Ко нема гроба - није умро, а ко није умро - није ни живио - www.zlocininadsrbima.com

20. август 2014.


Ко нема гроба - није умро, а ко није умро - није ни живио


Припремајући обиљежавање деветнаесте годишњице Великог крајишког егзодуса, познатог под кодним називом “Олуја”, поново отворих роман “Јадовничка жмижда”, аутора Душана Ђаковића, избјеглице из Лике, задржавајући се на одломку у којем главни ликови, госпићки прота и дјечак, који су живи бачени у јаму, док око њих стотине недокланих жртава– дјеце, жена и стараца – јече и запомажу данима, мада и сами чекају час у коме ће их стићи смрт, не одустају од Бога, молећи се за опроштај грехова жртава, али и крвника, који изнад јаме изговарају реченицу: „Ко нема гроба – није умро… ко није умро – није ни живио!“

Читајући ову посљедњу реченицу кроз главу су ми пролазиле бројке и имена страдалих сународника у “бљесковима и олујама” деведесетих али и у “јадовнима и јасеновцима” четрдесетих година прошлог вијека. Жртве из рата деведесетих на подручју Хрватске и бивше РСК и сам пописујем дуже од 20 година, за које вријеме сам их именом и презименом пописао 7.136, међу којима је још 1.916 на списку несталих. Нажалост, ни овај списак није коначан, пошто смо га само у посљедњој години допунили са неколико десетина нових имена. Вјерујем да смо ми у Веритасу успјели да попис много више приближимо реалној бројци жртава, него пописивачи српских и иних жртава из Другог свјетског рата. По подацима историчара Ђуре Затезала у комплексу логора Јадовно (Госпић – Јадовно – Паг) страдало је преко 40.000 људи а тек десетак хиљада их је пописано именом и презименом, док их је у комплексу логора Јасеновац, према извјештају Земаљске комисије Хрватске из 1946., страдало измедју 500 и 600 хиљада, од којих је, према подацима Музеја жртава геноцида у Београду, пописано под именом тек око 83.500. Шта је са непописанима и гдје су посмртни остаци побијених? Можда је одговор у већ цитираној реченици из романа “Јадовничка жмижда”? У нади да ћу нешто више сазнати о тој реченици, са аутором сам причао овога јула и августа неколико пута. И ево што сам дознао:

Аутор је 80-их година прошлог вијека, у току припреме свога магистарског рада под називом “Српско питање у Хрватској”, из Историјског архива у Госпићу, захваљујући родбинским везама са директором, добио досије “Логор Јадовно” (“стуб висине преко 2 метра и са око 60.000 сложених листова папируса”) у којем се, између осталога, налазила и изјава једног усташе којему се по завршетку рата судило за злочине почињене у рату, у којој је и нашао основу за поменуту реченицу.

Наиме, описујући одакле усташама идеја да се Срби, Роми и Јевреји бацају у јаме, усташа је испричао да су Павелић, Будак и извјесни Марић, Србин из Лике, који је био Павелићев пратилац и савјетник, убрзо по успостави НДХ, са папиним нунцијем у Загребу, отишли у посјету папи Пију XII. Када су повели разговор како што више ликвидирати непоћудних са што мање трагова, папа их је упитао гдје би сакрили лешеве да којим случајем живе у Финској, нашто су му гости узвратили да би их бацали у језера којима обилује та држава.

А пошто живите у Хрватској, гдје нема језера као у Финској, бацајте их у личке шкарпе, сугерисао им је папа (папа је ријеч “шкарпа”, што је иначе назив за крашке јаме на подручју Лике и Далмације, изговорио на чистом хрватском језику). Причало се још и о томе како ће се логораши из свих логора на подручју НДХ довозити или доводити до Јадовна гдје ће их живе или мртве бацати у велебитске шкарпе. Договорено се одмах почело и реализовати и ко зна колико бих их још било бачено и личке шкарпе да се Талијани нису побунили на свирепост и монструозност усташа.

Аутор је овај досије дао на читање госпићком професору Милошу Почучи, чијих је неколико рођака скончало у велебитским шкарпама, од којег је, због “дугог језика” његове жене, одузет у децембру 1991. године. Ако овај досије није физички уништен, данас би се могао налазити у Музеју Лике у Госпићу, сматра господин Ђаковић, који се од 1991. није враћао у тај град, а како ствари сада стоје, мала је вјероватноћа да ће га ускоро посјетити.

Толико ме је опчинила цитирана реченица и објашњење аутора, да сам је за вријеме овогодишњег обиљежавања једне од највећих трагедија крајишких Срба изговарао у више прилика: и у порти храма Христа Спаситеља у Бања Луци, гдје су 3. августа Крајишници са обје стране Уне запалили 7.000 свијећа у помен страдалих Срба у Хрватској и бившој РСК у рату деведесетих прошлог вијека; и на парастосу за 1.853 жртве “Олује”, чија су имена дан касније прочитана у истом храму; и на даћи у Колу српских сестара, гдје се свих “постолујних” година свраћа са парастоса и полагања вијенаца на чашицу за покој душа; и на округлом столу у хотелу Босна и јавној трибини у Банском двору, одржаним 5. августа, под називом “Олуја пред Међународним судом правде”. 

Ту се разговарало о главном претресу и скорашњој пресуди по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду; и на “мосту спаса” на ријеци Уни на граници између данашње РХ и БиХ, преко којег је око 100.000 Кордунаша и Банијаца у августу 1995. прешло у Републику Српску и са којег су дан касније спуштени вијенци за страдале и у Другом и у посљедњем рату и на којем је крајишки пјесник Мићо Јелић-Грновић, недалеко своје родне куће, у коју није навраћао свих ових “постолујних” година, рецитовао своје родољубиве пјесме; и мало касније у Сводни, мјесту између Новог Града и Приједора, гдје су 8. августа 1995. године два хрватска МИГ-а гранатирала избјегличку колону и убили троје а ранили више десетина избјеглица, а дан касније и на Петровачкој цести, којом је у неколико августовских “олујних” дана прошло више од 100.000 Далматинаца и Личана и на којој је 7. августа 1995. хрватски авион убио 9 људи, међу којима четверо дјеце, а око 50 их ранио и гдје је бихаћко- петровачки владика г. Атанасије (Ракита), са својих десетак свештеника и ђакона, поред спомен обиљежја у облику стилизованог српског православног крста, служио парастос.



Чини ми се да сам у злокобној реченици „Ко нема гроба – није умро… ко није умро – није ни живио!“ пронашао одговор на српска пострадања у прошлом вијеку.

 

Аутор: Саво Штрбац
Извор: Интермагазин
17.8.2014.


НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА

Глинска црква - Гудовац - Ливањско поље - Цетинград - Пребиловци - Логор Госпић - Стари Брод

Логор Даница - Корићка јамаЈасеновац - Гаравице - Усташе - Керестинец - Пркос - Јастребарско

Логор Сисак - Логор Стара Градишка  - Анте Павелић - Дракулићи- Алојзије Степинац - Динко Шакић

Вјекослав Макс Лубурић - Јуре Францетић - Шушњар - Крунослав Драгановић - Мирослав Филиповић

 




Оцените нам овај чланак:


Посећено је: 3359  пута
Број гласова: 12


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Чији се злочинци шетају Вуковаром
Објављено: 2. novembar 2018.     Има 138 прегледа и 0 гласова.

Срби и страх од сведочења
Објављено: 17. maj 2017.     Има 649 прегледа и 0 гласова.

Бeогрaдски сaстaнaк министaрa прaвдe
Објављено: 3. april 2018.     Има 658 прегледа и 5 гласова.

Поврaтaк Бранимира Глaвaшa у хрватски Сaбор, докaз устaштвa
Објављено: 21. april 2017.     Има 675 прегледа и 0 гласова.

Испaдe Србин нajвeћи убицa Крajишникa
Објављено: 30. novembar 2014.     Има 696 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links