Крајем прошле године мало буре у јавности изавала је изјава српског министра просвете Срђана Вербића да би веронауку из средњих школа требало у потпуности избацити, а у основним је преполовити, односно са осам свести на свега четири године.
Био је то само предлог министра Вербића на конститутивној седници Националног просветног савета, предлог који у блиској будућности вероватно неће заживети, али предлог о којем ће се размишљати и који ће свакако бити често на дневном реду. Ова министрова иницијатива није добро примљена у круговима у и око Српске православне цркве, док се с друге стране о њој тек нешто мало говорило у медијима, свакако далеко мање него пре десетак година када је тадашња министарка просвете у влади Војислава Коштунице, Љиљана Човић, експресно смењена због иницијативе да се дарвинова теорија избаци из образовног система.
На страну то да ли веронауку као школски предмет треба унапредити и посветити јој максималну пажњу како би с временом заиста ушла у ранг са најбитнијим предметима у основним и средњим школама, али њено укидање или значајно смањење крајње је недопустиво. Јер од самих почетака савременог образовног система она је била неизбежан предмет.
Тек од 1945. године на просторима тадашње Југославије, након Другог светског рата и доласка комуниста на власт, веронаука се избацује из школског система и овај предмет задржан је тек у понекој цркви.
Са распадом те исте Југославије и буктањем рата на тим истим просторима и веронаука се полако враћала у школски систем. Када говоримо о Србима она је најпре уведена у школски образовни систем тадашње Републике Српске Крајине, нешто касније и у образовни систем Републике Српске, а тек након пада режима Слободана Милошевића веронаука је ушла и у образовни систем Републике Србије. Какав је однос предратних власти био према веронауци, богословљу и уопште према цркви, илуструје и то да је и православни Богословски факултет у Београду био избачен са Београдског универзитета и тек је пре неколико година у исти поново враћен.
У неким напредним или, како се то данас често каже, проевропским круговима, говорити о школи са вером било би крајње неозбиљно, превише традиционално, вероватно националистички настројено и назадно. Са друге стране, у круговима блиским цркви, говорити о школи без вере било би опасно по образовни систем, васпитање омладине, и на крају крајње не-демократски с обзиром да се већина становништва у Србији изјаснила као верујућа.
Како било, неизбежна је чињеница да је школа, ако говоримо из српске перспективе, настала и дубоко везана за цркву, па је данас потпуно незамисливо да се црква (веронаука) избаци из школе, без обзира на многобројне тврдње да живимо у секуларном друштву и времену и да је држава одвојена од цркве.
ЦРКВА И ШКОЛА ПОВЕЗАНЕ КРОЗ ЦЕЛУ ИСТОРИЈУ
У својој књизи „Кроз тамнчки прозор“ Свети владика Николај Велимировић (коју је написао у злогласном нацистичком логору Дахау), српски златоуст 20. века „враћа филм“ кроз протекли период у којем свом народу указује на највеће грешке које је починио и које је скупо платио. У једној реченици он наводи: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом“. У поменутој реченици владика Николај даје суштину какви бисмо ми Срби требали бити и на првом месту помиње школу.
Није Свети Владика случајно рекао да нам школа треба бити са вером. Исто тако није случајно што су у многим местима где су Срби кроз историју били у већини или бар чинили добар део становништва поред цркава подизане школе што можда најбоље илуструје пример њихове повезаности.
Кроз целокупну српску историју, све до 1945. године и доласка комуниста на власт, црква и школа су међусобно повезане. Први словенски просветитељи били су Света браћа Ћирило и Методије, први српски учитељи били су свештеници и монаси, а први међу њима био је Свети Сава. Управо је Свети Сава симбол те повезаности цркве и школе и није чудно што је он у српском народу означен као заштитник школа и што се све до наших дана Савиндан прославља као школска слава.
Да би се разумела повезаност српске цркве и школе кроз призму деловања Светог Саве неизбежно је поменути и неке друге ауторитете. Тако је руски црквени историчар и теолог Теодор Титов записао: „Пре Светог Саве у Србији није било школа. Тада није имала сталних државних школа ни сама Грчка, под чијим су се културним утицајем у то доба и српске земље налазиле. Међутим, Свети Сава је, што се види из његових аутентичних списа и других историјских података о њему, био најпросвећенији и најобразованији човек свога доба“.
У свом делу „Светосавска философија просвете“ Свети Јустин Ћелијски пише: „Научен Светим Савом, наш је народ занавек изједначио појам просвете са појмом светости, појам просветитеља са појмом светитеља. И све то оличио у Светом Сави као свом првом и највећем светитељу и просветитељу, увек првом и увек највећем. Стога су у нашем свето-савском народном сазнању црква и школа нераздвојни близанци: они и постоје и живе и расту један са другим и један помоћу другог“.
Неизбежно је да су центри писмености српског народа у време Немањића били цркве и манстири. Они су то остали и касније, за време турског ропства када су српску писменост и духовност готово невероватно очували непсимени и полуписмени српски свештеници и монаси.
Повезаност између цркве и школе оличава се и у верској и просветној аутономији које су Срби стекли привилегијама добијеним од аустријских владара након сеобе. Тако остаје све до 1945. године када школа постаје оруђе у рукама власти за стварање новог човека, који је негирао Бога, а цркву, у најбољем случају сматрао као грађевину или културни споменик. Међутим, реке српских избеглица и емиграната након Другог, али и пре и после Првог светског рата, у страним државама на свим конти-нентима стварају Црквеношколске општине и на тај начин, иако далеко од своје отаџбине, настављају традицију и корачају стопама Светог Саве.
О повезаности српске цркве и школе можемо говорити и кроз два дијаметрално супротна лика: кроз Светог Саву и кроз Доситеја Обрадовића. Први је побегао у манастир и постао први српски просветитељ радећи на духовном и националном уздизању свог народа, а други је побегао из манастира, постао први министар просвете у устаничкој (савременој) Србији и оснивач Велике школе у Београду.
Иако су „светосавственост и доситејство два савршено опречна пута“, јер по Владимиру Вујићу „први пут значи просвећење кроз светост живота и строго ношење крста којим се свему може одолети, а други пут је просвећење кроз свемоћни и охоли разум човечији“, ипак је Доситеј као велики тадашњи критичар црквеног клира опет повезао цркву и школу отворивши на Великој школи и Богословију.
УЧИТЕЉ И СВЕШТЕНИК НАЈЦЕЊЕНИЈИ ПОЗИВИ
Такође, још један од добрих примера о заједничкој улози цркве и школе, јесте пример односа наших предака према свештенику и учитељу. Некада су у селима и градовима најугледнији људи били свештеник и учитељ, они су своје место имали на Саборима, касније у Скупштини. Наши преци су их ценили и поштовали, али су и они то поштовање поштено и искрено заслужили својим јавним и националним деловањем и добрим примером.
Целокупна српска историја проткана је том повезаношћу цркве и школе. Оне су биле вековима, а то су остале и данас, поготово ако говоримо о Србима ван Србије, чувари нашег националног идентитета, нашег језика и писма, наше историје, традиције, обичаја. Оне су чувари нашег знања и лепог васпитања па стога и не чуди што су управо српска црква и српска школа на највећем удару оних који нам не желе добро, без обзира на то да ли долазе из наших редова или су ти удари споља.
Зато ћемо министрову изјаву о веронауци сматрати само жељом да ученици не буду преоптерећени, а изјаве оних, као код нас у Хрватској, да је образовање српске деце на свом језику и писму, заиста искрена жеља да се образовни систем унапреди и свака подела спречи. Али пре тога, требало би размислити да ли се деца и на неки други начин могу растеретити или да се поделе спрече указивањем на стварне узроке подељености, пре свега код одраслих.
Срђан Секулић
Извор бр. 135.
3.2.2016.