Милан Ливада, рођен пре седамдесет година у Крајини, у селу Горње Примишље на Кордуну, у јануару 1945. године, како каже у ондашњој „Ендехазији“ (НДХ). После завршене основне школе у родном месту, као петнаестогодишњак је дошао у Банат, у Зрењанин и ту је завршио средњу економску школу. Дипломирао је у лето 1968. на Факултету политичких наука у Загребу. Новинарством је почео да се бави 1969. у међуопштинском листу НАШ ГЛАС у Смедереву, да би 1972., повратком у Зрењанин, постао дописник новосадског ДНЕВНИКА, а касније главни и одговорни уредник листа „Зрењанин“. У редакцију документарног програма Радио-телевизије Нови Сад дошао је 1990., одакле је 2010. отишао у пензију. Током 40-годишњег новинарског стварања оствареног готово у целости у два водећа војвођанска информативна медија – ДНЕВНИКУ и РТВ – написао је и објавио томове новинарских текстова и снимио и емитовао на стотине документарних телевизијских емисија свих жанрова.

„Завичај је место где нам је Бог подарио живот, дошао сам у Банат, а велики Црњански је рекао `завичај је оно што одаберете`, тако да ја себе сматрам Банаћанином, Војвођанином много дуже“, каже новинар и уредник „Гласа Крајине у Војводини“. Новинарством се како каже „бави већ пуних 45 година, у ДНЕВНИК-у и Телевизији Војводине у Новом Саду“, а после одласка у пензију посветио се истраживачком новинарству и оснивању гласила Удружења грађана „Завичајна група Крајина – Војводина“ – ГЛАС КРАЈИНЕ У ВОЈВОДИНИ.

Пројекат на коме ради већ десет година, назвао је ДВОВЕКОВНЕ ВЕЗЕ КРАЈИНЕ И ВОЈВОДИНЕ, формирао је „Завичајну групу Крајина – Војводина“, и покренуо двомесечник ГЛАС КРАЈИНЕ У ВОЈВОДИНИ, где, новинарским стилом, укратко, Ливада и његове колеге, бележе најзначајније догађаје, важне за живот Крајишника на овим просторима. У кратком разговору за СРБски ФБрепортер Милан Ливада је рекао и да прикупља материјал да објави књигу „Хроника двовековних веза Крајине и Војводине“, о томе како је Крајина „нестала“…
Замолили смо га да као новинар и рођени Крајишник каже колико га „боли“ однос новинарства према Крајишницима, Крајини уопште, према томе што се Крајини и људима из Крајине опет догодило…
„То је непребол, то се не може преболети“ – каже Милан Ливада и подсећа се на лични доживљај из 1995, пре двадесет година, када је био новинар документариста у телевизији. „Било је педесет година од оне колонизације после Другог светског рата. Радио сам две документарне емисије `Воз без возног реда`, и тада Слободан Новаковић зове директора телевизије и пита `шта то Ливада ради, да не ради ово`, чак се није смело причати о томе… Ту ме је затекла и вест о издаји Сарајева и Караџића… Тако је ћутањем и издајом нестала Крајина, а ми смо друштво које се може похвалити да је дало највише великана од Миланковића, Тесле…“

На питање колико је тачно протерано Срба са својих огњишта, као новинар документариста Милан Ливада каже: „Милион, милион Срба… Најстрашније од свега је то затирање, спаљивање архива, преоравање гробаља… да се уништи сваки траг о постојању и трајању Срба у њиховом вековном завичају где су најстрашније убијани, са кога су протерани… Мало је архива спашено, нешто књига, али је несхватљиво да свет није уопште реаговао на такво једно грубо брисање српства… И ово гласило Крајишника, сада већ 25.број, је један од начина да се забележе догађаји, као документариста понављам да `оно што није записано као да се није ни догодило`. Подсетићу Вас на онај стих Милана Ненадића – `Биће нас само у књигама`… Па те невладине организације финансиране из иностранства злурадо су говориле – бићете мањина у сопственој држави`, и то се ево догађа…“.

Закључили смо да се многи, као и Милан Ливада са својим колегама, боре да се чува и шири истина, али и допринесе очувању памћења народа и тако продужи његово трајање кроз писану реч…


Присутнима се први обратио Младен Булут, домаћин, председник Друштва новинара Војводине. Он је све подсетио да се налазе у просторијама Друштва новинара Војводине, овдашњој најстаријој струковној организацији посленика писане речи, а потом и медијских стваралаца.
„Ми се сматрамо наследницима Друштва српских књижевника, уметника и новинара, касније названог МАЈ, који је 1904. године на основу залагања Јована Јовановића Змаја основано у Сремским Карловцима. Друштво је трајало упоредо са новооснованом новосадском секцијом југословенског новинарског удружења након ослобођења у Првом рату 1921. године, све до тренутка када мађарска окупациона власт није забранила рад овога друштва. Након рата, 23. маја 1945. године Друштво новинара је поново обновило свој рад, и да не би били као сви они `од којих почиње историја`, ми, ево поносно признајемо да смо следбеници свих ових друштава и удружења која су постојала. Њихова некадашња изрека, да не кажем парола – `истина, поштење, традиција`, и дан-данас стоји у нашем грбу и сматрамо да су то три најтеже речи које на посебан начин обележавају ово занимање, које је, надам се да ћемо делити исто мишљење, у последње време кренуло суновратом наниже. Утолико је данашњи повод, 25. број листа `Глас Крајине у Војводини`, који уређује наш врли колега Милан Ливада, уз помоћ својих вредних сарадника, важно јер је направио нешто што је по мени – хвале вредно. Овај лист није намењен само томе да сачува причу о људима који су поново по ко зна који пут протерани са својих огњишта у ове крајеве. Захваљујући уређивачкој политици и добром избору, лист успева да пронађе стварне корене који везују Крајину са Војводином, који су дуги преко два и по века. Невероватно је то, да је недавно како то кажу наша дојучерашња браћа – била `обљетница Олује`, а пре тога `Бљеска`, да су Срби из оног краја поново `погорели` и нашли се у овим крајевима, где за дивно чудо нису прихваћени оберучке… То је врло интересантно, гледамо данас избеглице из арапских земаља, где се држава утркује да им покаже неку благонаклоност, да им олакша… Овде су Крајишници били дочекани као нежељени гости у Војводини, као `дођоши` поново, и двадесет година траје покушај да они реше своје основне животне, егзистенцијалне проблеме. Ништа није боље ни у Хрватској, односно у старим крајевима, где су упркос тлапњама у земљи ЕУ и залагањима за високе европске стандарде, Срби прво били лишени права на живот, потом, и дан-данас су раздвојени од своје имовине, што је исто тако европска тековина, такође и употребе свог језика и писма, заштите верских објеката, гробаља, и свега осталог, а да не причамо о праву на рад. То је све што провејава у овој ситуацији и ја бих био далеко срећнији да смо ми овом приликом показали српске манастире од Крке, Зрмање до Цетине, или недирнут крајолик под Велебитом, лепоту Плитвичких језера, и срећне људе који на своме раде и зарађују. Али, није се дало, ова тема нас је некако опхрвала, с обзиром на то колико је актуелна нисмо могли да је заобиђемо“.



Петар Томић, дугогодишњи новинар агенције Танјуг, подсетио је на нематеријалну вредност Гласа Крајине у Војводини у очувању традиције, песама и игара Крајине, пре седам деценија прогнаних породица и фамилија из Крајине. Крајишници у Војводини негују песме и игре завичаја да их сачувају за потомство.
„Колега Милан Ливада и Милорад Савић, који је недавно у свом родном Честерегу, приредио изложбу фотографија, а пре тога заједно са Друштвом новинара Војводине у Матици Српској  изложбу `Трагом српских манастира у Банату`, у овом гласилу раде један посао који за њих није задатак, већ потреба, некаква мисија да се сачувају сведочанства о постојању…“ –  казао је Томић.



„`Има сеоба, нема смрти`, каже Црњански, то је метафора која као да је јуче написана, као да је написала само за Крајину, а она важи“, рекао је Милорад Савић, ратни извештач, новинар агенције Тајнуг у пензији.
Савић је пре три недеље приредио изложбу у Честерегу, о седамдесет година првих досељеника у Честерег, када је стигла прва група досељеника у колони од 250 хиљада људи испод Козаре и Грмеча, који су највише страдали, за које је Димитрије Бајалица, председник комисије рекао да су морали одмах да крену јер нису смели дозволити да још једну зиму дочекају под ведрим небом. На тој изложби почасни гост био је Милан Ливада, са којим сарађује као колега новинар и пријатељ већ четири деценије. „Милан је тада рекао, да према његовим сазнањима, око две трећине становника Војводине чине досељеници из Крајине…“
„2. октобра, на данашњи дан, пре 71 годину, ослобођен је Петроград, и редакција Слободне Војводине је са Шушњаревог салаша премештена у Петроград, ту су штампали неколико бројева и кад су селили однели су и штампарију, отишли су и новинари из Слободне Војводине, словослагачи, а остали су двојица које је Милан нашао касније и са њима разговарао како су они штампали. То је Слободна Војводина, претеча Дневника у коме је радио и Милан, и колега Гулан, и колега Томић, Чубрановић и Божин…“
„Поред Светозара, Раше и Ђуре, и Милан Ливада је заслужио да се нађе на списку знаменитих личности, ако кажемо да су ово научници, књижевници, спортисти, онда Милан као новинар, одличан новинар, пре свега добар и добар човек…“ – рекао је Томић на крају свог обраћања присутнима.

Илија Петровић, историчар је написао о збивањима у Крајини шест књига, „око две хиљаде двеста, триста страна, и могуће још за књигу или две у разним другим књигама“. Он је говорио о томе како је „идеја Крајине“, односно „вест о формирању СНВ на Божић 1991., прихваћена у Србији, вијест о томе објавиле су само Политика и Вечерње новости“, али само због тога што је он „био у добрим односима са Владом Мићуновићем и Мирковићем, из представништава новосадских“.
„До јула сам написао седамдесетак саопштења СНВ, слао сам их сваки пут на једно десетак, петнаест адреса, што ће рећи негде око хиљаду пута сам то послао. Први пут телевизија је прихватила 30.јануара, телевизија Нови Сад, покојни Марко Кековић је био уредник. Радио Нови Сад прихватио је ту вијест, стицајем околности, наредни дан по објављивању вијести да је Вијеће основано. Ја сам позвао Буда Марковића, који је онда био помоћник главног уредника, он је (после ми је то рекао), једноставно са запрепашћењем слушао оно што ја говорим, и у том тренутку је пролазио стари новинар Никола Булатовић. Видио је збуњеног Буда и питао шта је, овај каже – неки Илија Петровић, а он ће – примај то… Никола и ја смо се знали из времена новосадске Самоуправе. Оно што је најинтересантније, ТВ Београд је ћутала цијела четири мјесеца….“
„Али, после пуцњаве у Боровом селу више се ствар није могла игнорисати и на Ђурђевдан те године, ТВ Београд позвала ме је на један разговор. Емисија је трајала негде од три и по до четири сата, била су три водитеља, Миодраг Попов, Крсте Бијелић покојни и Нино Брајовић, а позвали су осам гостију. Циљ је био да се тема разводни. Уводну причу дао сам ја, јер сам онда био портпарол СНВ, и како сам ја рекао неколико ријечи о овоме како је ТВ Београд то игнорисала, они су мене једноставно искључили. Да није послије једно два и по сата, интервенисао Антоније Исаковић, који је био један од учесника у емисији, није било друге, дали су ми ријеч. Ја сам онда изговорио, вратио се на једно старо питање `откуд мржња између Срба и Хрвата`. Нема мржње између Срба и Хрвата, постоји само мржња Хрвата према Србима, бивших Срба који још нису постали ни добри католици ни Хрвати, и они у труду да превазиђу то вријеме тако дјелују… И друга ствар коју сам изговорио тада је `има ли изласка из кризе` – да председништво преда власт војсци, да војска заведе демократију на једно пола године, да се заустави рад политичких странака и да се после тога крене даље“.
Петровић је ово испричао као пример о томе како највећи број новинара не схвата на прави начин своју професију… не као послове због којих примају своју плату, већ се новинарство мора сматрати моралном обавезом и моралним дугом и према савременицима, а нарочито према потомцима…
Петровић је завршио једном занимљивом документарном истином: „Хрватска има четири оца домовине, Павао Ритер Витезовић, Анте Старчевић, Анте Павелић и Фрањо Туђман – ниједан није Хрват. Павао Ритер је Нијемац, Старчевић и Павелић су Срби из Старога Влаха, а Фрањо Туђман највјероватније Мађар…“

Бранислав Гулан, дугогодишњи новинар, у Борби, Комори Југославије, Комори Србије, ратни извештач, сведок нестајања Крајине искористио је време причајући о томе што се до сада није знало…
„Све што се дешавало на овим просторима и сад што се дешава није случајно. Ја сам урадио пре двадесетак година књигу Корени, а „корени“ је америчка тајна шифра за економско рушење Југославије. Према томе, то је испланирано 1977. године, отприлике кад сам почињао да радим ја сам дошао до тих сазнања, тих папира. Циљ је био економски срушити Југославију, Србију одвојити од мора. Када је то урађено 1991. године, пре него што је све завршено, када је Србија одвојена од мора,  Американци су дали саопштење после моје књиге – `САД напустила тајну операцију КОРЕНИ`…
Пре распада Југославије, радио је у Борби, био дописник са свих територија бивше Југославије, бавио се агрополитиком, па је говорио о свом искуству на терену, у време „догађаја у Боровом селу“, „пролазу“ који је имао и „на страну Хрвата и на страну Срба као члан југословенске редакције, млађи новинар коме је старији колега био покојни Славко Ћурувија“…

Гулан је испричао причу како је погинуо први новинар на ратишту – „покојни Милан Жегарац када је почео рат, то је први новинар који је настрадао“.
„Радили смо у истој кући, у "Борби", ја сам имао рентакар, он је био дописник из Оџака, ја сам сваки дан долазио из Београда, дружили смо се, извештавали се, договарали се и радили заједно. Пред пад Вуковара, 7.октобра је то било сад ће годишњица, ја сам закаснио мало, на пар минута да дођем до Оџака, и кад сам дошао у Вуковар, до кафане где смо се налазили са војском и са свима другима, ја сам тај дан возио покојног Јоцу Дуловића, данас је (2.октобра) сахрана, испричаћу вам и око тога… Жегарца није било, војска је дошла, породица Карас преко пута те кафане позвала ме да попијем кафу, ја кажем – `колега ми није дошао`, они кажу – `чекао те и отишао`… Ја сам почео да пијем кафу, није прошло ни три минута долази Радослав Костић, црвена беретка пре рата, шеф обавештајних служби тамо, кога смо сви ми познавали и пре рата, и каже (да извину даме) – `Ј… вас Бог и вас новинаре, ови твоји ми се нису јавили, онај твој Жегарац и онај наш из Сомбора један, откуд знам ко ми претрчава преко… били су у униформама и претрчавали су улицу, твој није жив, а наш – неће ни он преживети…`

Ето, сви су до сад писали о храброј погибији новинара од усташког метка, што нажалост није истина. Тај Радослав Костић је погинуо у Босни, на ратишту… Сви су ишли да причају о храброј погибији мог колеге, само мене нико није никад звао, ово је први скуп где сам ја то рекао, покушавао сам да објавим, објављивао сам и фељтоне са ратишта, само то никад није објављено… Друга, још једна ствар је веома битна, о покојнима све најбоље и о добром другару… ја сам ишао у кошуљи и мајици, нажалост покојник је увек имао ратничку униформу на себи, можда је то одлучило, овај каже ` у униформи ми претрчавају, нису ми се јавили…`можда да сам и ја тако дошао можда би и ја тако прошао.“
„Тад је самном био и покојни Јоца Дуловић који је данас сахрањен (2.октобар), углавном је самном ишао, радио је у Експресу, извештавао, и сад кад је све то дошло и Хаг и суђења и све то, ми смо код Енеса Тасе, код истих људи ишли на разговоре, све исте су биле информације… Кад је дошао Хаг, он је отишао у Хаг и све обрнуто испричао… Отишао је, сахрањен је, али морам да кажем – ништа није испричао оно како су нама испричали наши извори информисања: Енес Тасо, Бориша Докнић и они остали који су били тамо.“



Илија Обрадовић је из села кога више нема – Новосела, његови су као српски добровољци доселили у Бачку, председник је Скупштине Удружења грађана Крајина Војводина. Обрадовић је нагласио да је веома важно постојање Гласа Крајине у Војводини, јер „проблеми које имају Крајишници има ретко који народ, зато је ово дошло у прави час“, захвалио се на залагању за постојање и трајање овог гласила Милану Ливади и предложио да се о њему направи „један документарац, да о њему и томе што је радио остане и неки такав траг“.



Изложбу о постојању завичајног листа Глас Крајине у Војводини је отворила академски сликар Милица Шкрбић Шкипина, која је после престављања Милана Ливаде као главног уредника листа казала да јој је изузетна част да је од 2014. године најмлађи сарадник у листу који уређује Милан Ливада.  „На крају свега треба рећи да је Милан Ливада посебна, упечатљива личност, која у сваком броју часописа остави свој рукопис, а посебно своје мишљење о дешавању у друштву. Хвала му на томе“.

 

Биљана Диковић
ФБ Репортер
7.10.2015.