Избором  академика Жељка Рајнера из Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) за председника Сабора 28. децембра 2015. конституисан је хрватски nарламент. Нови председник у свом nрвом говору осим општих  ставова, изнео је једини конкретан предлог који се односио  на промену имена Хрватског сабора у Хрватски државни сабор.

Истог дана у Базилици Срца Исусова у загребачкој  Палмотићевој улици организовано је мисно славље Анте Павелића, тачније, задушннца поводом годишњице љегове смрти.

На први поглед чини се да између тих догађаја нема директне везе и да је сасвим логично  да државни парламент у свом називу носи поред имена своје државе и придев ,,државни“.

Међутим, веза постоји и то уnраво преко поменутог nри дева у називу парламента. Наиме, хрватски парламент је под именом Хрватски државни сабор постојао у време тзв. НДХ. Основан  је законском одредбом поглавника Анте Павелића 24. јануара 1942. Заступнике сабора је тада именовао поглавник, јер избори за његов сазив никад нису одржани. Сабор је имао саветодавну функцију.

Срби не смеју заборавити шта им се десило у време када је парламент носио име које му намерава вратити његов нови председник. Управо онако како то у новије време ради СПЦ у обраћању Ватикану поводом намераване канонизације (nроглашеља светим) хрватског кардинала из времена Павелићеве НДХ, Алојзија Степинца.

У једном од тих писама (прво од 30. априла 2014, друго од 10. јула 2015), недавно објављеним у загребачком „Јутарем листу“, патријарх српски Иринеј пише папи Фрањи да кардинал Степинац „није протестовао него је ћутао и када се знало да је нацистички усташки режим на најужаснији начин послао у смрт три православна епискоnа, више стотина православних свештеника и монаха и више стотина хиљада православних верника, његових суграђана. (…) Није протестовао него је ћутао и пред чињеницом да су у ‘његовој’ држави хладнокрвно, плански и системски убијана и деца ‘непоћудних’ грађана те државе – Срба, Жидова, Цигана“.

Из дела писма које аутор чланка делом цитира а делом препричава, произилази да патријарх приговара кардиналу Степинцу и што је пуч, којим се 27. марта 1941. Јуrославија отргла из Тројног пакта, прогласио издајом за коју је оптужио Православну цркву, а православље за „највеће проклетство Европе“ и уnраво те речи забележио у свом дневнику. Једино таквим његовим односом према Српској православној цркви, пише патријарх папи, могуће је објаснити и његов однос према присилном превођењу Срба у тзв. НДХ у римокатоличку веру и цркву на који начин је покатоличено око 240.000-250.000 људи.

А деведесетих година прошлог века, када се хрватском парламенту поново вратио назив Хрвтски државни сабор (1997-2000), Срби су поново прошли „к'о боси по трњу“: око један проценат их је убијено, две трећине протерано а још се не зна колико их је од оних што су остали покатоличено и похрваћено, јер ти процеси и даље трају. И опет је парламент под истим именом као у време НДХ озаконио резултате етничког чишћења. Затим је, 2000, парламент поново постао Хрватски сабор, а хрватску јавност треба на те догађаје стално подсећати. Онако како то ради Зоран Пусиh, председник Антифашистнчке лиге РХ, у отвореном писму новоизабраном председнику хрватског nарламента: „Промена имена Хрватског сабора сигурно неће бити корак у смеру враћања дигнитета Сабора, осим код НДХ-носталгичара“, навео је, између осталог Пусић.

Саво Штрбац
ДИЦ Веритас
12.1.2016.