Логор Крушћица био је хрватско-усташки логор у селу Крушћица, надомак Витеза у централном дијелу Босне и Херцеговине, односно на граници њемачких и италијанских окупационих власти на територији раскомадане Краљевине Југославије.
Овај логор је постојао на почетку Другог свјетског рата неколико мјесеци, од краја јула до краја октобра 1941. године и био је само један у низу казамата клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.
У том злогласном казамату су довођени "неподобни грађани" највише са подручија Сарајева, Зенице, Тузле...
Број утамничених Срба, Јевреја и Рома у овом концентрационом логору је био око 3.000, док их је неколико стотина убијано на најстрашније начине... ватреним и хладним оружјем, умирали су од глади, болести, хладноће... Жене и дјевојке су често силоване на очиглед својих најмилијих. Њих око 1.000 их није преживило ово мучилиште.
Овај казамат смрти је настао након затварања система концентрационих логора Јадовно-Госпић-Паг крајем јула 1941. године, гдје је такође убијено преко 40.000 Срба (95%), Јевреја и Рома.
По налогу крвника Вјекослава Макса Лубурића функционера Усташке Наздорне Службе: Маријан Мијо Бабић звани Ђовани је дошао у Витез формирао казамат за мучење и истребљење Срба и Јевреја.
ПРЕТХОДНИЦА
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Хрватски повратник из емиграције Маријан Мијо Бабић звани Ђовани је добио наређење од свог претпостављеног Вјекослава Макса Лубурића, који је био командант свих логора у НДХ да у централном дијелу Босне и Херцеговине формира логор за Србе и Јевреје, што је Бабић учинио 24. јула 1941. године.
Разлог за оснивање овог казамата је био затварање хрватско-усташког система концентрационих логора Јадовно-Госпић-Паг на иницијативу италијанских окупационих власти, јер су се бојали подизања устанка од Срба, пошто је велики број Срба убијен у тим логорима.
Крушћица је мјесто у општини Витез, свега 70 км сјеверо-западно од Сарајева, у централним дијеловима Босне... у троуглу: Травник-Зеница-Бугојно.
Ту су се налазиле бараке које су направљене након Првог свјетског рата за довођење политичких противника југославенских монархистичких власти. Хрватски фашисти су само то искористили за своје морбинде планове истребљења Срба и других неподобних народа.
РАД ЛОГОРА
Јуре Францетић је био усташки повјереник за Босну и Херцеговину, који је ангажовао свог замјеника Драгу Јилека, да се бараке у Крушћици поправе и сам логор огради, што је овај учинио. Тако је пристигла прва група затвореника, логораша из Госпића марвеним вагонима, преко Јастребарског. Потом је ухапшено 75 Срба у околини Сарајева, највише око Пала и присилно доведено у Крушћицу.
За команданта логора је именован усташки заставник Јозо Геслер и то лично од Макса Лубурића. Сам логор је чувала тзв. хрватсја 13. усташка бојна (батаљон).
Друга група затвореника њих око тридесетак је пристигло из Зенице. Били су то радници и сељаци уз понеког комунистичког активисту.
Командант Геслер је наредио да се испита хапшење односно утамничење двојице Хрвата и једног муслимана и за то именовао жандарма Маријана Чилића... И сам Геслер је ушао једно вече пијан у логор и убио из пиштоља једног затвореника... како му се метак заглавио у пиштољу, то су затвореници почели да беже кроз прозоре, а онда су их убијали хрватски чувари логора. Хрватским фашистима из Травника и Витеза стиже појачање. Те ноћи је око 100 затвореника највише Паљана је усмрћено. Тешко рањен је и сам командант Геслер који је исте ноћи подлегао ранама и умро.
Хрватско-усташка команда је поставила за команданта Мату Мандушића, коме је додељено 60 муслимана и Хрвата, сталног појачања. Од септембра 1941. у логор долази велики број логораша Срба, а још више Јевреја са подручија Сарајева и Херцеговине. Тако да број затвореника је прешао и 1.550 људи...
Добар дио затвореника је бачен у оближне јаме са кречом.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Никола Тусун, командант из Травника се жалио Еугену Диди Кватернику, начелнику Генералштаба НДХ на проблеме у логору, тако да хрватско-усташке власти затварају полагано логор у више наврата. Један део логораша је отпремљен у концентрациони логор Јасеновац, а други у логор Логобрад крај Загреба.
Сам логор Крушћица је 27. октобра 1941. године престао са радом, али то не зачи да је прогон Срба и Јевреја, поготово у Босни престао, напротив. Наредно прољеће покренута је велика офазнива "Источна Босна", када је Црна Легија напраивла силне зулуме над Србима у Подрињу.
СВЈЕДОЧЕЊА
Босиљка Радан, домаћица из Стоца (Херцеговина) казује о логору слиједеће:
- "У Крушчици код Травника управа не само да није одржавала чистоћу, него је бранила женама да перу своје рубље. Барака, недовршена, прокишњавала је над подом од земље. Жене су давале дјеци стабљике од кукуруза, а љуске од крумпира и лишће од тикве и купуса пекле су за јело.
Оне су морале да се бране од напаствовања усташа и легале по својим кћерима да их тако сакрију и заштите од силовања...".
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Југославенске комунистичке власти су након Другог свјетског рата забрањивале приче о злочинима над Србима, јер су оне наводно нарушавале братство и јединство - темеље на којима је сазидана друга Југославија.
На мјесту некадашњег логора послијератне власти су од једне бараке направиле мали меморијални музеј, а сама барака је носила назив Црна кућа.
Споменик који је подигнут средином 1970-их година и свугде је стављана петокрака, иако жртве нису биле већином комунисти већ Срби православне вјере и због националног и вјерског разлога су убијани, а не идеолошког.
Током босанско-херцеговачког рата 1992-1995 овај спомен комплекс је уништен од хрватских екстремиста, који су имали намјеру да униште сваки траг постојања Срба у Босни и Херцеговини, као и то да се сакрију докази о недјелима њихових очева и дједова о почињеном геноциду.
ЗАКЉУЧАК
Крушћански логор у Другом свјетском рату су само једна карика хрватско-муслиманског геноцида у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској. Тада је утамничено хиљаде Срба, а поубијано преко 1.000 за само три мјесеца, највише цивила, односно жена, дјеце, старчади... међу којима је било домаћина, занатлија, студената, свештеника, љекара. Заправо свих оних који нису имали жељу за пружањем отпора. Такође, ови злочини су учињени на подстрекивање римокатоличких свећеника и муслиманских хоџа, чији је циљ био да се православни Срби елиминишу са цијелог подручја НДХ.
Комунистичке власти у југославенској федерацији након рата су вјешто заташкавале све злочине над Србима, под лажним изговором чувања братства и јединства. Мали број фашистичких џелата одговарао за своја злодјела јер је добар дио емигрирао, а неки су чак примљени у административни систем комунистичке државе. Сем тога, свако ко би јавно проговарао о хрватско-муслиманским злодјелима био би на мети тајне полиције, прогањан, хапшен или убијан.
Хрватско и муслиманско друштво се никада након Другог свјетског рата нису прошли процес дефашистизације, као што је то било нпр. у Италији или Њемачкој, гдје би се уклонили сви они екстремистички и шовинистички елементи, који су деценијама били само притајени све до краја 1980-их година. Тада су појавом Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића поново васкрсли и настављено је тамо гдје се и стало 1945. године, са истребљењем преосталих Срба на тлу Босне и Херцеговине у посљедној деценији 20. стољећа.
Ово је учињено уз сагласност Западних сила: Велике Британије, САД, Канаде, Њемачке, Француске, Канаде, Белгије, Шпаније, али и помоћ читавог арабског свијета.