Жута кућа је назив за специјални албански логор у месту Рибе, покрај града Бурела у централним деловима Републике Албаније, који је постојао крајем деведесетих година 20. века.
Ова фабрика смрти је позната по томе што се ту одвијала трговина људским органима, односно ту је импровизована "клиника" у једној кући која је офарбана у жуто, а где су довођени киднаповани људи са Косова и Метохије, највише Срби и неалбанци, али је било и Албанаца лојални државним институцијама Републике Србије.
Све жртве су убијане, а њихови органи (срце, јетра, плућа, слезина и др.) су преко првобитно Италије продавани на црном (илегалном) тржишту европског и америчког континента, а касније и на Блиском Истоку.
У ове монструозне злочине је умешано најмање 50 особа, углавном блиских сарадника Хашима Тачија, једног од оснивача ткз. ОВК, што је потврђено у извештају Дика Мартија децебра 2010. године.
Иако су југославенске државне институције, као и бројни представници међународних органа тражили и упозоравали власти Албанске Републике да покрене истрагу о логору Жута кућа, то никада није учињено.
У судници Међународног кривичног суда за ратне злочине у Хагу ова прича јесте споменута, али никада није добила судски епилог, јер Хашки трибунал никада није подигао оптужнице против одгворних. Оптужнице је подигао ЕУЛЕКС тек 2011. године, а до данас нису још завршени правосудни поступци.
Жута кућа се сматра за један од најмонструознијих логора након Другог светског рата не само у Европи, већ у читавом свету.
ПРЕТХОДНИЦА
Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе.
У то време на простору авнојевксе Хрватске се водио жестоки рат између хрватских снага и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину.
Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у јесен 1995. године, када је у савезној америчкој држави Охајо, потписан Дејтоснки мировни споразум.
Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ткз. ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са Полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.
У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника југославенске војске и полиције постају све чешћи и жешћи, што се врло брзо претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада.
НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".
У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" 13. октобра 1998. године избегнута је агресија на Србију и Црну Гору.
Ситуација у Бурелу
Бурел је градић који је сналази у средишњем делу Албанске Републике удаљен око 50 км на североисток од главног града. Административно припада региону Дибр.
Крајем 20. века у Бурелу је живело око 14.000 становника, а међу њима и знатан број Срба. Један од најпознатијих албанских Срба је био управо књижевник и публициста Каплан Буровић.
Након Другог светског рата у Бурелу се налазио велики затвор у кога су довођени криминалци и полички противници Енвера Хоџе албанског комунистичког диктатора који је спроводио страховладу и насилну албанизацију Срба који су имали незанемарив процентуални удео у северним и западним деловима Народне Републике Албаније.
Почетком деведесетих година 20. столећа тај затвор је претворен у музеј.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
У пролеће 1999. године када су отпочели нови жестоки оружани сукоби између албанских терориста и југославенских снага безбедности не само у пограничном појасу, већ и на целој територији АП Косова и Метохије, озлоглашена Дреничка група ткз. Ослободилачке Војске Косова, којом је командовао Хашим Тачи киднаповала је велики број грађана, највише Срба, неалбанаца, међу којима је било и Албанаца који су поштовали Републику Србију.
Сви они су одвођени у сабирне центре којих је на територији Космета било 144 логора, а на територији Републике Албаније најмање десет казамата.
Отети Срби који су са Космета спровеђени у Републику Албанију
РАД ЛОГОРА
У једној кући која је у власништву албанске породице Катучи која се налази на крају насеља Рибе, недалеко градића Бурел (алб. Бурељ), особе блиске Хашиму Тачију су импровизовале клинику. Ова њихова кућа је заправо заплењена, односно отета. Мада су власници куће знали шта се унутра дешава, али због своје безбедности су морали да ћуте.
Ту су довођени логораши који су убијани, а њима су одмах потом вађени органи: срце, плућа, бубрези, слезина, јетра и сл. Стављали су их у посебне фрижидере. Све ово се одвијало у највећој тајности за који је знало мали број људи.
Потом су ти органи дистрибуирани на два начина. Први је био глисерима у Италију, одакле су даље продавани на илегалном тржишту по високим ценама у западним европским државама код богаташа који су могли да плате те "услуге". Али је било "купаца" и из САД и Канаде. А други је био у муслиманским земљама Блиског Истока и Мале Азије.
Током читаве 1999. године овај "посао" је цветао и организатори су остваривали енормне приходе новца, стечене на криминалан начин у који су били умешани и многи тадашњи европски политичари. Како су сведоци тврдили зарада по једној жртви је била око 50.000 америчких долара.
Занимљиво да су умешани у ове криминалне радње овај транспорт радили нормално, тако што су користили аеродром "Мајка Тереза" код Тиране и летели комерцијалним летовима. Док аеродромска полиција и службеници су били подмићивани да не гледају садржај њиховог "пртљага".
ИМЕНА ОДГОВОРНИХ
Имена која су сведоци означили као умешани у рад Жуте куће су:
-
Хашим Тачи, командант Дреничке групе ткз. ОВК... уједно он је био на челу читавог ланца трговине људским органима.
-
Рамуш Харадинај, командант оперативне зоне Дукађин на западу КиМ. Организовао је киднаповања људи и пребацивање у Републику Албанију.
-
Даут Харадинај, заменик свог брата Рамуша који је оджавао везе са Турском и муслиманским земљама на Блиском Истоку.
-
Наим Маљоку, припадник ткз. ОВК, организатор пребацивања у Албанску Републику.
-
Алија Љујај из Елбасана, криминалац са добрим везама на Блиском Истоку који је проналазио купце и доносио новац.
-
Бернар Кушнер, шеф мисије УНМИК-а на окупираном Косову и Метохији од јула 1999. до јануара 2001. године. Он је добијао свој део новца да не покреће никакве истраге.
-
Сабит Геци, блиски сарадник Хашима Тачија, задужен за пребацивање ухапшеника са Космета у Републику Албанију.
-
Јусуф Сонмез, лекар из Турске који је у Бурелу обављао све те операције зашта је добио надимак "турски Франкештајн".
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Није познато када је тачно затворена "Жута кућа", али према основаним сумњама радила је дуже од годину дана, односно и након прекида ратних дејстава на Косову и Метохији и уласка међународних снага КФОР-а и УНМИК-а у јужну србску покрајину.
Првобитно злочинци нису ни уклањали трагове када је Жута кућа престала са својим злочиначким радом и тако је стајало годинама.
Место највеће страве и ужаса током деведесетих година, кућа прекречена у бело
СВЕДОЧЕЊА
Приликом истраге у вези овог најмонструознијег и најбизарнијег злочина у 20. столећу, неколико сведока је дало исказе, али су тражили заштиту.
Први заштићени сведок, као бивши припадник ткз. ОВК испричао следеће:
- "Обавио сам четири испоруке током 1999. године...20. јула, 23. јула, 2. августа, 3. августа. Мој претпостављени је био Петрит Агушоли, који ми је за прву туру рекао да се Решад Зајми распитивао за људе који би обавили 'неки посао'. Решадова група је важила за веома опасну и деловала је у рејону Клине.
Мени је речено да одвезем камион од Пећи до Призрена. Да ништа не питам, већ да урадим све како ми се каже јер ћу само тако доживети дубоку старост. Са мном у старом прашњавом камиону је био и Агушоли. Возили смо се око сат и по времена. По завршеној вожњи Агушоли ми је наредио да идем према Сувој Реци. После 15 минута вожње пошто смо прошли село Љутоглав сишли смо са пута до једне куће са III спрата. Чекала нас је група 30 заробљених Срба које су чували десетак наоружаних припадника ткз. ОВК.
Заробљени Срби су били изморени, крвави и прашњави, вероватно су дуго пешачили. Ту нисам видео ништа необично, јер сам мислио да ћемо те Србе водити на размену заробљеника. Један од заробљеника је рекао да се зове Драган Јоцимовић из села Шилово код Гњилана и да има 40 година. Остало су билли Срби из Ратимља, Оптеруште и др.
Возио сам их у камиону до Призрена, тамо је Агушоли изашао, а ушла су два Овекаовца у цивилу, и имали смо пратњу четири припадника ткз. ОВК иза нас у ауту. Када сам питао где треба да возим речено ми је да ћутим.
По изласку из Призрена ми је пукла гума, па смо се кратко задржали, док су поред нас прошли заробљени Срби, њих 15 и то у пратњи џипа пицгауера са ознакама ткз. ОВК. У тој групи сам препознао Властимира Стевановића из Призрена, стар око 30 година, мршав. На питање једног из њихове пратње шта ће са њима, добио сам одговор да ће 'сећи дрва' у Албанији. Међу том групом било је и униформисаних припадника (војска и полиција). Они су кренули десно на планину Паштрик.
Наставили смо у Кукеш, а преко граничног прелаза нико нас није дирао нити шта питао. Ту је била гужва у супртоном смеру јер су се албанске избеглице враћале на КиМ. Стигли смо око 16 сати. Кратка пауза па смо скренули на север. Тамо смо испоручили заробљене Србе и вратили се у Призрен.
Наредна тура била је 23. јула око 09:00 сати. Тада нас је код Суве Реке чекао Исмет Тара, вођа банде на овом подручју. Тада смо покупили лешеве војника умотане у сиву ћебад. Осетио сам мирис свеже крви, а видео сам и мушкарце и жене. Били су то Срби из Ораховца, Гњилана и Суве Реке. Посипали су их неким прашковима и течности за сузбијање непријатних мириса. Опер смо ишли до Кукеша, где смо стигли око 12:30 сати.
После Кукеша сам скренуо на југ, а на завршетку вожње сам видео Енвера Цоколија из ШИК (албанске обавештајне службе). Он је до 1991. године радио у Приштини, као припадник МУП-а Србије. Цоколи је иначе био поверљив човек Башкима Газидеде, директор ШИК-а деведесетих година.
Наша пратња из 'голфа' је истоварила камион у маскама и рукавицама. Убацивали су лешеве у већ ископане јаме. Посао је трајао више од сат времена. То место је било пусто, подсећало ме на Авганистан. Вратили смо се у Призрен, а после и у Пећ да вратимо људима камион.
Мој сувозач кога нисам познавао је рекао да ће ме поново звати. Наредних пута у Албанији су нас дочекивали људи из ШИК-а међу којима је био и Самури Амре. Неке испоруке је обављао и мо брат...".
Други заштићени сведок је испричао овако:
- "Косово је било подељено на интересне зоне, у којој је свака банда имала свој рејон и одговорност. Они су и пре рата радили организован криминал: шверц наркотика, оружја, цигарета, прање новца... Најмоћнији су били пећки и призренски кланови.
Даут Харадинај и Наим Маљоку су били задужени за Пећ, Ђаковицу, све до Јуника. Маљоку је био раван Рамушу Харадинају. У другом делу који су чинили Призрен, Сува Река, Ораховац и Урошевац постојао је ганг који су контролисали Ислам Кастрати и Ђељај Шицур из Призрена и Џавид Елшани из Пирана. У Урошевцу је командовао извесни Насер који је 'снабдевао' Харадинајеве са заробљеним Србима из свог подручја. Ови заробљени Срби су буквално продавани.
Даут Харадинај је имао своје кампове у околини Тропоје у Албанији још 1998. године. Лично сам тамо био и причао са браћом Харадинај: Даутом и Рамушом. Било је тих 'испорука' и за време бомбардовања, али се посао раширио тек после јуна 1999. године.
Рамуш Харадинај, албански терориста у служби европског криминала
Рамуш и Даут Харадинај су наредили својим потчињеним да се суздрже освете над Србима, и да их једног по једног киднапују и донесу њима у Призрен. Одатле су их водили у северну Албанију. Освета је ипак било, али мање.
У Ђаковици за ове послове су користили браће Пожега: Џавер и Ђена, као и Насер, коме се не сећам презимена, знам да је до рата био вукланизер.
Џавид Елшани из Пиране је уживао да мучи Србе, био је командант Војне полиције ткз. ОВК. Он и његови су носили црне униформе са ознакама УЧК. Потекао је из сиромашне породице, а кривична дела је радио и пре пунолетства. Убијао је Србе цивиле, а нападао и полицајце. Чак и према сарадницима је био суров ако је нешто посумњао. Елшани је са Даутом Харадинајем имао одличну сарадњу.
Џавид Елшани је имао своја три логора. Први у селу Насек код Призрена, а још два у северној Албанји: Бићај и јужно од Кукеша у планини. Ту су се налазиле масовне гробнице".
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Почетком 21. века када се већ знало за постојање овог специјалног логора, новинари из Републике Србије су долазили у Бурел и нашли на трагове који су много тога говорили. Пронађени су завоји, флаше са медицинским алкохолом, шприцеви и сл.
Власници куће у којој су обављане насилне операције и вађење људских органа су врло брзо прекречили кућу у бело. Али нису уклонили медицинска помагала и материјал што су новинари усликали као доказе.
Поред тога, када су се југославенска Војска и Полиција, као и државне институције повукле са Косова и Метохије у јуну 1999. године јужну србску покрајину преузеле међународне снаге УНМИК и КФОР, тада су се криминалне операције преселиле у Приштину, на клиници "Медикус".
Почетком марта 2010. године, новинар Гласа Америке је на једног прес-конвференцији у окупираној Приштини питао Бернара Кушнера бившег шефа мисије УНМИК-а по доласку међународних снага на КиМ, да ли су му позната киднаповања Срба и неалбанаца 1999-2000, као и логор "Жута кућа", на шта је он променио израз лица и љутито га извређао.
Већи број сведока за ове ужасне злочине је ликвидиран односно убијен током 1999-2005.
ОПТУЖНИЦЕ И СУЂЕЊА
Почетком фебруара 2004. године албанска полиција заједно са истраживачким тимом УН је дошла у место Рибе, где је упала у двориште породице Катучи. Они су ушли у ту жуту кућу, где су тражили доказе о операцијама. Задржали су се два дана. Породица Катучи је имала неуверљиве изговоре о нађеним доказима, али је био приметан страх на њиховим лицима.
Средином децембра 2010. године Дик Марти швајцарски адвокат и сенатор је пред Европским парламентом за људска права поднео извештај са Косова и Метохије након две године истраживања. Сви докази су упућивали на то да је Хашим Тачи главни организатор трговине људским органима, али су наведена и друга имена. Ово је довело наредних дана да Тужилаштво ЕУЛЕКС-а подигне оптужницу против седам особа у овом криминалном ланцу трговне људским органима.
Мапа која показује како су довођене жртве са Космета
Месец дана након Мартијевог извештаја турска полиција је у Истамбулу ухапсила Јусуфа Сонмеза према међународној потерници Интерпола, који је познат у међународној илегалној трговини људских органа.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Међународни тужилац у Хашком трибуналу Карла Дел Понте је објавила у марту 2008. књигу под насловом: "Лов: Ја и ратни злочинци", у коме је један део посвећен трговини људским органима на Косову и Метохији.
Веселин П. Џелетовић је 2003. године написао роман "Српско срце Јоханово" у коме је описао кроз лика Јована из Велике Хоче, који је киднапован и његово срце је завршило у телу богатог Немца Јохана Вагнера. Ова књига је награђивана више пута и имала до сада 14 издања.
Поред Џелетовића и дечак Саша Миливојев написао је аутобиографско дело под насловом "Дечак из Жуте куће", у којој је сажео стравичну причу о киднаповању људи и монструозним операцијама који су већином рађени на живим људима, а чији су лешеви после закопавани у тајне гробнице.
До данас је снимљено неколико документарних емисија на тему Жуте куће и илегалној трговини људским органима.