Сисак је највећи град на Банији, велики индустријски центар и саобраћајно раскршће, који је пружао одличне услове за живот седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Управо због тога тамо је долазио велики број људи и тражио посла. Највише у "Жељезари", али и "Рафинерији"... Измешана национална средина није представљала проблем све док у бившој Југославији, почетком 1990. године није уведен вишепартијски систем. А онда на сцену ступају хрватски шовинисти обучени у одоре странке ХДЗ, који нису презали од ничега, већ су у Сиску силом зграбли власт пролећа 1991. године.
Од тада почиње промоција усташтва (хрватског нацизма) и србомржња добија велики ветар у леђа. Начелник полиције у Сиску постаје Ђуро Бродарац. Формирана је и једна паравојна јединица "Сисачки Вукови", као и тзв. Ханџар дивизија, за коју су све владајуће структуре у Хрватској биле упознате не само са њиховим постојањем, већ и злочинима односно етничким чишћењем српске популације које су они починили.
22. августа 1991. године хрватске паравојне снаге су починиле страшан злочин над српским цивилима у селима југоисточно од Сиска: Трњани, Чакале, Блињски Кут, Блињска Греда, Бестрма, Братане и Кињачка. Прерушени у униформе Југославенске Народне Армије упали су у споменута села, где их је народ са радошћу дочекао мислећи да је коначно дошао спас, пошто су месецима били у хрватском окружењу. Уместо радости и мира, почео је стравичан покољ, где је најмање 15 српских цивила убијено, а још 20 рањено.
То наравно није био једини злочин хрватских паравојних снага, односно наредба сисачких цивилних и паравојних власти. За нешто више од годину дана од 1991. до 1992. године, у граду Сиску је убијено преко 710 српских цивила, где су позната имена и презимена жртава, а неке процене иду и до 1.400 Срба. Хрватске власти из доба 1990-их злочинце нису ни извели пред суд, камоли осудили... него је прва оптужница подигнута против злочинаца по командној одговорности тек 2011. односно 20 година после злочина. Оптужене су само три особе, једна је осуђена на 10 година затвора, друга је умрла у притвору, а трећа је ослобођена.
У Србији, о овим злочинима се такође ћути, више од 20 година. Није подигнута ниједна оптужница против осумњичених, нити је иједна власт протекле две деценије затражила од Републике Хрватске да спроведе истрагу и организује суђење.
Све су то били разлози нашег одласка на парастос у београдско насеље Калуђерица, где је у недељу 23. 8. 2015. организован парастос и молитвено сећање за све српске жртве из Сиска 1991-1992. од стране Удружења Банијаца, потомака и пријатеља из Београда, као и Удружња "Завичај" из Београда.
На самом парастосу у православном храму св. праведника Јоакима и Ане, у Калуђерици није било више од 70 људи, с тим да је наведено како је присутно десетак удружења. Локални свештеници СПЦ су служили парастос, упаљене су свеће за покој душама банијских мученика. Одржан је краћи говор једног човека из организације, а затим смо у колони отишли до (девастатираног) споменика у Калуђерици за жртве из Другог светског рата. Положени су венци и опет је уприличен говор од Милана Жунића, председника Удружења Банијаца из Београда, где су наведене чињенице о страдању Срба у Сиску 1991. године, као и окретање главе, односно бежање од проблема хрватског и српског тужилаштва за почињене злочине над невиним српским цивилима.
На овом парастосу нико од локалних власти из општине Гроцка, којој Калуђерица припада није дошао на парастос. Занимљиво је што је и мали број медија уопште пренео вест за одржавање парастоса.
Можда су сисачке жртве мање важне од осталих жртава или је спомињање српских жртава из Крајине једном годишње почетком августа довољно за скидање одговорности и обавезе за остале парастосе који се организују?
(Пр)оценте сами.
Томислав Ковач
23.8.2015.