Логор Ликовац је био албански концентрациони логор под контролом Окупаторске Војске Косова крајем 1990-их година у околини Србице, у централним дeловима Косова и Метохије. У њега су довођени највише Срби, неалбанци као и припадници албанске националне заједнице који су показивали оданост државним институцијама Републике Србије односно СР Југославије.
Ликовачки логор је само једна од карика у геноцидном низу коју су албански сепартисти на Космету направили са циљем етничког чишћења и истребљења Срба са њихових вековних огњишта. Тачан број утамничених логораша тешко да ће се икада сазнати, али је претпоставка да их је било више од 400 до 500 у периоду од 1998-2000. Ликовачки логор је био у надлежности Дреничке групе ОВК, а командант логора био је Фатмир Љимај.
За постојање овог казамата смрти знали су сви највиши представници албанских цивилних и паравојних структура на Косову и Метохији, али они нису ништа учинили да се тај логор затвори, већ је то урађено тек годину дана после доласка КФОР и УНМИК на косовско-метохијско подручје.
Поред овог логора, зна се да су постојали логори у: Лапушнику, Глођану, Клечки, Овчареву, Трпези и Зочишту... Према подацима Удружења Косметски страдалници, на територији Косова и Метохије је током 1997-2000 постојало најмање 144 логора, у којима су утамничени Срби, Роми и (не)лојални Албанци.
Хашки Трибунал је одбио да процесуира одговорне иако је Тужилаштво за ратне злочине из Београда доставило обимну документацију.
ПРЕТХОДНИЦА
Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе.
У то време на простору авнојевксе Хрватске се водио жестоки рат између хрватских снага и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину.
Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у јесен 1995. године, када је у савезној америчкој држави Охајо, потписан Дејтоснки мировни споразум.
Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ткз. ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са Полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.
У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника југославенске војске и полиције постају све чешћи и жешћи, што се врло брзо претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада.
НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".
У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" 13. октобра 1998. године избегнута је агресија на Србију и Црну Гору.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Ликовац је мало село које се налази у централним деловима Косова и Метохије, односно на пут између Приштине (46 км) и Пећи (48 км). Територијално припада општини Србица, од које је удаљен 17 км југозападно.
Управо ту у том селу је постојално јако упориште Дреничке групе (једна од седам зона) Окупатроске Војске Косова који су на територији Метохије чинили стравичне злочине над Србима.
Овај логор је основан средином априла 1998. године који је био смештен у згради бивше полицијске станице. Управници у овом логору су били Фатмир Љимај и Сулејман Селими.
Директну надлежност над овим логором је уствари имала Војна полиција ОВК, где је главнокомандујући био Сахити Јашари, блиски рођак Адема Јашарија, који је убијен 7. марта 1998. године у акцији специјалних снага МУП-а Србије.
Крајем јуна 1998. године у месту Белаћевац у широј околини града Приштине дошло је да је једна група терориста ОВК киднаповала десетак рудара који су били запослени у Термоелектрани "Обилић". Тачније њихов аутобус је пресретнут и они су сви киднаповани, односно одведени у непознатом правцу.
Касније се сазнало да су одведени у Ликовачки логор. Заправо тада је албанска млевеоница за Србе наставила са радом. Наредних дана албански терористи су доводили још више Срба са разних страна Космета.
ФУНКЦИОНИСАЊЕ ЛОГОРА
Ликовачки логор је функционисао несметано више од две године.
Слично као и остали логори на простору бивше Југославије током деведесетих година 20. века. Жртве које су убијане покопаване су у масовне гробнице, док је добар део жртава преношен у Републику Албанију, место Бурел. Тамо су им вађени органи и продавани на црном тржишту широм Европе.
Жута кућа у Бурелу
У самом Ликовачком логору сви логораши без обзира на пол, године, здравстено стање били су изложени стравичним психо-физичким тортурама.
Стражари у Ликовачком логору су били припадници 111-те, 112-те, 113-те, 140-те бригаде Окупаторске Војске Косова. Заменик управника логора у Ликовцу био је Сабит Геци...
Само са подручја општине Ђаковица је током 1998-1999 киднаповано и одведено у ликовачки логор око 80 Срба.
Ликовачки логор је важио за један од пет најозлоглашенијих од 144 албанских казамата колико их је постојало на подручју АП Косово и Метохија крајем деведесетих година 20. века. Плус још двадесетак логора који су основани у северним деловима Републике Албаније.
СВЕДОЧЕЊА
Наташа Шћепановић, председник Удружења "Косметски страдлници" о Ликовачком и осталим логорима на Косову и Метохији казива овако:
- “У свим тим мeстимa Срби су прошли пaкaо и тортуру, то су билa суровa стрaтиштa, нajjeзивиje je било у Жутоj кући нa сeвeру Aлбaниje, гдe су отeтим Србимa вaђeни оргaни...
Спaљивaли су живe људe, a многe су комaдaли вeзуjући их зa трaкторe, мучили нa нajсвирeпиje нaчинe.
Зaпрaво, нико од стрaдaлих Србa, Ромa и нeлоjaлних Aлбaнaцa ниje изгубио живот a дa прeтходно ниje био мучeн нa нaчинe нeпоjмљивe људском рaзуму...".
Симо Спасић, чији је рођени брат киднапован и завршио у албанским логорима:
- "Зaробљeници су били у подрумимa привaтних кућa, штaлaмa, хaнгaримa и прaзним основним школaмa, 1998. годинe нajвишe je било 'покрeтних логорa', коjи су прeмeштaни из стрaхa од наших оргaнa бeзбeдности. Из jeдног мeстa би сe прeбaцивaли у друго, пa у трeћe, a вeћином би прeживeли зaвршaвaли нa сeвeру Aлбaниje.
Сaмо нa простору Дрeницe било вишe логорa, попут оног у Ликовцу и њимe je комдaндовaо jeдaн од вођa ОВК и хaшки оптужeник Фaтмир Љимaj.
У том логору je био и моj рођeни брaт, коjи je отeт 14. мaja 1998. годинe. Зaхвaљуjући нeким Aлбaнцимa, успeо сaм сa њим дa сe чуjeм док je био зaробљeн сa jош нeколико Србa, a држaни су у пeћинaмa око Глоговцa".
.jpg)
ИМЕНА МУЧИТЕЉА
Имена стражара и њихових надређеих који су остали упамћени код логораша су:
- Сами Љуштаку,
- Саит Јашари
- Јахир Демаку
- Зећр Демак
- Хиисни Тачи
- Сулејман Селими
- Фадиљ Демаку
- Сабит Геци
- и други.
Организатор албанских логора за Србе:
Криминалац Хашим Тачи са обезбеђењем
ИМЕНА ЖРТАВА
- Љубомир Кнежевић, новинар, киднапован 6. маја 1999.
- Жарко Спасић, радник ЕПС-а који је радио на копу Белаћевац, киднапован 14.05.1998.
- Дејан Стоиљковић, полицајац из Гњилана, киднапован 19.05.1998.
- Владимир Спасић, киднапован 19.05.1998.
- Миорослав Шуљинић, радник из Клине, киднапован 21.05.1998. Његово тело је пронађено 2005. у масовној гробници код Лапушника.
- Иван Булатовић, полицајац из Пећи који је киднапован из воза у Глоговцу крајем маја. Убијен је у Ликовачком логору тако што му је тестером одрубљена глава.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Када су завршене борбе на Косову и Метохији средином јуна 1999. године, након Војно-техничког споразума у Куманову, дошло је до повлачења југославенских органа безбедности: Војске, Полиције... као и државних институција. Што је условило масовни егзодус стотине хиљада косметских Срба.
Почетком октобра 2000. године у Србији је дошло до промене политичке власти, када је Владу саставио Зоран Ђинђић, а касније Војислав Коштуница. Они су имали радикални заокрет у спољној политици наше земље, односно била је то политика евро-атланских интеграција и планског уништења србске привреде.
Коштуница: "Нисмо обавештени да Србе киднапују"
У тим условима дошло је ослобађања више од 220 албанских злочинаца који су имали пресуде за вишегодишње казне затвора за учињена монструозна кривична дела: убиства, мучења, силовања, пљачка, палеж итд... а који су били у србским државним затворима.
Они нису тражили од албанске стране да ослободи Србе цивиле у логорима који су били под њиховом контролом. Судбина више од 1.647 Срба са КиМ још није позната.
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
Након завршетка НАТО агресије и варварског 78-дневног бомбардовања Србије и Црне Горе у јужну србску покрајину долазе снаге УНИМК и КФОР, а касније и мисија ЕУЛКЕКС.
На једном од суђења Дреничкој групи где је главни командант био Хашим Тачи, међународни тужилац Клинт Вилијамсон је показао један видео снимак из Ликовачког логора у коме се јасно виде лица утамничених Срба, међу којима је и Жарко Спасић, радник Белаћевачког рудника; Дејан Стоиљковић полицајац из Гњилана.. као и неколицина Срба који су киднаповани у мају 1998. године.
Приштински суд ткз. Републике Косово је у једној пресуди 2011. године осудио Сабита Геција на 15 година затвора за убиства и мучење затвореника у више логора: Кукеш и Цакан... Међутим, ова пресуда се односи на албанске жртве, али не и на Србе. Такође Геци је означен као један од главних осумњичених у случају "Жута кућа", јер је он пребацивао логораше са Космета у централне делове Албаније.
И Дик Марти, адвокат и сенатор из Швајцарске је сачинио извештај у коме су наведне појединости о албанским концентрационим логорима, у коме су највећим делом заробљени Срби. Тај извештај је рађнен годинама, а децембра 2010. је презентован пред Парламентом Европе у Бриселу.
Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије располаже информацијама да су жртве Ликовачког логора покопаване на територији општине Ђаковица јужним деловима Косова и Метохије, на локацији села Пискота. Тужилаштво ЕУЛЕКС-а је 2014. године водило једну истрагу поводом тих сазнања, али није познато како се завршила.
Хашком трибуналу је достављена обима документација на око 3.000 страница у коме су наведени докази о постојању албанских логора у коме су мучени и убијани Срби карајем деведесетих година 20. столећа, али су се они оглуштили о ове доказе. У тим извештајима се између осталог спомиње име лекарке Тиме Кадријај, бивше припаднице ОВК која је умешана у злочиначке послове око логора ткз. Жуте куће, односно пребацивања Срба логораша до тамо. Касније је Кадријај постала посланица у Народној скупштини ткз. Републике Косово из редова странке Алијанса за будућност Косова, лидера Рамуша Харадинаја.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О Ликовачком логору до сада није снимљен ниједан документарни филм, нити је написанана ниједна књига која би сведочила о ужасима тих казамата кроз који су прошли Срби и неалбанци.
Постоји само један видео снимак Удружења "Косметске жртве" где се могу чути и видети аутентична свеодочанства преживелих.
Веселин П. Џелетовић је написао књигу "Српско срце Јоханово" у коме се највише говори о логору Жута кућа. Та књига је доживела више издања и преведена је на више језика.
ЗАКЉУЧАК
Логор Ликовац је само једна карика удруженог ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА који се на Србе обрушио током последње деценије 20. столећа у АП Косово и Метохија од стране албанских екстремиста које су предводили: Адем Јашари, Ибрахим Ругова, Кадри Весељи, Рамуш Харадинај и Хашим Тачи. Циљ је био да се Срби истребе не само са подручја Србице односно Дренице, већ са читавог подручја Космета.
Албанци су годинама пре оснивања овог логора имали помоћ држава Северно-атланског савеза: Велике Британије, Немачке, САД, Италије, Холандије, Француске... како у новцу, оружју, логистици, тако и у техници и технологији, али и најважније медијима, јер су управо преко ТВ и новина Срби сатанизовани као бастарди, док су Албанци представљени као жртве, тј. мала незаштићена група којој прети хуманитарна катастрофа и нестанак.
Албанци су уствари постали "топовско месо" и средство обрачуна против Срба (православаца) од стране западних завојевача. У прилог томе говори десетине хиљада младих Албанаца који су након 2000. године и доласка "слободе" напустили Косово и Метохију и отишли већином на Запад, са жељом да се никада не врате.