни већинском становништву. Не бих се вратио у Хрватску ни када би ми неко нудио сталан посао. Многи су разлози за то, а ти разлози су, верујем добро познати и вашим читаоцима, закључује М.В..

ОДЛАЗЕ И ЗБОГ ПОЛИТИКЕ, АЛИ И ЗБОГ ЉУБАВИ

Сличан став о овим питањима има и Александар Сремац (24) из Борова који већ годину дана живи у градићу Јесехајм у близини норвешког главног града Осла. У родном месту био је друштвено активан кроз Боровско удружење младих и радио је повремене студентске послове. Своју будућност овде није видео, јер сумња да ће пронаћи за себе адекватан посао након завршетка стручног студија економије на вуковарском Велеучилишту Лавослав Ружичка где му је преостао још само завршни рад. Поред незадовољства друштвеним приликама, њега је у Норвешку одвела и љубав па се у међувремену и оженио.

- На одлазак сам се одлучио због планирања заједничког живота са мојом сада-шњом супругом. Она је Норвешки држављанин, овде ради и живи. Морали смо донети одлуку где ћемо живети заједно, где имамо боље услове за планирање будућности. Сматрам да смо донели исправну одлуку која је мени лично била најтежа у животу, јер сам у том тренутку живео сасвим другим животом и био задовољан њиме, а уз то сам јако био везан за Борово, друштво и породицу. Та одлука је захтевала тоталну промену животних навика, али сматрам да је уједно и најисправнија коју сам донео, с обзиром на садашњу ситуацију у Хрватској, а која ни убудуће не слути на добро, а поготово за нашу националну мањину, мишљења је Александар.

Ни у Норвешкој нема сталан посао где тренутно преко агенције за регрутацију радника ради у главном складишту једног норвешког ланца хипермаркета. Иако уговоре продужава сваких месец дана, он истиче да је задовољан условима које има на послу. У овој земљи, каже, све функционише по систему како је унапред договорено и постављено. Из свих тих разлога повратак у Хрватску никако му није опција.

- Повратак у Хрватску не планирам, иако ми фали Борово, родбина и малобројни пријатељи који су још тамо остали, будући да се већина раселила по Европи. Једноставно, овде се, за ралику од Хрватске, може планирати будућност и породица. Када је у питању заснивање породице даћу вам само пример да је овде, где је стандард пуно већи, паковање пелена које у Хрватској кошта 150 куна упола јефтиније. Још кад на све то додамо тренутно јачање фашизма у Хрватској, а и национализма у целом региону, повратак стварно није опција. Наравно и поред свега тога пратим живот и дешавања у Борову и захвалан сам на предивних 23 године живота крај Дунава те ћу у будућности настојати помоћи колико је у мојој моћи. Циљева имам много, али главни циљеви су ми овде засновати породицу, добити стални посао и купити кућу. Језик учим стално и ускоро бих требао да кренем на курс, јер овде без знања језика нема ни доброг посла, завршава Александар.

НЕ ПОСТОЈИ ТАЧНА ЕВИДЕНЦИЈА

Не постоји тачан број оних који су отишли у последње две године нити је такву цифру уопште могуће утврдити. Пре свега, они који одлазе нису у обавези да се одјаве па то најчешће и не чине. Подаци које има Министарство унутрашњих послова врло су дискутабилни, јер се односе на нови Закон о пребивалишту због којих су своје адресе најчешће одјављивале избеглице које живе у Србији и Босни и Херцеговини па тако испада да је пола исељених у 2014. отишао у ове две државе иако они на тим подручјима живе више од 20 година.

Број исељених користи се углавном у дневно-политичке сврхе па тако опозиција прозива власт да је 100.000 младих људи отишло у иностранство за време ове власти, а из владајуће странке им одговарају да се људи најчешће исељавају из жупанија у којима је на власти опозиција. Са треће стране, Државни завод за статиску истиче цифру од 50.000 оних који су отишли у последње три године. Обичном човеку овакве статистике не значе ништа, а политичка препуцавања и нестабилност су свакако један од разлога због којих људи првенствено и одлазе одавде. Не може их задржати ни једна политичка странка, већ само јасан план и уверење да ће и у овом подруму Европске уније једном бити боље. Проблем исељавања одавно је констатован, међутим план решавања овог проблема још увек нико не нуди.                

Никола Милојевић
Извор бр. 122
22.7.2015.