Чудна биографија. Око ње се сјатило толико околности, а уз то и безброј нејасних момената, да je тешко одабрати период одакле почети излагање. Ипак, постоји један тренутак који би, на изглед, био прва карика у том змршеном ланцу.
Негде пред сам напад на Краљевину Југославију, у зиму 1940/1941 обавештајни пункт Генералштаба бивше југословенске војске доставио je подручним командама један циркулар (документ). Тај акт je доспео и до Поморске команде у Селцу, недалеко од Цриквенице, тридесетак километара даље од тадашње југословенско-италијанске границе. Садржај акта био je сасвим кратак, једва десетак писаћом машином куцаних редова, али зато карактеристичан, чак и када на њему стоји строго поверљива ознака обавештајних служби.
На акту je била залепљена фотографија једне нарочите физиономије црномањаста човека тридесетих година. Испод фотографије je крупним словима стајало: Ко je ово? У даљем тексту било je речено "да je тај човек успео да се илегално пребаци у близини Сушака на талијанску територију и да, по свему судећи, припада илегалној Павелићевој организацији".
Таквих циркулара у то време било je много. Стизали су један за другим, а овај упитник, пошто ту личност нико у команди није знао, отишао je "ад акта". Нешто касније, ипак се дознало нешто више о тој личности.
Подаци су говорили да се радило о Виктору Томићу, некадашњем службенику загребачког „Меркура", чија je политичка активност запажена још приликом петомајских избора 1935. године. Запажен je као најбучнији агитатор у десном крилу Хрватске сељачке странке.
Често се сукобљавао са политичким противницима, а нарочито са Хрватима левичарима. Међу тадашњом загребачком омладином се говорило да je Виктор Томић, баш због те његове распојасане агитације и добио место у „Меркуру". Неки његови пријатељи, чланови вођства Хрватске сељачке странке, сматрали су га за човека који има неке организаторске способности. Није им сметала ни његова склоност алкохолу, коцки, а још мање његова изражена окрутност према околини. Сматрали су да им такав човек одговара, да у њиховој странки има места и за таква лица.
Поред осталих такве оцене о Томићу дао je и Стјепан Бућ, познати организатор профашистичких одреда у редовима грађанске омладине, познате под именом „Старчевичевачка младеж". Бућу, као изразитом националисти, који се из личних побуда није слагао са Павелићем, допао се Томићев метод, којим се он користи у обрачуну са политичким противницима.
Кратко речено, Виктор Томић je батинао све оне на које су му његови претпостављени указали прстом. Др Бућ je видео како Виктор Томић вешто довлачи политичке противнике у службене просторије Господарске слоге, економске организације Хрватске сељачке странке, у Франкопанској бр. 7, у Загребу. To двориште je, изгледа, постало пробни полигон будућем Павелићевом шефу личног обезбеђења и тешком ратном злочинцу Виктору Томићу.
Висок и неприродно снажан, Виктор Томић je тукао своје политичке противнике до бесвести и на најсадистичкији начин, чиме je скренуо на себе пажњу поменутог др Стјепана Бућа. Њему, фашистичком политиканту, требао je управо такав човек, na je eeti почетком 1936. године Томић лостао његова десна рука у организовању „Старчевичевачке омладине", али истовремено и нека врста његовог телохранитеља.
Касније, када су се ствари око Бућа, са усташког гледишта компликовале, када je Бућ на своју руку почео да ради са немачким нацистима па дошао у немилост код Павелића, који je у то време био човек Бенита Мусолинија.
Вођство усташких организација у земљи преузимају др Миле Будак, Славко Кватерник и Младен Лорковић, после свог повратка из емиграције у земљу. Виктор Томић у таквим околностима не налази за сходно да и даље остане у друштву Стјепана Бућа.
Преко ноћи се прикључује Будаку, Кватернику и Лорковићу, или „Домовинском вођству усташког покрета", како je ова тројка себе називала. Виктор Томић био je употребљив и за нове господаре. И ко зна какве су све планове они имали са њим. Али, један изненадни догађај, у којем се испољила сва окрутност и смисао за злочине Виктора Томића, принудила га je да што npе напусти земљу.
Догађај о којем je реч одиграо се у једној кафаници, на периферији Загреба. У припитом стању Томић je ножем, без икаквих политичких побуда, избо једног госта. Задавши му неколико убода Томић je побегао са лица места и од тог времена се скривао, како не би био ухапшен и изведен на суд.
Међутим, сви изгледи су били такви да ће му полиција, ипак, ући у траг и ухапсити га. Куда да бежи? Томић cам није знао. Усташки лидери су му притекли у помоћ. Првенствено су се упознали са разлозима због којих je дошло до кафанске туче. Недвојбено je било доказано да je по среди била нека превара новцем. Одлука je брзо пала.
Виктор Томић мора у „иноземство". Славку Кватернику се таква одлука баш није свиђала. Па ипак je он био тај који je лично Томића довео до Сушака. Ту где je предао даљој усташкој вези - инж. шумарства Миму Росандићу, службенику Бановине Хрватске, који je од усташких елемената био послан на саму југословенско-италијанску границу, под фирмом службеника Бановине, а у ствари да им служи као канал за пребацивање људи и материјала.
Тако се Виктор Томић обрео у Италији. Нашавши се у Италији, пут га je одвео у усташки центар (камп). Вероватно су подаци о Томићу били интересантни, чим се Томић одмах састао са Павелићем и Еугеном Кватерником. Тим пре што се раније нису лично познавали. Кватерник, већ искусан терориста и обавештајац, прошавши кроз разне курсеве и школе италијанске обавештајне службе, човек који je догурао до најужег усташког врха, организатор Марсељског атентата 1934. године, помно je и зналачки посматрао Виктора Томића. Кватрерник je „читао" сваку црту и мимику на Томићевом лицу. И истини на вољу, није погрешио.
Закључио je да je Томић „рођен" за телохранитеља Анте Павелића, будућег поглавника усташке Независне Државе Хрватске. Ствари су се касније развијале тако као да je време радило за Томића. Брзо добијено велико поверење Томић je још брже оправдао. По успостави „НДХ" и повратку усташа у земљу Виктор Томић je постављен за шефа Павелићеве телесне пратње и шефа Усташке надзорне службе. Ca тог положаја Томић je и дошао у Срем.
Куда je отишао Виктор Томић?
Напред смо већ рекли како je Каше наредио повлачење Томића и његове „свите" из Срема и какву je оштру оцену дао о злочинима које je Томић направио у Срему. Читалац би на основу тога могао да очекује да je Томић стављен и под најстрожу одговорност. Логика здравог разума би тако налагала.
Међутим, такво схватање било би исувише наивно. Мало пажљивије читање Кашеовог извештаја даје прави смисао и домет њихове критике усташких злочина. Иако су изречене тешким речима, конкретне и сасвим одређене, оне су ипак спорадичне. Каше нигде и никад није критиковао Томића и његову „свиту" што су вршили злочине, већ како су вршили?
На први поглед мало чудно, али je то сасвим логично. Каше то и није могао критиковати јер je сам наредио и захтевао да се Томић и ВРП упуте у Срем. Због тога и не треба очекивати да je Томић, после повлачења из Срема, позван и на одговорност. Још мање да je и кажњен. Како je изгледао Томићев одлазак из Митровице?
Лом y вагон ресторану, излупано стакло и бахато истеривање свих осталих путника из вагона, зна се, био je „опроштај" Виктора Томића од Сремске Митровице. Мамуран и психички наказан, упркос урођене окрутности, Томић je стигао у Загреб 16. септембра 1942. увече потпуно сломљен, а већ сутрадан срео се са Еугеном Кватерником. Новоунапређени усташки сатник већ je имао нову „дужност"!
Једна „отворена заповјест" управитеља УНС одвела га je у Бјеловар, где je опет именован за вишег редарственог повереника Жупе Билогора. Датум тог декретаје 17. септембар 1942. Исте прерогативе као и у Срему: Проглас пучанству о сврси доласка, полицијски час, хапшења, преки суд, стрељање талаца.
Углавном, то je скоро исти садржај „заповјести" као кад je Томић одлазио за Вуковар. Акција „чишћења" и даље инспирише државничку "мудрост" Анте Павелића. И овога пута je уз Томића исто друштво као и у Срему.
У једном документу Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача HP Хрватске стоји забележено:
"У месецу септембру 1942. стигла je у Бјеловар на 'чишћење' специјална усташка комисија која се састојала од неких 100 наоружаних ликова и пратње од 80 жандара. На челу те злочиначке разбојничке дружбе стајао je познати злогласни кољач Виктор Томић а у саставу те полиције били су Никола Францетић, шеф полиције у Бјеловару, злогласни усташки разбојник Иван Вркљан полицијски агент Иван Агић, агент Ловрак..."
Ово je било и последње кидисање Виктора Томића на родољубе у Хрватској. После овога на нечију интервенцију je повучен у строгу илегалност, баш онако као што je био повучен и Вјекослав Лубурић Макс, шеф шуреда Усташке надзорне службе.
До маја 1944. године ништа се о њему неће званично чути. Нешто мало касније унапређен je у чин усташког допуковника. Било je то време неуспелог пуча Лорковић-Вокић, када je Павелић поново поставио Виктора Томића за шефа Обавештајне службе у Усташкој војници. Постављајући га на ову дужност Павелић je рекао да „Томић није за последње двије године окрвавио руке". Образложење свакако, најблаже речено, чудно!
Чињеница да je Томић, после злочина у Великој жупи Билогора, стварно одстрањен из Усташке надзорне службе не треба да збуњује. Пре тога Еуген Кватерник je имао дуг разговор са Томићем. Сви су изгледи да му je замерио оно о чему je говорио пред својим најближим сарадницима: да je имао своје властите методе мучења. Пробадао je ноге и руке ухапшених и стављао со на отворене ране, пуштао пацове на затворенике и пуцао у полне органе. Октавијан Свјежић je свакако реферисао Кватернику и о Томићевој вечери у Сремској Митровици и оном призору којег су видели он и Видњевић, улазећи у Томићев стан. To je била прилика за Кватерника да уклони непријатну личност Томића и на његово место, у близину Анте Павелића, доводе свог приврженика Ицу Кирина. Али, једно je мислио и смерао Еуген Кватерник, а друго Анте Павелић.
Шеф усташке НДХ je још увек имао некакве планове са Виктором Томићем. Само најближи сарадници Павелића знали су да je Томић и даље остао у оквиру активности обавештајне службе. Нешто се ипак догађало са Томићем. Сведоци су имали прилике да све чешће виде некадашњег шефа УНСе у тешким душевним депресијама. To су биле, истина, пролазне депресије, али, иако се то скривало, код њега je све више долазила до изражаја манија гоњења.
Крајем 1942. Виктор Томић добија неограничено боловање. Постоје подаци да je Томић у то време тражио лекарску помоћ за своје поремећено здравље. Није налазио нигде мира, а пут у Италију, а нешто и у Мађарску, више "службено" него приватно требало je да буде за Томића неко освежење. Та путовања остала су донекле нејасна, иако се зна да су обављена по налогу Поглавника.
Но, маја 1944. године у Сињу се појавила опет једна полицијска комисија. Шеф ове „комисије" био je усташки пуковник Вјекослав Серваци. С њим су били допуковник Кечет, поручник Усташке војнице Петек, судија усташког покретног преког суда Пуратић и неки Мургић. Овај последњи изузетно je био занимљив. Његов идентитет je био потупно нејасан. Тај усташки официр je био висок, крупан, изразито сурових манира, а у разговору његова вулгарност била je непријатна чак и члановима „Стожера ЗАВЕЛДИ" (Заповједништво Велебита и Динаре).
Много месеци касније у архиву Министарства домобранствастожера Усташке војницепронађен je један докуменат датиран са 9. августом 1943. године и носи број 3173. Из њега се види да je Одјел 1 Усташке војнице под руководством Виктора Томића, усташког сатника, располагао подацима "о сурадњи партизана, грађана и војске у Сињу и да међу припадницима војске постоје партизанске организације".
Зна се и то да je блокирање Сиња извршено 8. и 9. маја 1944. године и да je тада ухапшено 69 грађана и 25 официра. Егзекутор овог масовног хапшења хрватских родољуба био je Виктор Томић. Значи, Томић je упрљао руке крвљу и у ове две године, за које се претпостављало да je био изван активности УНС и РАВСИГУРа. Епилог овог хапшења било je суђење Покретног преког суда 25. маја 1944. године у Сињу. •
Рехабилитација Виктора Томића
Виктор Томић je, како je већ речено, тада унапређен у чин усташког допуковника, али je овом чину претходило нешто о чему се мало знало, иако je доста тога познато из "пуча Лорковић-Вокић". Ево о чему се радило. Томић je исто као и Лубурић, због покоља невиних жртава морао званично да буде повучен. Лубурић je отишао у Травник, а Томић у Усташку војницу као обавештајац, али не званично, јер обојица су се замерили Немцима, тачније команди Вермахта, како се то види из неких докумената. Зна се и због чега.
На миг Павелића Лубурић je ликвидирао једног немачког мајора, који je располагао са неким врло неугодним сазнањима о Павелићу. Немци су тражили од Павелића да објасни целу ствар. Наиме, Немци нису били сигурни да ли je Лубурић то урадио на своју руку или по нечијем налогу. Павелић je рекао да je Лубурић то уради на своју руку и наравно, да он није имао појма о томе.
Уследио je захтев Немаца да им се изручи Лубурић и да му се суди. Издата je и лотерница за Лубурићем, Павелић je повукао Лубурића у строгу илегалност. Практично Лубурић je живео у Загребу, у стану усташког поручника Јоже Чечека, у Кустошији, Средњак бр. 64. Ту се састајао тајно са Павелићем и по његовом наређењу извршавао најповерљивије задатке. Једном je чак ишао и у Мађарску. Необјашњиво je остало како je Лубурић, за време док je био у илегалности истовремено сарађивао и са неким официрима СС. Виктор Томић je такође у то време сарађивао са Лубурићем и Немцима. Није познато да ли je и он имао неког удела у убиству немачког мајора.
Сигурно се зна само то да je немачког мајора Фрица Бекла убио усташки сатник Динко Шакић, по Лубурићевом наређењу. У сваком случају je Томић знао о томе. Сви документи указују на то да je случај далеко сложенији него што се о њему зна и што je изгледао. Поред поседовања непријатних сазнања о Павелићу, Бекл je сметао Павелићу и Лубурићу још због неких разлога.
Изгледа да je до неспоразума дошло и због оснивања неких специјализованих СС јединица, које je раније формирао мајор Бекл, а после његове погибије преузео СС капетан Бауман. Седиште ове јединице било je у Загребу, у Јурјевској улици. Ca усташке стране Лубурић je био одређен да руководи овим јединицама. Томић се на неки начин и сам умешао у то. Те јединице су имале задатак да као герилске групе делују на ослобођеној територији. Цела територија НДХ била je подељена на 9 области. У свакој области постојао je по један такав центар. За сремску област Центар je постојао у Винковцима.
Према подацима са којима се располаже, у овом Центру су били: Мирослав Филиповић Мајсторовић, усташки бојник, један од најтежих злочинаца из логора Јасеновац, Иван Јурчевић, Јосип Смољан, Иван Шаравања, Милан Бабић, Благо Сушац, Лука Галовић, Вјенцеслав Јелинић, Иван Врбан, Љубо Кикаш, Патар Перић, Јосип Метер и Јосип Жаник.
Ова "С" групација, после слома НДХ, требала je да остане на терену и да делује. Није сасвим сигурно да ли je она и остала. Претпоставља се да се и она повукла са окупаторском војском. Но, нешто пре поменутих догађаја око Павелића се створила веома несигурна ситуација. Чак и најверније усташе, под утицајем догађаја на фронтовима, почеле су да размишљају о спасавању своје коже. Зна се да су Младен Лорковић, министар за спољне послове и Анте Вокић, министар оружаних снага НДХ, почели да припремају скидање Павелића и његових усташа са власти.
Основа за тако нешто je било: Павелић и усташе, сваким даном, губили су тло под ногама. Павелић je пратио рад Лорковкћа и Вокића, балансирао према ситуацији, кад je нашао за повољно, реаговао je. Неколико дана пре него што ће ухапсити Лорковића и Вокића, Павелић се састао са Лубурићем и наредио му да Лорковића и Вокића стави под контролу и праћење. Лубурић без осећања за политичке интриге, џелат, склон и вешт атентатима, одлучио се да обојицу ликвидира атентатом, тајно, негде у парку, на улици или сл. Нешто озбиљно je утицало да je Лубурић одустао од те одлуке.
Сигурно да се Павелић није са тим сагласио. Касније, када je Павелић одлучио да изведе удар, он je ангажовао Лубурића и Томића. Они су, са својим усташама, прво ставили у кућни притвор Лорковића и Вокића, а затим извршили још око стотинак хапшења и привођења, углавном у Министарству унутрашњих послова и Министарству оружаних снага. Потом су заузели зграде Министарства унутрашњих послова и РАВСИГУРа.
Удар je био ширих размера него што би се на основу овога што je речено могло закључити. Ухапшено je и неколико генерала и високих политичких личности. Те ноћи преко 250 телефонских пријемника било je искључено у Загребу из саобраћаја. Најгоре je, ипак, прошао др Милутин Јурчић, шеф РАВСИГУРа. Он je то јутро нађен мртав у загребачком парку Максимир. Што се тиче непосредних учесника у овом удару познато je да су у њему учестовали припадници шуреда Усташке обавештајне службе. Уз Лубурића, као главног организатора, учествовали су: Ивица Матковић, Јосип Матаја, Љубо Милош, Милован Павличевић Миме, Јозо Матијевић (који je учествовао и у Сремској Митровици), Мартин Милковић Хазман, Димко Шакић, Славко Врљић и Никола Пехар Пудо.
Улога Виктора Томића у овом удару није сасвим довољно расветљена. Међутим, слободно се може тврдити да то није могло без њега проћи. Он као шеф Обавештајне службе у Усташкој војници био je најодговорнији за сазнања шта се Павелићу спрема. Нема разлога да се посумња да он то није ревносно обављао, још мање да није знао. Његова обавештајна служба je помно пратила Лорковића и Вокића. Овој двојици je тешко било нешто предузети а да Павелић не сазна. На такве оцене указује и однос Павелића према Лубурићу и Toмићу. Кад je све то завршено, Павелић je унапредио Лубурића у чин усташког генерала, а Томића у чин усташког допуковника. Рехабилитација успешна!
Бекство из земље
Виктор Томић je побегао из земље пре свих осталих усташа. Може се рећи да je то било много пре 6. маја 1945. године, када je Загреб напустио Анте Павелић. Његов je задатак, изгледа, био да изнесе злато и друге опљачкане ствари од вредности и склони их негде у зони где су усташе могле очекивати извесне благонаклоности у то време.
Сем тога, њему je била поверена и организација прихватања усташких главешина у неким местима Аустрије. Том приликом коришћена су познанства са неким представницима римокатоличког Клера још из времена боравка у Италији. Ca Томићем je стално у друштву и његов шофер Иван Трнски. Не одваја се од њега. Како се касније утврдило, заједно са њим Томић je на једном месту закопао већу количину опЛзачканог блага, надајући се да ће једног дана, непримећени, доћи по њега.
Сплет одређених околности допринеоје да се група истакнутих усташких злочинаца после извесног времена, обрела у Италији. Појединости су о томе мањевише познате. Од овог момента кретање Виктора Томића и све што се око њега збивало није тако једноставно.
Све што се са њим дешавало почело je да се увија у прилично непроеидан вео. Томић je почео да, преко старих и већ постојећих веза, успоставља нове. Оне су за њега биле важније од опљачканог злата. Хронологија Томићевог кретања се негде и прекида.
Бележења je вредан почетак јесени 1946. године. Стасити тридесетогодишњак виђао се на улицама места Фермо у средњој Италији, 60 км од Анконе. Ко га je пратио и имао интересовања могао je да забележи да тај човек спада у изразито „недруштвене" људе. Круг лица са којима се дружио или виђао није био већи од једног или двојице. Али, био je у сталном покрету.
Виђан je и у Монте Урану, Сан Елепидију, Лорету и околним селима. Све што je околина о овом лицу знала било je то да je емигрант. Поближе ништа. Само мапи број усташких емиграната, који су и сами живели у једном логору између Ферма и Монте Урана, знала je да je то Виктор Томић.
Но за њих, обузете својим бригама да сачувају рођене главе, он није био интересантан. Па ипак, Томићева лутања брежуљкастом околином, нису остала непримећена. У маси луталица брзо се сазнало да je овај изразито најстаситији усташки емигрант Дабић.
Говорили су да je могуће да му то и није право презиме. Вероватно да се под тим именом крије неки интересантнији усташки официр, и да он има и неке сасвим другачије задатке. Да није тако, зашто би онда живео одвојено од осталих усташа, у једној усамљеној кући, на 3-4 километра удаљеној од Ферма, а у самој близини логора.
Идући тим трагом много шта се сазнало: да je кућа изнајмљена, да je главни преговарач око изнајмљивања куће био Славко Томљеновић, који je у усташком логору радио као складиштар, те да je кућа изнајмљена за неколицину усташких емиграната. Слику, а и праву вредност нашег занимања за ову кућу, употпуњујемо још једним податком.
У њој ће се само за који дан касније наћи и усташки емигрант Јулије Шпаљ, са задатком да организује диверзије у нашој земљи. Становник усамљене куће Дабић често je свраћао у логор. Учествовао je и у логорском животу. Нарочито je активно учествовао у агитацији за избор председника емигрантског удружења. Судећи по његовим дискусијама добијао се утисак да се ради о неком "умерењаку", јер се Дабић залагао за кандидате мачековце и јелићевце. Али, карактеристично je било да су таквог мишљења били и неки други усташки функционери, чији идентитет није утврђен.
Један догађај у „стилу" усташке емиграције догодио се октобра 1946. у самом Ферму. У сукобу са карабињерима убијен je на улици неки Долић, усташки емигрант рођен у Сарајеву.
Одмах после тога, уследило je наређење команде логора да се забрањује сваки излазак и улазак, na je чак било наређено карабињерима да будно мотре на пут који води према Ферму да неко од емиграната не би улазио у град.
Изненадно хапшење
Неке појединости, међутим, говоре да je тај Дабић био позван у команду логора, где му je саветовано да се „због учесталих изгреда" склони на „сигурније место"!
А онда je уследило и једно нејасно хапшење тог Дабића. Дабић je, наводно не знајући за убиство Долића већ сутрадан кренуо према логору и био заустављен на путу, од карабињера. Случајно или не, тешко je рећи. Но, приликом хапшења како се утврдило у карабињерској станици у Ферму, код ухапшеног je пронађен нож са мрлзама крви. Ухапшени, наводно, није имао никаквог образложења за те мрље, пa je спроведен у затвор у Анкону.
Даља судбина Дабића je опет доста нејасна. Зна се да je био саслушан у анконском затвору, али у Квестури, сем пропратног акта и утврђене идентификације на име Виктора Томића, других података није било. Све je упућено са „ухапшеним" у Рим. Сам акт хапшења и спровођење Томића до римског затвора остао je доста нејасан. Неке околности наводе на помисао да се радило о удаљењу, а не о хапшењу.
Нечији прсти су стајали иза свега, а то ће показати и даљи развој догађаја. Јер, у питању je био некада истакнути Павелићев обавештајац, који je био упућен у многе ствари. Да ли je Виктор Томић био изненађен када je у пространој ћелији римског затвора нашао своје старе познанике Анту Мошкова, команданата Павелићеве телесне гарде и Ивицу Шарића, најповерљивијег човека Еугена Кватерника? Изгледа да није.
Чудновато je само то да се с њим нашао и његов лични шофер Иван Трнски. Сусрет у римском затвору била je прилика за усташке злочинце да се хвале шта je ко учинио и шта je ко понео из земље какве je ко „заслуге стекао".
Али, неко je од присутних усташа тада рекао Томићу да га Павелић више не мирише. „Никако не доводите у моју близину тог Томића! Сувише je компромитован па би могао скренути на нас пажњу!"
Наводно, то су биле речи Анте Павелића. Виктор Томић je на све то одмахивао руком, хвапишући се да je из земље однео доста „државног" злата, али да он у својој ташни има нешто много драгоценије, нешто за чега je рекао:
"To ми једног дана може вредети главе... To не би дао за читаво благо!"
На шта je мислио Томић када je то говорио? Неки од усташких функционера који су тад били с њим у римском затвору, а касније се нашли пред Народним судом објаснили су то једном веома занимљивом причом.
Др. Јосип Жидовец се у то време срео са Виктором Томићем, у затворском клозету. Између њих двојице настао je овакав дијалог:
- Особито их интересује шта све знам о комунистичким капоњама!... добацио je Томић Жидовецу. Ко се интересовао? Јасно, неко кога je занимала „обавештеност" Виктора Томића, који je имао прилике да саслушава неке заточенике у логорима Стара Градишка и Јасеновац, заједно са иследником УНС Тибором Вашком, као и у Вуковару, где му je у том погледу помагао Драго Јилек.
Значи, Томићев дијалог са Жидивцем потпуно јасно говори да су се неке силе умешале у његову даљу судбину. Али, боравећи заједно са осталим усташама у једној повећој затворској просторији, Виктор Томић није давао утисак човека који je безнадежан. Очевици тврде да je деловао чак безбрижно! Затворским разговорима није било краја али један од њих био je веома занимљив.
Седећи једног дана на свом затворском кревету, Томић je замишљено рекао Мошкову, Жидовцу и Крену:
- "Када буде поново успостављена НДХ, нећу моћи живјети нормалним животом... По свој прилици негјде ћу у источној Босни чувати границу спрам Србије".
Утисак je из Томићевих речи да je то била алузија на илегалан живот. Тако тврде и неки саговорници.
Но, ситуација се одједном изменила. Томић одлази "на саслушавање" у римски затвор, а после тога одједном мења расположење. Почиње да око себе сеје страх:
- Сви ћемо бити изручени југословенским властима! Нас двојица ћемо бити обешени - обратио се Томић Анти Мошкову.
Иван Трнски запрепашћено je посматрао и слушао свога господара. Никад није тако нешто чуо из Томићевих уста. Томић му хвата унезверени поглед.
- Не, Иване! Тебе неће изручити!
Наравно, Трнски je био један од ретко упућених где je склоњено „државно" злато у Аустрији.
Почетком 1947. године Томићу, Мошкову, Крену и другима саопштено je у римском затвору да ће бити изручени југословенским властима. У затворској ћелији настала je паника. Али, тада се догодило нешто не очекивано. Томић подноси затворским властима молбу да га заједно са Трнским лреместе у другу ћелију.
Молба je прихваћена и њих двојица су се дан-два после саопштења о екстрадицији, нашли у одвојеној ћелији. Нису јасне побуде да Томић буде премештен у другу ћелију. Предаја усташких злочинаца југословенским властима требала je да успеди за најкраће време... чему онда премештај из ћелије у ћелију? Питање ће бити још чудније када се прочита шта се после тога збило.
Мистериозна смрт
Истог дана када су Томић и Трнски пребачени у другу ћелију догодило се нешто неочекивано. Још исте ноћи Томић je извршио самоубиство. Пререзао je вене на рукама. Пренет je одмах у болницу, а истрага по том случају није ни вођена. Узгред речено, ни лекарска интервенција није успела. Томић je умро два дана касније у болници.
Неки су се ипак интересовали за Томићеву "смрт", али како je речено права истрага није ни вођена. Док je Виктор Томић био још у „несвесном стању", Иван Трнски je алармирао управу затвора. Одмах после овог догађаја Трнски се опет нашао у затворској ћелији са Мошковим, Креном и другима усташама. Било je то уочи самог њиховог поласка за Југославију. Сви су били изненађени у први мах, Томићевом одлуком, али je Трнски покушао да буде сасвим убедљив:
- Предосећао сам да ће Томић учинити самоубојство, али се нијесам надао да ће то бити тако брзо. Веровао сам, прије да ће за то искористити прилику негдје на путу за Југославију. Тако смо те вечери легли мирно, као и обично, кад одједном, током ноћи, он ме пробуди и рече да жели да се самном опрости. Јер, вели, скоро ће умрети! Позвао сам одмах стражара и убрзо je стигао и лијечник и указао му прву помоћ... Право je чудо како се тај лекар нашао у прави час у Томићевој ћелији. А ту je и сведок Томићеве смрти - Иван Трнски.
Како je само убедљиво испричао саму причу о самоубиству! Чак су у њу поверовале и изручене усташе и стално je понављале и тврдиле пред нашим испедницима да je Томић умро.
Најзад, ево и убедљивог финала. Сахрани Томића лрисуствовале су две часне сестре и два римокатоличка свештеника. Припадали су Јеролимском колегијуму.
Церемонијал je обављен на римском гробљу, иако се радило о „самоубици", што je противно црквеним канонима. Познато je да црквени канони не прихватају да врше било какве црквене чини над лицима која изврше самоубиство. И у томе нема изузетака...
Текст је преузет из књиге "Сремско крваво лето 1942"
коју је написао 1982. године Душан Лазић-Гојко