Дечји логор у Сиску познат и под службеним називом "Прихватилиште за дјецу избјеглица". То је устварио био хрватски концентрациони логор за србску дјецу.
Ово стратиште за србску дјецу је настало, током Другог свјетског рата, посље неуспјешне офанзиве војске Трећег рајха (Вермархта) и оружаних снага клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске на босанску Посавину, домицилно србско становништво и пристигле збјегове Срба из целог Поткозарја у планини Козари.
Логор је постојао у оквиру хрватског концентрационог логора у Сиску, али као засебна цјелина. Званично успостављен 3. августа 1942. године. Управник дечјег логора у Сиску је био Антун Најжер који је по занимању био љекар.
Сисачки логор је био највећи логор за дјецу и уз остале логоре у НДХ, једино мјесто на свијету поред логора у Јастребарском, у коме су утамничена и убијана искључиво дјеца млађа од 13 година...
Тачан број убијене дјеце није познат, а подаци се крећу око 3.000 убијене дјеце. Био је под надзором Женске лозе усташког покрета и Усташке Надзорне Службе.
Логор се налазио у неколико зграда у граду Сиску: Солани, дворани женског католичког манастира Светог Винка, магацину солане „Рајс“, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и Карантину (једна од шест барака сисачког концентрационог логора).
Услови за "боравак и живот" дјеце су били ужасни. Сва дјеца су (чак и бебе од неколико мјесеци) лежала на поду, на танком слоју сламе, без одјеће и ћебади.
Овај логор је затворен 8. јануара 1943. године, што значи да је постојао више од пет мјесеци.
ПРЕТХОДНИЦА
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
Ситуација у Сиску
Сисак је највећи град на територији Баније, која се налази на граници јужног дијела Панонске области и сјевера Балканског полуострва. Око себе има чак три ријеке: Одра, Купа и Сава.
Надморска висина је 98 метара, а клима је умјерено-контитнентална.
Овај крај су у ранијим епохама насељавали: Илири, Келти и Римљани. Касније долазе Јужни Славени и Угари. Хришћанска религија у овом крају се јавља крајем III стољећа.
Крајем XVI вијека око Сиска су се водиле жестоке борбе аустроугарских и шпанских снага са Османском империјом који су упркос поразу 1593. године касније наставили своја освајања све до Беча.
Остаци некадашње тврђаве
Повлачењем Турака са тих простора почетком XVIII стољећа град полако почиње да се обнавља, а наредних деценија долази до убрзаног развоја, јер се град налазио на раскршћу важних путева. Већ 1838. године Сисак добија посебан документ из Беча у коме добија дозволу са слободну трговину и посебне економске повластице.
Србска авангарда (породице: Черњак, Чепе, Маливук, Кавић, Котур...) у овом граду је дала свој велики допринос кроз: трговину, културу, архитектуру, занатство, образовање и сл. Касније 1874. године долази до сједињавања цивилне и војне управе града Сиска и то постаје јединствена градска цијелина. Прва жељезничка пруга у Сиску је пуштена у рад 1862. године, која је повезивала тај град са Загребом и надаље са Бечом.
Занимљиво је то што су сисачки Срби редовно добијали часопис "Даница" из Новог Сада. Ово наравно није једино описмењавање Срба.
Посебан индустријски развој Сисак је доживео након Великог рата у доба Краљевине Југославије, јер се убрзао процес изградње погона на Цапрашком дијелу, али у нове пруге.
Сисачки Срби су подигли себи православну цркву тек 1937. године, јер су до тада већином за вјерске обреде ишли у сусједну Петрињу. Административно је то припадало под Митрополију загребачко-љубљанску.
ЖРТВЕ
Прва дјеца су у логор стигла 3. августа 1942. године. Тада је у логор доведено 906-оро дјеце. Већ сутрадан, 4. августа 1942. долази још 650 дјеце. Трећа група дјеце у логор стиже 6. августа и у њој се налазило 1.272 дјеце.
У току августа и септембра 1942. је у логор доведено још 3.971 дијете које је одузето од Срба који су одведени на присилан рад у Њемачкој.
Током постојања логора у Сиску (158 дана) је било затворено 6.693 србске дјеце, при чему је свакодневно умирало од 30 до 40 дјеце.
Активиста Црвеног крста Анте Думбовић је водио евиденцију према којој је из логора враћено родитељима или блиским рођацима око 1.200 дјеце, док је око 2.200 дјеце предато грађанима Сиска и околине на прехрану и удомљавање.
Тачан број умрле дјеце никада није утврђен. Думбовић је у току пет мјесеци 1942. забиљежио 1.630 умрле дјеце. Помињу се и информације од 1.152 сахрањене дјеце, односно 1.214 умрле дјеце.
Након завршетка Другог сјветског рата гробар Фрањо Видјец је изјавио да је број умрле дјеце у сандуцима увек био већи од оног који је стајао у евиденцији, док мала дјеца уопште нису ни пописивана, само су бацана у гробнице или у ријеку Саву.
Такође број умрле србске дјеце у логору би био знатно већи да грађани Сиска нису колонизовали или спасавали дјецу. Међутим и та дјеца су често умирала или због исцрпљености, или због спорадичних хрватско-усташких акција у којима су та дјеца убијана, а често и њихови храниоци.
СВЈЕДОЧЕЊА
Доктор Лазар Маргуљес из Осјека који је обилазио дјецу у логору тврди сљедеће:
- „Прегледавајући дјецу најчешће сам обилазио ова мјеста: недовршену Соколану, у којој су дјеца лежала на голом бетону или, у најбољем случају, на нешто мало сламе.
У тзв. Болници, у малој школи у Старом Сиску, у којој није било кревета дјеца су лежала на подовима са мало растресене и загађене сламе, улијепљене крвавим изметинама и прекривене ројевима муха.
Званичан документ у коме се види да је дијете имало само 2 године
Дјеца су била гола и боса, без покривача. Кад је и у Соколани избио пјегавац, доктор Најжер је наредио да се заражена дјеца пренесу у тзв. Болницу, у којој још заразе није било, те је тако проузроковао велики помор дјеце...“.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Након Другог свјетског рата људи који су се вратили из заробљеништва су кренули у потрагу за својом дјецом. Картотека коју је водила Диана Будисављевић је коришћена веома кратко, јер ју је, заједно са фотографијама преузела ОЗНА (комунистичка тајна полиција). Рад на картотеци је убрзо сасвим замро, а многи људи никада нису пронашли дјецу.
На зграду солане Рајс 1958. године је постављена је спомен-плоча од стране радног народа.
Брозов режим у Југославији је системом репресије забрањивао све приче о геноциду над Србима, што је укључивало и приче о логорима тј. сабирним центрима. Свако ко би јавно причао о томе бивао би хапшен или убијан. Споменици који су подизали хрватски комунисти су често текстом на спомен-плочама вјешто замаскиравали истину, односно националност жртава и џелата.
Почетком 1990-их, када је власт у СР Хрватској промјењена, када је власт формирао Фрањо Туђман и Хрватска Демократска Заједница... та спомен плоча је уништена од стране хрватских екстремиста као и велики број антифашистичких споменика широм авнојевске Хрватске.
Подигнут је и споменик дјеци која су била у логору, у близини тадашњег Дома културе, а на згради дома постављена је спомен плоча која је такође уништена средином 1991. године када су на власт дошли страначки прваци ХДЗ.
Дјечије гробље је 1974. пејзажно уређено, а на њему постављен и споменик. Данас је гробље пропало усљед деценијске небриге и неодравања. На споменику који је остао пише да је ту сахрањено око 2.000 дјеце, при чему никада није наведена националност жртава, пошто су та дјеца и убијана и мучена само зато што су Срби.
Након рата 1995. године власти Републике Хрватске нису вршиле комеморацију жртвама, нити на било који други начин обиљежавали страдање у овом логору. Комеморација је први пут одржана тек 2012. године, а њу су организовала локална србска заједница града Сиска.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О дјечијем логору у Сиску до сада није снимљен ниједан документарни филм. Снимљено је неколико филмова гдје се успут говори о томе да је постојао.
Написано је неколико књига. Драгоје Лукић је 1979. године објавио књигу "Рат и дјеца Козаре", гдје је наведено да су корзарачка дјеца одвођена у тај злогласни хрватско-усташки логор. Исте године је и Никола Николић објавио књигу "Козарачка дјеца: Јасеновачки логор". Али и у 21. вијеку је објављена књига "Анђели у паклу НДХ" од аутора Душана Бурсаћа, гдје се дјеломично говори и о сисачком дјечијем логору.
Никада за посљедњих шест-седам деценија на бившем југославенском простору није одржан ниједан округли сто, научни скуп, јавна трибина, гдје би историчари и социолози дали своје мишљење о овом казамату - дјечијем логору у Сиску, како би се будућим покољењима могли дати смјернице и путоказ једног ужасног времена и идеологије која је имала ништа друго до истребљење Срба на овим просторима.
ЗАКЉУЧАК
Сисачки логор за србску дјецу је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској од стране режима који су предводили: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац.
Сама НДХ је створена по благослову Ватикана, а директиве су добијали од Римске курије, јер је Римокатоличка црква имала интерес да се на цијелом простори западно од ријеке Дрине и јужно од Драве радикално умањи број православних Срба, односно да се они истријебе, покатоличе или протјерају. О монструозности Павелићевог режима говори и то да милости није било чак ни према дјеци и женама.
Југославенски комунистички функционери су деценијама градили лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали.
Пола вијека касније, хрватски екстремисти су поново ударили на Србе, јер им је циљ био да доврше посао својих очева и дједова из Другог свјетског рата. Овај пут су имали велику помоћ западних центара моћи и успјели да ријеше "Србско питање у Хрватској". Заправо, хрватско друштво након 1945. године никада није прошло процес дефашистизације.
У колективном сјећању Срба дјечији логор Сисак не заузима високо мјесто, што иницира основани страх од понављања србоцида.