Од када су 1. јула 2015. укинуте радне дозволе за Немачку та је земља након Ирске, у којој је већ бројна славонско-барањска дијаспора, постала „хит дестинација“ и за многе Барањце који су незадовољни својим местом под сунцем одлучили да у потрази за бољим животом напустие Барању. Та вест прво је потакнула нагађања о новом исељеничком валу, као што је то својевремено било у случају исељавања у Канаду, а веома брзо показало се да су сви они који су то најављивали били у праву.

О томе сведоче бројни показатељи, статистика, број уписане или исписане деце у школама, крцати аутобуси, а и свако од нас сигурно зна барем неколико пријатеља или познаника који су посао одлучили потражити у иностранству.

За илустрацију, довољно је поменути податак да четвртком из Осијека у 15 сати креће један до два пуна аутобуса за Немачку, а све је учесталија појава да их суботом, у исто време, креће чак четири. Изражено у бројкама то значи да је само протекле седмице из Славоније у Немачку отишло између 250 и 300 људи. Међу тим путницима је и не мали број Барањаца па је тако недавно само из барањског села Болман у иностранство отишло чак 18 људи што је свакако пуно ако се има у виду да у том месту ионако нема пуно људи.

ОДЛАЗЕ НАЈВИШЕ МЛАДИ

            Све већи број оних који се исељавају из Барање постаје озбиљан проблем, а проблем је још и већи јер одлазе целе породице од којих се неке више никада неће вратити у Хрватску. Истине ради треба рећи и то да је број оних који одлазе и пуно већи јер свој одлазак, махом млади, уопште не пријављују надлежној полицијској станици па службене статистичке податке треба узети са поприличном резервом. Основни разлог за одлазак Барањаца из Хрватске је висока стопа незапослености која је још увек, а тако је већ дуги низ година, најалармантнији проблем и у целој Хрватској. Међу бројним Барањцима који у укидању радних дозвола и отварању немачких, али и других граница, види своју прилику је и Ана из Белог Манастира чије презиме нећемо навести будући да надређене на послу још није обавестила о својим намерама.

- Иако имам посао, и за хрватске прилике релативно добра примања, једна плата није довољна за издржавање четворочлане породице. Супруг ми је незапослен, а оно што ме највише мотивисало да напустим Барању је будућност наше деце и песимизам који се осећа готово на сваком кораку, чак и у ваздуху. Иако сам по природи оптимиста сваки нови дан ме спусти на земљу па сам све више и сама уверена да у Барањи неко боље сутра неће тако брзо сванути, каже Ана.

ОДЛАЗЕ ДА СЕ ВИШЕ НЕ ВРАТЕ

Како нам је рекла, Ана је у фирми узела неплаћени годишњи одмор, и за то време је преко интернета већ нашла посао и стан у Немачкој, обавила разговор са новим послодавцем и лекарски преглед. Иако је, како јој је послодавац рекао, већ могла почети да ради како би све било регуларно и по немачким законима сачекаће још неколико дана да је послодавац пријави.

- За почетак у Немачку идем сама, а након што и супруг нађе посао и клинцима средимо папире за школу доћи ће и они. Немам илузија да напољу тече мед и млеко, тежак је гастарбајтерски живот, обоје остављамо родитеље, родбину у пријатеље, али за разлику од Барање и Хрватске, нема песимизма, нуди се безброј прилика за посао и напредак што је нама са завршеним факултетима врло важно. Са жаљењем морам да закључим да је моја Барања, од некадашње средине у коју су људи долазили због посла и бољег живота, постала средина из које се све више одлази што ће за последицу имати да ће у њој остати само социјални случајеви, сиротиња која једва преживљава и пензионери који су, „захваљујући“ политичким елитама и њиховим политикама такође сиротиња, закључује Ана.

            Готово идентичну или сличну причу потписник ових редова чуо је од још неколико нових економских емиграната и оно што је карактеристично за све оне који су имали срећу да уопште раде је да су огорчени на систем који је посложен у Хрватској, систем од ког се, како кажу, може само преживљавати.

            Људи које смо можда последњи пут видели у животу, једноставно више нису спремни на такав начин живота јер од њега очекују више. Зато су и одлучили да његов остатак проживе негде тамо далеко јер многи од њих отишли су са картом у једном правцу.                               

Зоран Поповић
Извор бр. 123.
19.8.2015.