Вишња Павелић је обожавала лик свог оца Анте Павелића, под чијим је режимом тј. покровитељством Адолфа Хитлера у Независној Држави Хрватској убијено више од 300.000 људи, и који је умро 1959. у Франковој Шпанији. Она му је пружила уточиште у највећој тајности. Пре него што је Вишња умрла отворила нам је врата своје куће у Мадриду. И ту не налазимо никакву кривицу. Проналазимо само мржњу. Болесну мржњу.
Породица Павелић: Анте, Марија, Велимир и Вишња
на одмору у Санта Поли 1958. (југозапад Шпаније)
Ћерка злочинца живела је сама у стану у Мадриду који је увек био у мраку. Ролетне су биле у дневној соби до пола, а завесе су биле затворене. Старица је проводила време из дана у дан затворено - дакле годинама, деценијама, пола века - радећи манијакално у архиви свог оца, сакупљаној у соби пуној фиока истрошених докумената. Тишина би се пореметила тек поподне, када би села да се одмори на софи и ставила свој диктафон да слуша оперу Вердија или глас свог омиљеног баритона, Ђина Бечија.
Вишња Павелић је умрла 2015. године, а била је миљеница Анте Павелића, хрватског поглавника, којег је фашистички диктатор Франко примио у главном граду Шпаније 1959. године. Поглавник под чијим су мандатом и под покровитељством нацистичке Немачке од 1941. до 1945. били прогнани: Срби, Јевреји, Цигани, и основани логори смрти у којима је убијено и више од 300.000 цивила према статистичким подацима америчког Музеја холокауста.
- „Био је то монструозан режим и он је био његов вођа. За мене је он на истом нивоу као Хитлер “, каже Хрвоје Класић, историчар са Универзитета у Загребу. Тај човек је последње две године живота провео као миран старац шетајући Мадридом".
На једној од до сада необјављених фотографија које је његова ћерка поклонила дневнику "Ел Паис" Семаналу, она се појављује у Пуерта дел Сол обучена у трезвено, тамно одело са шеширом и дугим црним капутом.
Лице јој је постало врло старо, мишићи на њеном лицу су се олабавили и њен израз лица је био безопасан; не хладан, тијесан као на његовим портретима четрдесетих. Такође, неговао је бркове. Међутим, задржала је две његове најкарактеристичније особине: велике и густе обрве и огромне уши, чији су удови висили попут одрезака.
Када је умро, у доби од 70 година, агенција "Цифра" кратко је известила да је сахрањен у Мадриду на гробљу Сан Исидро "током церемоније сахране у најстрожој приватности" и ограничила се рекавши:
- ,,Др. Анте Павелић био је шеф хрватске државе за време Другог светског рата''.
Часопис Абц ставио је његову смртовницу на дну странице испод секције друштвених догађања у којој су објављиване вести о венчањима, веридбама и неким играма за децу.
Сусрет Адолфа Хитлера и Анте Павелића 1944. године.
"Да ли желите парче чоколаде?", питала ме.
Ћерка злочинца је била озбиљна, али љубазна жена, образована и увек се према мени тако опходила. У последњим годинама живота ме примила неколико пута у кућу. Изгледало је да воли друштво и прича приче о њеном оцу, мада је тражила да се о тим сусретима објави тек неколико година након њене смрти.
Кад су разговори били завршени и поздрављао сам је, а она ме пратила до врата, мала и погрбљена, понављајући у свом шпанском ортопедском помагалу, славенски нагласак и аргентинске мане ускраћене из њене прве фазе изгнанства:
- "Али све то прије моје смрти ништа, ха, ништа!".
Била је опседнута дискрецијом. Није желела да се о њој разговара или фотографише, па је гледала гроб свог оца с патолошким поносом.
- "Дошла је са маказама, седела... провела доста вечери штитећи очев гроб", присетила се Алмудена Морено, управница гробља Сан Исидро у Мадриду, пре три године. Бојала се да ће Срби оскрнавити очев гроб, ставила је на њега врло тежак надгробни споменик и замолила гробаре да не показују странцима где је сахрањен Анте Павелић.
- "Била је у паници", рекала је управница Морено. "Рекла сам јој да се смири. Да они (Срби) неће доћи у Шпанију да њу траже...".
Њен страх се проширио и на потомке, па је она покренула поступак пред Министарством правде Шпаније забранивши да се у будућности посмртни остаци њеног оца могу ексхуматирати.
Једна од последињих заједничких слика породице Павелић, сликано у лето 1959. у Мадриду
Велимир и Вишња стоје, а Марија и Анте седе
Вишња Павелић преминула је на Божић 2015. године у својој 92. години. Била је кремирана, а пепео је похрањен у гробницу код оца, мајке и брата на мадридском гробљу Сан Исидро, где се и данас чувају.
Њих четворо су живели заједно у Мадриду две године, од тренутка када су пристигли 1957. године из Аргентине до смрти поглавника Анте Павелића 29. децембра 1959. године. Вишња је волела фотографију и волела је да се слика на њеним путовањима.
На једној од њих позира у Санта Поли, на западу Средоземља. Вишња се опуштено смешка. Велимир, њен брат, има формално допадљив израз. Марија, њена мајка, носи сунчане наочаре. Један пријатељ је сликао ту фотографију.
Под ободом шешира појављује се тврд изглед прошлости. Патријахалност породице је у супротности са сумњом да је поглавник Анте побегао из НДХ са богатством опљачканим од његових жртава.
Kњига "Хрватска под Антом Павелићем" (енгл. Croatia under Ante Pavelic) је обајављена 2014. године, од историчара Роберта Мек Кормик, где се истиче да је Анте Павелић током рата успео пребацити милионе златника у Швајцарску на тајне рачуне и спомиње се извјештај ЦИА (америчке обавештајне службе) према којем је у посљедњим годинама пре рата пребацивао новац видећи како његов заштитник губи на свим фронтовима.
Адолф Хитлер је и сам, са циљем сопственог бега послао у Аустрију 12 кутија пуних злата и накита. То се догодило 14 година пре још једне фотографије његових ћерки, на којима њих четворо недељом седе у дворишту, у сенци борова, а аутомобил Волксваген је био паркиран поред пута. Вишња Павелић се са сигурношћу не сећа где су га одвели, али верује да би то могао бити током последњег излета који су приредили заједно са оцем те 1959. године, посете недавно отвореној римокатоличкој исповедаоници у месту Вала де лос Каидос (удаљено 55 км северо-западно од Мадрида). Анте Павелић, са својим нераздвојним шеширом је изгледао слабо, оборених рамена и погледом у даљину. Ако се сећате оне сцене Дон Вита Корлеонеа у филму "Кум", без крви, пре него што је умро.
Сицилијански гангстер из филмске приче и хрватски зликовац су слично умрли, од старости и од неуспелог атентата који је организован раније. Корлеоне је упуцан док је куповао поморанџе на уличној трговини у Њу Јорку. А Павелић је упуцан у Аргентини са неколико метака када је 1957. стигао у своју кућу на периферији Буенос Ајреса.
- "Ушао је на ногама и рекао: Упуцали су ме", присетила се његова ћерка Вишња.
Није познато ко је покушао да га убије. Нагађала је да су то били наоружани људи које је послао Јосип Броз Тито, диктатор комунистичке Југославије. Вишња је то касније негирала - "Срби су тражили његово изручење, желели су га живог!“ - и тврдила да су његови сународници преузели контролу над хрватском емиграцијом.
На крају Другог светског рата 1945. године Анте Павелић је побегао у Италију, где се сакрио у језуитском манастиру.
- "Нико никада није знао. Само ми, ха! ", рекла је врло задовољна.
Са лажним именом Анте Павелић као Антонио Сердар 1948. године, кренуо је бродом из италијанске луке Ђенова за Аргентину, следивши тајну руту уз помоћ Ватикана познату под називом "Пацовски канали" којом су озлоглашени нацисти попут Адолфа Ајхмана, Клауса Барбија или Јозефа Менгелеа отишли у Латинску Америку.
Породица Павелић настанила се у Буенос Аиресу уз дозволу Владе Аргентине којом је управљао Хуан Перон и тамо су провели деценију. Анте Павелић је покренуо грађевинску фирму. Такође је имао ткалачку радионицу и фарму.
- "Имали смо пилиће. Ја бих ујутро сакупљала јаја", рекла ми је Вишња.
Старица Вишња Павелић и млади хрватски домољуб код породичне гробнице Павелића
Током интервјуа, Вишња је седела на софи у дневној соби испод портрета свог оца који је рађен техником дрвеног угља... таман, мршав, у белој маршаловој јакни.
- "Не мислите да сам крива за нешто?", питала је.
- "Не, уопште не", одговарам.
У нашим првим сусретима често се устајала да би тражила документе помоћу којих је покушала показати да њен отац није злочинац. Изгубила би се у ходнику куће, ушла у своју канцеларију и почела да прави приличну буку преврћући папире. Након две-три године пореметила ју је остеопороза и тешко се кретала. До краја живота је то могла, али са великим потешкоћама и уз помоћ помагача. Затим је њен ход низ ходник био спор и праћен гласним звецкањем, али жена је била отпорнија од саме остеопорозе и након што би посегнула за својим документима, вратила би се с њима и поновила исто као и увек.
- "Све је то лаж. Све што кажу о мом оцу је лаж. Све, све!".
Независна Држава Хрватска, коју су нацисти успоставили након инвазије на Краљевину Југославију априла 1941. године и коју је Анте Павелић водио до маја 1945. године, имала је за циљ стварање чисто етничке и верске нације, односно хрватске и католичке.
У његовом највећем концентрационом логору Јасеновац, према званичним хрватским подацима убијено је најмање 83.145 људи; међу њима 47.627 Срба, 16.173 Рома и 13.116 Јевреја; 20.101 од укупно деце су била деца млађа од 14 година. Усташе - побуњеници на хрватском језику, као Павелићеви војници, били су познати злочинци - убијали су са мржњом која је шокирала чак и њихове нацистичке савезнике. (прим. аут. Код Срба су ове бројке десет пута веће!)
У књизи "Усташа" (1998.) историчар Срђа Трифковић цитира генерала Вон Глајсе-Хорстенауа, војног представника Хитлера у Хрватској, да је Павелићева „револуција“ била „далеко најкрвавија и најстрашнија“ од свих коју сам видео.
"У злогласном Јасеновцу," пише Роберт Мек Кормик, "Хиљаде мушкараца, жена и деце масакрирано је мецима, секирама, чекићима и било којим другим оруђем надохват руке".
Убилачки апетит усташа био је упоредив само, како он каже, "са оним манијачнијим СС припадницима Трећег Рајха."
Књига "Прича о Јасеновцу" (2016.) коју је објавио Егон Бергер је збирка грозних детаља:
- „Одјек застрашујућег вриска прешао је по соби док је злочинац Љубо Милош разрезао тело одоздо према доле, а затим пререзао врат“,
- „Један од усташа, дванаестогодишњак, извадио је нож и пресекао православном свештенику уши",
- "Док су Немци оровали жртве и затим их спаљивали, усташе су бацале живе људе у ватру ",
- "Гробље је заплавило топлијих дана јер су тела покопана у веома плитким гробовима. На том истом пољу, где су сахрањени наши пријатељи и породица, усташе су посадиле парадајз".
Анте Павелић слободно се шета у Мадриду
"Јасеновац је преувеличавање! Био је то радни логор и било је сиромаштва, али имали су лекаре, своје вође, све што су желели. То није био Аушвиц, разумеш? Сви су били живи и мирни", рекла ми је старица.
Од свих дивљака који се приписују његовом оцу, посебно га је иритирала анегдота везана за новинара Курзиоа Малапарта у његовој књизи "Капут". Малапарт, наводи у својој литератури, интервју са Павелићем који је урадио у његовој канцеларији у којем је усташки вођа у војничком оделу и у чизмама, а на столу има плетену кошару. Поклопац је био напола отворен. Према његовом мишљењу, Малапарт је сматрао да су то свјежи мекушци и питао их јесу ли далматинске остриге.
Пре него што је Анте Павелић подигао поклопац корпе, извадио шаку слузавих и желатинозних 'острига' и бацивши ми један од својих осмеха пун доброте и истрошености, рекао је:
- "То је поклон мојих верних усташа: 20 килограма људских очију (Срба)".
- "Хах!", узвикнула је. "Невероватно шта овај човек каже! Све лажно, то је све лажно".
На столу у дневној соби налазила се књига под називом "Индустрија холокауста" и три новине које је свако јутро куповала "Ел Паис", "Ел Мундо" и "Абц".
Инсистирала је да њен отац није „ни нациста, ни фашиста“, већ националиста који се борио „за ослобађање Хрватске од српског јарма“. Није показала ни најмањи осећај кривице.
Није изгледала цинично. Изгледала је заслепљено.
То је био јасно утврђен став међу потомцима нацистичких вођа. У својој књизи "Деца нациста" (2016), Танија Красниански даје примере:
- „У случају деце, ментална одбрана је заиста врло јака. Гудруна Химлера одувек је карактерисао његов потпуни недостатак перспективе испред очеве фигуре “.
Попут Гудруна, "Еда Горинг је имала непроменљиву љубав према свом оцу и одбила је да види у њему једног од иницијатора холокауста."
Еда је, попут Вишње, "живела укочена у малој кући у Минхену, а стан је био музеј на славу тог човека".
Волф Рудигер Хесс је увек идеализовао свог оца и „никад га није престајао сматрати гласником мира“.
Породица Павелић на последњем путовању по Шпанији 1959. године
Од времена Буенос Аиреса, Вишња је постала поверљива особа свог оца. После атентата тајно је организовала одлазак у Шпанију. Из Мадрида му је хрватски свештеник рекао да је шпански канцелар Фернандо Мариа Кастиела дао зелено светло за Павелићев долазак уз један услов: "дискреција".
У Мадриду су изнајмили стан поред купалишта Ретиро. Свакодневно је излазила са оцем на шетњу парком. Организовао је своју документацију и контакте са дијаспором беживотног лидера. На посљедњој снимљеној фотографији старац, који сједи, има одсутне очи и руку која је њежно одмарала на сљепоочници. Његова ћерка, у мртвачкој црнини зури у камеру, укочена попут кремена.
Када је Анте Павелић издахнуо, Марија, Вишња и Велимир остали су сами.
1961. године уселили су се у стан на имању где ће провести остатак свог живота. Мајка Марија је кувала, шивала и бринула се о кући. Умрла је 1984. године. Велимир је свирао виолину и сатима се закључавао читајући књиге о филозофији и политичкој историји, пишући афоризме и вежући једну по једну цигарету. Умро је од рака плућа 1998. године.
Кућа је била у области Конча Еспина, у близини мадридског стадиона Сантиаго Бернабеу. Вишња се сећала да се викендом могу чути из дневне собе голови Реал Мадрида, али никада Павелићима није било занимљиво да прођу десет минута које су их раздвојиле од стадиона, како би видели познате играче Ди Стефано, Аманцио или Бутрагуено.
Они су били суздржани, рекла је, захваљујући правима на очевим списима - међу другима, грешкама и ужасима, антикомунистичком есеју који је она са поштовањем цитирала и доприносу организација усташке емиграције из земаља попут Канаде или породице Павелић.
Аустралија. Вишња је остала као симболичка наследница свог оца, а гробница на Сан Исидроу, као уточиште за носталгичне усташе. Током новог рата у Хрватској 1990-их година хрватски паравојници су певали са оружјем у руци по повратку са фронта:
„У Мадриду има гробница од злата
у њој лежи вођа свих Хрвата"
Сваки пут када је хрватска фудбалска репрезентација играла у Шпанији ватрени навијачи, па чак и фудбалери (Давор Шукер, на пример), посећивали су гробље и тражили од ње да ода почаст.
На другој фотографији из њене личне архиве појављује се поред гроба у пратњи младића обученог у традиционалну хрватску одјећу. У тој жени са наочарима и белом косом, ситном попут мале птице, шовиниста је још увек буктао, изражавајући геноцидну мржњу према Србима:
- "Они су створени злочинци. Не постоји Србин који није злочинац. Нису урадили ништа друго него убијали! Ништа друго. Убиство је генетско у њиховом коду, а све што смо учинили је да се бранимо“, рекла ми је.
Задњи пут кад сам је видио, тешко се кретала. Носила је аларм за хитне случајеве старијих особа око врата. Тешко да је икад комуницирала са било ким, осим са спремачицом и нећакињом која је живела у Онтиниенту у Валенсији и понекад је посећивала.
Њена нећакиња није желела да учествује у овом интервјуу, а када смо отишли у Онтиниент да покушамо да разговарамо са њом, Градско веће ове мирне и сунчане градске општине обавестило нас је да она више није пријављена тамо.
При тој последњој посети, старица ми је рекла да је један хрватски истражитељ однео из њеног дома три ковчега пуна документације о Павелићу како би их склонили негде у Хрватској.
- "Зашто их склонити?", питао сам је.
- "Тако да све буде сигурно. Под земљом ће све бити сигурно, сигурно", одговорила ми је.
Затим ми је предала последњу фотографију свог оца.
Последња фотографија Анте Павелића, у мадридској болници 28. децембра 1959.
Тело злочинца у немачкој болници у Мадриду, лежао је у пиџами на кревету са букетом цвећа на ногама. Укоченост смрти обележена је на чељусти, на његовим јагодицама, на носу, а оне злобне црне обрве, те огромне уши, остају тамо. На глави кревета био је Исус Христ распет, а са сваке стране две мрачне свеће са упаљеним пламеном. Кроз прозор, са отвореним завесама, улази болесна зимска светлост која осветљава његов леш.
- "Било је врло тешко бити ћерка овог човека", рекла је на крају Вишња Павелић.
Разговарао: Пабло де Лано
Интервју је објављен 22.03.2020.
у шпанском дневнику "El Pais"
Превела са шпанског: Кристина Шакота