Разграктале су се црне вране,
над Крајином муња небом бруји,
још се нису зацијелиле ране,
душе малог дјечака у Олуји.

Питао се: Мајко, дал' су птице,
криве, црне вране злослутнице,
ил' су криви можда љути вуци.
Што идемо ми ка Бањалуци?

У колони плача и јаука,
уплаканих мајки, ђедова, унука,
непрегледо дугој до бескраја.
Што одлазим мајко из роднога краја?

Шта смо тол'ко ми мајко скривили?
Зашто су се на нас закрвили.
Није мајко ни њиних јабука,
убрала ми моја мала рука.

Нисам мајко, па среће ми ове.
Што ми јутрос украдоше снове,
осташе нам јутра, с'мирисом погаче,
необране крушке илињаче.

Остаде нам кућа у пламену...
порушише камен на камену!
Куд смо пошли, ђеде сад из града?
Да нећемо, можда, до тог Београда?

Гледао је дуго према Книну,
докле град му за брдо не замину,
у очима туга му горјела,
за њим оста родна Крајина цијела.

Од тада су многе године протекле.
Сузе су  му често низ образе текле,
кад се сјети свога родног краја,
куће старе, свога завичаја...

Све би дао, да се једном врати,
да у своје двориште наврати,
тамо гдје су сјећања му драга,
да пољуби камен родног прага.

Да дочека опет сретне дане,
над Крајином сунце да му сване,
и узреле крушке изнад Книна,
тамо гдје га чека ђедовина.
 

Написа: Милан С. Марковић
Син Шумадије, 16.07.2020.