Логор Лапушник је био албански концентрациони логор под контролом Окупаторске Војске Косова крајем 1990-их година у околини Глоговца, у централним дeловима Косова и Метохије, удаљен 28 км југозападно од Приштине.
У њега су довођени највише Срби, неалбанци као и припадници албанске националне заједнице који су показивали оданост државним институцијама Републике Србије односно СР Југославије.
Лапушнички логор је само једна од карика у геноцидном низу коју су албански сепартисти на Космету направили са циљем етничког чишћења и истребљења Срба са њихових вековних огњишта.
Тачан број утамничених логораша тешко да ће се икада сазнати, али је претпоставка да их је било око 50 у периоду од маја до јула 1998. године. Лапушнички логор је био у надлежности Дреничке групе ОВК, а командант логора био је Фатмир Љимај.
За постојање овог казамата смрти знали су сви највиши представници албанских паралелних цивилних и паравојних структура на Косову и Метохији, али они нису ништа учинили да се тај логор затвори, већ је то урађено када су јаке полицијске и војне снаге дошле на то подручје.
Поред овог логора, зна се да су постојали логори у: Ликовцу, Глођану, Клечки, Овчареву, Трпези и Зочишту... Према подацима Удружења Косметски страдалници, на територији Косова и Метохије је током 1997-2000 постојало најмање 144 логора, у којима су утамничени Срби, Роми и (не)лојални Албанци.
Хашки Трибунал је одбио да процесуира све одговорне иако је Тужилаштво за ратне злочине из Београда доставило обимну документацију. Оптужена су тројица, а само један је осуђен.
ПРЕТХОДНИЦА
Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе.
У то време на простору авнојевксе Хрватске се водио жестоки рат између хрватских снага и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину.
Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у јесен 1995. године, када је у савезној америчкој држави Охајо, потписан Дејтоснки мировни споразум.
Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ткз. ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са Полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.
У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника југославенске војске и полиције постају све чешћи и жешћи, што се врло брзо претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада.
НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".
У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" 13. октобра 1998. године избегнута је агресија на Србију и Црну Гору.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Логор у Лапушнику је основан средином маја месеца 1998. године када су већ увелико вођене жестоке бробе између албанских терористичих снага и полицијских јединица Републике Србије, које су послате да разбију албанске терористе и успоставе мир и нормалан саобраћај у том делу јужне србске покрајине.
Лапушник је село у општини Глоговац, а које се налази 28 км југозападно од Приштине, главног града АП Косово и Метохија... Ово је иначе важно место због геостратешког положаја, јер се налази у срцу Космета, тачније на четверомеђи: Призренског, Пећког, Приштинског и Косовскомитровачког округа.
Команда Дреничке групе Окупаторске Војске Косова је одлучила да формира логор где би се могли доводити цивили, не само Срби, већ и Роми, као и други неалбанци, али и они Албанци који показују оданост држави где живе.
Лапушник је насеље које је према попису становништва из 1991. године имало око 3.100 становика, претежно албанске националости.
ФУНКЦИОНИСАЊЕ ЛОГОРА
Албански логор у Лапушнику је имао сурове услове, где су логорски стражари често тукли, односно иживљавали се над недужним цивилима. Поред батинања које је било свакодневна појава, жртвама су често сечени, удови (руке, ноге), уши; паљена им је коса, терани су да спавају на бетону или земљи и сл.
Највећи део логораша је довођен са подручја општине: Глоговац, Штимље и Липљан.
Отети Срби који су са Космета спровеђени
у Републику Албанију (Жута Кућа)
Храна у логору је била слабашна и оскудна, док здравствена нега није ни постојала. Логораши су често добијали порције, а да не знају шта једу.
Процена људи који су истраживали логоре на Косову и Метохији јесте да је за два месеца постојања Лапушничког логора овде утамничено око педесетак Срба, Рома, неалбанаца... од чега је више од 65% убијено, или пак одведено у Републику Албанију, град Бурел где се налазио специјалан логор "Жута кућа", у коме су вађени органи жртвама и после преко Италије продавани широм Европе на црном тржишту.
Сви албански паралелни органи власти на Косову и Метохији су добро знали за постојање не само Лапушничког логора, већ и осталих 144 казамата колико је постојално од 1997. до 2000. године на том подручју. Међутим, ништа није учињено да се зауставе монструозни злочини.
ИМЕНА МУЧИТЕЉА
Особе које су препознате од самих жртава, а после је потврђено и током истражних поступака су:
-
Фатмир Љимај, високи официр ОВК, припадник Дреничке групе, који је био управник логора. Рођен је 4. фебруара 1971. у Бањи, општина Сува Река, КиМ.
-
Харадин Бала, припадник Дреничке групе ОВК, који је био стражар у логору. Рођен је 10. јуна 1957. године у Коретици, општина Глоговац, КиМ. У самом логору је убио три затвореника, а касније у шуми прилоком бега убио је више затвореника.
-
Исак Муслиу, припадник Дреничке групе ОВК, који је био заменик команданта у логору. Рођен 31. октобра 1970. у Рачку, општина Штимље, КиМ.
-
Агим Муртези,
Злочинци са педигреом; Фатмир Љимај, Сулејман Селими,
Сахит Јашари и Сами Луштаку
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Крајем јула припадници МУП-а Републике Србије су отпочеле акцију ослобађања Глоговца и околине, јер су знали да ту постоје јаке терористичке снаге албанских сепаратиста које су имале злочиначку мисију тог дела КиМ.
Након два дана жестоких борби полицијске снаге су успеле 25. јула 1998. године да разбију терористе, који су се повукли у нереду и одвели са собом петнаестак затвореника, од чега је највећи део убијен у шуми. А један мање део је успео да побегне.
Специјалне полицијске снаге Републике Србије
у акцији ослобађања Глоговца
СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ
Међународни суд за подручје бивше Југославије је почетком 21. века започео суђење неколицини стражара и управнику Лапушничког логора.
Хашки трибунал је 27. јануара 2003. године подигао оптужницу против Фатмира Љимаја, Харадина Бале и Исака Муслиуа. Током фебруара 2003. године они су ухапшени од КФОР-а и полиције Словеније, па су одмах и спроведени у притворску јединице Шевенинген (Холандија).
Суђење је трајало годину дана од 15. новембра 2004. до 30. новембра 2005. године. Пресуда Већа суда је гласила: један осуђен на 13 година затвора и то Харадин Бала, због убистава, мучења, нечовечног поступања према затвореницима. Док су Фатмир Љимај и Исак Муслиу ослобођени свих оптужби и пуштени кућама.
Жалбено веће Хашког трибунала је 27. септембра 2007. је потврдило пресуду Претресног већа. Па је Харадин Бала послат на издржавање казне у Француску.
Одатле је превремено пуштен на слободу 28. јуна 2012. године из необјашњених разлога. Харадин Бала је умро 30. јануара 2018. године у својој кући, а остао је једини од албанских терориста који је осуђен од Хашког суда.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Када су завршене борбе на Косову и Метохији јуна 1999. године, након Војно-техничког споразума у Куманову, дошло је до повлачења југославенских органа безбедности: Војске, Полиције... као и државних институција. Што је условило масовни егзодуст стотине хиљада косметских Срба.
Почетком октобра 2000. године у Србији је дошло до промене политичке власти, када је Владу саставио Зоран Ђинђић, а касније Војислав Коштуница. Они су имали радикални заокрет у спољној политици наше земље, односно била је то политика евро-атланских интеграција.
Хвала што сте нас подржали за издају
У тим условима дошло је ослобађања више стотина албанских злочинаца који су имали пресуде за вишегодишње казне затвора за учињена тешка кривична дела: убиства, мучења, силовања, палежи, пљачка итд... а који су били у србским државним затворима. Они нису тражили од албанске стране да ослободи Србе цивиле у албанским логорима.
Судбина више од 1.647 Срба са КиМ још није позната.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О логору Лапушник до сада није снимљен ниједан документарни филм, нити је написанана ниједна књига која би сведочила о ужасима тих казамата кроз који су прошли Срби и неалбанци.
Веселин П. Џелетовић је написао књигу "Српско срце Јоханово" у коме се највише говори о логору Жута кућа. Та књига је доживела више издања и преведена је на више језика.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Глоговцу су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека на Косову и Метохији од стране албанских паралелних структура власти формиране од првака ОВК: Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Сулејман Селими итд.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Космета, већ и делова Црне Гори и Вардарске Македоније, јер су албански екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу "Велику Албанију" по наративима ткз. Призренске Лиге 1878. године.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од албанских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај лапушнички логор.